Понекад се замислим

Понекад се замислим па размишљам и о томе како је то бити наставник. После дугог размишљања дошла сам до закључка  да то и није баш лак посао у данашње време, или ми се само чини.

Када бих ја била наставник, ја бих се само играла са својим ђацима и кроз ту игру учила са њима. Не бих ја била ни строга, ни љута, а ни крута. Избацила бих дневник, контролне, писмене, преслишавања и испитивања. Заборавили би ми глас који подрхтава, руке које се зноје, сузе у очима и срце које силази до пете. Чула би се само раздрагана песма, коју бисмо певали ђаци и ја. Сви бисмо били насмејани и једва бисмо чекали сутрашњи дан да дођемо у школу и да се дружимо. Научили бисмо  ми ту свашта јер бујна је дечија машта.

Ипак, лепо је бити наставник, али је још лепше бити дете и сигурна сам да би сви моји наставници  дали све да се бар на тренутак могу вратити у детињство.                                                                                                                                                                                                   Долорес Зебардаст Најјар V/1

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.