Моја бака

Када сам добила ову тему, дуго сам размишљала о коме да пишем. О својој мајци која бди нада мном, или о својој доброј и нежној баки. Одлучила сам се да пишем о баки.

Она се зове Љиљана. Име је добила по цвету љиљану које је цветао по целом  дворишту. Пупољак тог нежног и опојног цвета, подсетио је моју прабаку на тек рођену бебу. Има шездесет седам  година и два сина. Њене лепе и нежне плаве очи могу да отопе чак и лед у сред хладне и мрачне зиме.

Има уско лице, мало чело и мали нос. Као млада је имала плаву коврџаву косу до рамена, а сада јој је коса кратка и седа, изгледа као прошарана сребрним нитима. Моја бака је ниска и увек има налакиране нокте. Никада не ставља превише шминке, можда само руж за усне у посебним приликама.

Она је мирне нарави, трезвене природе, увек једнака и доследна, увек заузета неким послом за кућу или за своје. Увек ме дочека са чоколадом и још пуно дивних поклона и прелепих разнобојних колача.

Омиљена боја јој је ружичаста па јој је и соба обојена у исту боју. Омиљена животиња је пас, али га,  на жалост, нема јер не би имао ко да се брине о њему, пошто се бака сад због година спорије креће. Уместо пса има два папагаја  које јако воли. Јесте да је некада изнервирају зато што су превише гласни, али бака брзо заборави љутњу, зато што има златно срце које је отворено за све.

Студирала је књижевност и предавала српски језик у средњој и основној школи.У слободно време волела је дуге шетње по парку, да прочита неку добру књигу, или да засади каранфиле. То је њено омиљено цвеће.

Као млада није волела рано буђење јер је знала да ће морати чувати животиње, али све остало, баки  у то време није било тешко и све је радила уз песму.

Најчешће ми изговара реченице „Лепо сам ти рекла“ и „Тако ти треба кад ме не слушаш“, али ипак ми испуни све жеље. Још увек уме добро да вози бицикл и да прича најлепше приче и шале. Никада није научила да вози кола иако је њена породица међу првима имала аутомобил у Сомбору.

Сећам се, једном сам је натерала да ме одведе на игралиште. Када смо дошле, ја сам јој се отргала из руке и почела да трчим. Викала  је да станем, али ја је нисам слушала, наравно, убрзо сам запела за камен и пала на нос и сломила га. Обе смо плакале. и више ме никад није водила на игралиште без мојих родитеља.

Бака је због мене још пуно пута заплакала, али то су биле сузе радоснице. Због  поласка у први разред, кад сам донела књижицу са свим петицама и још пуно пута. Посебно ми  је драго што сви мисле да  личим и подсећам на њу.

 

 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.