The Observable Universe

Advertisements

Мојe скривенo благo

И ево, дошао је и тај дан да вам испричам нешто више о себи. Већ знате  нешто о мени, а то је  да сам помало досадна, да обожавам да пишем саставе и читам књиге.

Основни подаци: зовем се Елена, требало је Софија или Озана.

Pођена сам у Сомбору 3.децембра. Као и сви, имам и ја добре и лоше особине. Увек сам насмејана, ведра, пуна снаге. Као мала ишла сам на балет.Имала сам много другарица неке од њих биле су Мона и Тијана. Када сам пошла у први разред, оставила сам балет, схватила сам да нисам вешта у томе. Али,  убрзо су дошле друге активности. То је латино плес. Заволела га и наставила да се бавим њиме.

Као што знате, ту су и моји кућни љубимци које много волим. Уопште, много волим животиње. Често будем  веома тужна када видим несрећне, напуштене псе како лутају улицама. Једном приликом помогла сам куци која се појавила испред моје зграде. Сва чупава, прљава и гладна.Назвала сам је Јуца. Покушавала сам да јој сваког дана однесем по нешто хране, воде испред улазних врата. Док једног дана није отишла. Више је нисам сретала, али надам    се да су је неки добри људи удомили, да брину о њој и да је исто тако много воле као и ја.

Заборавила сам још нешто веома важно! Обожавам да играм друштвене игре, а у последње време и да их смишљам. Већ сам направила једну, веома занимљиву, дођите код мене да је испробамо!

 

Елена Линк    VI/3

Блеки

              Кад  јесен дође у двориште моје бабе, сво дрвеће проспе своје дукате,  а трава се зашарени.  Некад помажем баби да све то скупи на гомилу. Чим завршимо, дуне ветар па морамо све испочетка. Сачекамо да ветар стане  па  што брже можемо сакупимо и ставимо у џак. Али, наравно, мој пас Блеки мора да умеша своје шапице. Нисмо ни стигли да ставимо сакупљено лишће у џак, а он је већ скочио на гомилу на другој страни  дворишта и сво лишће се разлетело по дворишту.  Баба је почиње да виче на Блекија, а  он се наљути и дигне нос и попне  се на кров. После пар минута враћа се он са крова  накићен по ушима чичком,   осушеним лишћем и травом. Када га је деда видео полудео је, а пре тога га је очешљао. Пошто је деда журио на посао, ја сам морала да га очешљам. Чим је видео чешаљ, почео је да скаче  и да се намешта  да што пре почнем. Он јако воли чешљање, али мрзи кад га неко вуче за реп. Тако  се деда игра са њим. Удари га мало по репу, а Блеки скаче са столице на столицу , и онда кад се умори, седне деди у крило.

           Али то што ради у јесен није ништа наспрам зиме. Испред куће имамо низбрдицу, и Блеки воли да  иде горе-доле, од капије, па на терасу, а онда на кров, па назад. Али кад падне снег, не може да трчи по низбрдици зато што му је предубок снег. Прошле године  сам се досетила да му рашчистим пут од капије до крова, али је  снег био јако дубок, па ми је било тешко да толико лопатам . Баба ми је предложила  да ногама утабам снег. Тако сам и урадила. Трајало је то добрих пола сата,а са стране сам каменчићима означила пут, који сам назвала  Блекијева писта . То му је брзо досадило  па је прешао на другу страну дворишта и почео је да скаче из рупе у рупу у снегу.  Када смо завршили ручак, изашла сам да му дам да једе , али Блекија није било. Свуда сам га тражила. На крају сам га нашла како вредно копа рупу и то испред своје кућице. Наравно, тражио је своју закопану кост. Чим сам ја дошла, престао је да копа и сео у рупу као да ја ништа не видим, пошто кад копа рупе, баба виче на њега.

                                                                                 Сташа Почуча VI/3

Шта ми са данас лепо догодило

Тог  јутра  сам једва  устала. Доручак је већ био на столу. Један уобичајен дан.
Пошла сам  у школу са другарицама. Једна другарица ми је рекла да је била на клизању. И ја то прижељкујем, али никако. Мама ме не може водити, тата стално ради, а и временска прогноза је понекад против мене. Тако замишљена стигла сам у школу. Током свих часова баш сам била нешто тужна.

Када сам дошла кући, мама ми је рекла да тата долази по мене и да идемо у град. Да, ишли смо у град.  Али, на клизање! Одушевила сам се! Била сам пресрећна! Већ одавно имам жељу да станем на клизаљке, али страх учини своје. Сада сам одлучила да победим тај страх.

Гужва, граја, музика… Обула сам клизаљке и устала. Јупи!  Успела сам!
И један сасвим обичан дан, претворио се у једну праву авантуру. Догодило ми се нешто лепо, нешто најлепше!

 

Долорес Зебардаст Најјар V-1

Чаролија у чајнику

 

         За Нову годину смо били код пријатеља у Хрватској. Имала сам прилику да присуствујем церемонији кувања чаја.

  Наиме, један њихов пријатељ је одличан мајстор кувања чаја. Пуно путује, прави чајанке и ужива у томе. У кући има преко педесет врста чајева.То нису било какви чајеви, већ прави и оригинални. Неки су у листићима, неки на гранчицама, а неки су пресовани.

         Нама је показао како се припрема зелени чај. Као прво, вода коју користи је вода са извора. Загрева је док се не појаве мехурици, он то зове „рибље очи“.У чајнику од печене глине се налазе листићи чаја. Он прелива листиће том водом и чека на „буђење“ чаја. Ако је вода хладна, цај се неће пробудити, а ако је преврућа,  чај је „мртав“. Листићи се у води шире, као да оживе. Чај се не сме мешати и мућкати јер ће се замутити, што утиче на укус чаја.

         Иначе, укус је фантастичан, мирис још бољи, а доживљај најлепши!

 

                                                                                      Долорес Зебардаст Најјар V-1