Понекад се замислим

Понекад се замислим па размишљам и о томе како је то бити наставник. После дугог размишљања дошла сам до закључка  да то и није баш лак посао у данашње време, или ми се само чини.

Када бих ја била наставник, ја бих се само играла са својим ђацима и кроз ту игру учила са њима. Не бих ја била ни строга, ни љута, а ни крута. Избацила бих дневник, контролне, писмене, преслишавања и испитивања. Заборавили би ми глас који подрхтава, руке које се зноје, сузе у очима и срце које силази до пете. Чула би се само раздрагана песма, коју бисмо певали ђаци и ја. Сви бисмо били насмејани и једва бисмо чекали сутрашњи дан да дођемо у школу и да се дружимо. Научили бисмо  ми ту свашта јер бујна је дечија машта.

Ипак, лепо је бити наставник, али је још лепше бити дете и сигурна сам да би сви моји наставници  дали све да се бар на тренутак могу вратити у детињство.                                                                                                                                                                                                   Долорес Зебардаст Најјар V/1

Поклон

Од другарице сам добила, као поклон за рођендан, једно мало, слатко, чупаво створење, које ме увек весело дочека када се вратим кући.
Чим ме угледа виче: „Здраво, Долорес! Здраво Долорес!“ Одмах га морам помазити и нахранити. Стално каже: „Чешкај ме мало по мом длакавом стомачићу! О, како сам ја срећан хрчак! Имам дивну кућу, пуно свеже хране и некога ко ме чешка.“ Уживам у блиставом погледу његових златних окица. Он ме развесели када сам тужна. Довољно је да га узмем у руке, помазим и већ осетим олакшање. Стално ме зове да се играмо и прича ми шта је све радио док ја нисам била ту: „Е, знаш, док сам био сам у кући, пењао сам се, трчкарао на све стране, отишао у шпајз, где има пуно хране и мало сам завирио у твој ормар да видим које се тамо тајне крију. Толико сам се уморио да сам заспао испод кревета и сањао диван сан! Сањао сам да смо били у циркусу. Тамо сам се завлачио у свакојаке рупе и пролазе, вртео, пењао, скакао, летео, висио, градио, рушио и истраживао. Упознао сам нове другаре. Грицкали смо семенке и смејали на сав глас. Свидела ми се једна велика, чупава мачка. Лудо смо се забављали! И,онда сам осетио да ме је нешто ударило по глави.  Биле су то папуче твоје сестре.“
„Сада је доста приче,“ рекох,“ и сада ја идем да спавам, а ти уживај и грицкаj своје семенке!“
Долорес Зебардаст Најјар V/1

 

Необична вест

Био је зимски распуст. Једна жена била је позвана код своје пијатељице на кафу. Напољу је било необично топло за ово доба године и зато су одлучиле да седе у дворишту. Причале су о цвећу и како једва чекају да се појаве први весници пролећа. Пошто је било лепо време одлучиле су да се мало шетају по дворишту. Одједном су застале у чуду. Испред себе  су угледале  већ процветале висибабе. И ето!  Само мало сунца је довољно да се живот пробуди!

Викторија Вегел  V/1

Моја мама се зове Драгана

Она је рођена у Карловцу. Има тридесет осам година.Ради у Техничкој школи као секретарица. Моја мама је висока, плава.

Згодна је и лепа. Има нежно лице, зелене очи, мало пуније усне.. Има високо чело, уско лице. Она је добра, паметна, племенита и духовита.Воли да се шали, да се игра са мном и са сестром и да смишља нове игре. Добра је зато што нам све много пружа. Воли да се дружи, да иде код пријатеља, да пријатељи долазе код ње. Воли да шета. Не воли да једе, да оговара друге. Не воли да се свађа. Моја мама нема хоби.Ја  своју  маму волим највише на свету“.

Лука Симић V/1

Моја бака

Када сам добила ову тему, дуго сам размишљала о коме да пишем. О својој мајци која бди нада мном, или о својој доброј и нежној баки. Одлучила сам се да пишем о баки.

Она се зове Љиљана. Име је добила по цвету љиљану које је цветао по целом  дворишту. Пупољак тог нежног и опојног цвета, подсетио је моју прабаку на тек рођену бебу. Има шездесет седам  година и два сина. Њене лепе и нежне плаве очи могу да отопе чак и лед у сред хладне и мрачне зиме.

Има уско лице, мало чело и мали нос. Као млада је имала плаву коврџаву косу до рамена, а сада јој је коса кратка и седа, изгледа као прошарана сребрним нитима. Моја бака је ниска и увек има налакиране нокте. Никада не ставља превише шминке, можда само руж за усне у посебним приликама.

Она је мирне нарави, трезвене природе, увек једнака и доследна, увек заузета неким послом за кућу или за своје. Увек ме дочека са чоколадом и још пуно дивних поклона и прелепих разнобојних колача.

Омиљена боја јој је ружичаста па јој је и соба обојена у исту боју. Омиљена животиња је пас, али га,  на жалост, нема јер не би имао ко да се брине о њему, пошто се бака сад због година спорије креће. Уместо пса има два папагаја  које јако воли. Јесте да је некада изнервирају зато што су превише гласни, али бака брзо заборави љутњу, зато што има златно срце које је отворено за све.

Студирала је књижевност и предавала српски језик у средњој и основној школи.У слободно време волела је дуге шетње по парку, да прочита неку добру књигу, или да засади каранфиле. То је њено омиљено цвеће.

Као млада није волела рано буђење јер је знала да ће морати чувати животиње, али све остало, баки  у то време није било тешко и све је радила уз песму.

Најчешће ми изговара реченице „Лепо сам ти рекла“ и „Тако ти треба кад ме не слушаш“, али ипак ми испуни све жеље. Још увек уме добро да вози бицикл и да прича најлепше приче и шале. Никада није научила да вози кола иако је њена породица међу првима имала аутомобил у Сомбору.

Сећам се, једном сам је натерала да ме одведе на игралиште. Када смо дошле, ја сам јој се отргала из руке и почела да трчим. Викала  је да станем, али ја је нисам слушала, наравно, убрзо сам запела за камен и пала на нос и сломила га. Обе смо плакале. и више ме никад није водила на игралиште без мојих родитеља.

Бака је због мене још пуно пута заплакала, али то су биле сузе радоснице. Због  поласка у први разред, кад сам донела књижицу са свим петицама и још пуно пута. Посебно ми  је драго што сви мисле да  личим и подсећам на њу.

 

 

 

Здраво! Ја се зовем Ленка

Лена,Ленчи,Ленкица, Ленчица Митровић и  сада ћу вам испричати нешто о себи па онда о свом комшилуку.

Ја сам малтезер, беле сам боје имам велики репић, а помало и чупав, имам крупне браон очи, на мојој паметној главици, за коју неки говоре да је луда, имам завезан репић  разнобојним гумицама.

А сада комшилук, крећемо од породице Тривић.

Редовно идем код њих. Ево управо сам сада код њих. Они су супер. Лудујем по стану од среће. Ево стиже моја папуча…љубичаста…не, не, жута, у ствари не знам које је боје, ја видим црно – бело. Ах, што уживам, чешкају ме по стомаку! Јој, јој, уф, што прија.  НЕЕЕЕЕ, мој реп, сада морам да га чистим! БРАВО! Мммм! Чујем неко је у кухињи , идем, можда ми се посрећи па добијем неки залогај. ИХ!  Добила сам јабуку, ал  је киселааааа!   Јој,  морам  напоље, хајде нека ме неко изведе. Коначно! Неко је приметио. Ау, трећи спрат, пуно степеница! Ииии! Коначно слобода! Једино ми није јасно зашто ми перу ноге када се вратим.  Јако ме нервирају!

Заправо само њих и познајем у овој згради  и лепо ми је. Чекајте! Сврби ме буткица. Е тако!  Лепо је бити код њих , али најбоље је код своје куће.

 

Мона Тривић 5 /3

Драга моја бако!

Прошло је много времена како се нисмо виделе.
Чујемо се телефоним, али ја знам да ти више волиш да ти ја пишем. Извини што ти не пишем чешће. Знам да писма читаш више пута, јер кад си сама, вероватно је то твоја једина забава. Тада си у мислима са нама.
Надам се да си добро, што ти од срца желим.
Код нас је све по старом. Сестра и ја слушамо маму и тату, баш онако како смо ти обећале, а и добре смо ученице, онако како си ти пожелела.
Често те спомињемо, драга наша бако! Јако нам недостајеш, а поготово тати. И он, како време пролази, све чешће прича о свом граду, детињству, родбини, а највише о теби. Јако те воли! Када гледа твоју слику, очи су му пуне суза.
Ја већ сањам дан када ћемо те посетити, па да те чврсто загрлим и пољубим. Једва чекам да поново седим у твом топлом крилу и причам ти све што ми падне на памет. А има пуно тога да се прича!
Ти си једно дивно створење, тако топла и пуна живота. Немерљива је сва твоја љубав и подршка коју нам  пружаш све ове године.
И зато, пуно, пуно те волим!
Твоја унука Долорес

Сомбор,  2.2.2015.

Портрет

Кад одем код бабе и деде, веома ми је занимљиво.Чим уђем у двориште, видим да деда нешто ради, брзо утрчим у кућу да се поздравим са баком, отрчим да помазим свог верног пса Џонија, па питам деду Милана шта ради и шта треба да му помогем.

Ми се договоримо шта ћемо радити тај дан и онда почиње рад. Мој деда је доста строг јер је у младости био полицајац и зато воли да и ја будем озбиљна док радим са њим. Он је одавно у пензији и због тога је најчешче код куће и највише времена проводи у башти. Веома је прецизан. Увек воли да су му редови у башти равни, а не воли да има имало траве у њој. Деда Милан је код куће најчешће обучен у старе панталоне и мајицу тако да ако се испрља и није нека штета.

Пошто већ има шездесет девет година, понекад га боле леђа, али иначе  је виталан. Средње је висине и има повећи стомак .Сада му је коса већ поседела, али није оћелавио. Мало је дебљи у лицу и има румене образе.Па шта и ако је деда он је још увек леп! Његове очи су смеђе, а обрве су му још увек црне. Увек је лепо обријан што га чини уредним. Мој деда се не смеје често, али има лепе зубе.

Воли да се дружи са људима и они воле да се друже са њим, јер им он прича догађаје из времена док је био инспектор у полицији.

Мој деда је веома пријатан човек и увек ме нешто научи док радим са њим.  Баш  ми је занимљиво дружити се с њим и због тога  сам одлучила да га опишем.

Светлана  Прерадовић 5/1

Пас који говори

Родио сам се као и сваки други пас, у исто време са још петоро браће и сестара. Прво чега се сећам јесте топао стомак моје маме и њеног меканог крзна. Чим сам прогледао и проходао, почео сам да истражујем свет око себе. Моја браћа, сестре, мама и ја живели смо испод старог зида који се наслањао на затворену фабрику цигала. Једног тмурног, јесењег дана, низ улицу су допирали гласови деце као и брујање бицикала. Погледао сам у том правцу и видео много деце како се приближавају нашој кућици од гајби. Деца су викала и почела да јуре моју браћу и сестре. Уплашен, побегао сам у високу траву испод брезе. Када су се деца разишла изашао сам из густе траве и видео да су моју браћу и сестре одвела деца док је мама трчала и лајала за њима. Изгледа да смо остали само најмлађа сестра и ја. Морали смо сами да тражимо храну и преноћиште. Нисмо више могли да будемо код наше кућице од гајби, код старе фабрике, зато што ће  се деца поново вратити.

Једне ноћи док смо сестра и ја спавали, неко се кришом приближио и узео сестру, како нисмо знали лајати, она ме није могла дозвати и ја сам остао сам. Лутајући и тражећи храну, наишао сам на неке велике и бесне псе, који су почели да ме вијају по уским уличицама и нисам имао другог избора него да уђем у неку кућу. Док сам трчао и гледао иза себе ударио сам у једну малу девојчицу. Она ме је спасила од бесних паса. Примила ме је у своју кућу, опрала ме је и очешљала, убрзо смо се спријатељили. Дала ми је име Блеки, а надимак Пули.

Једног дана шетајући кроз парк срели смо  пса црне длаке, личио ми је на моју маму. Пришао сам му да  га поњушкам и он ме је лизнуо, одмах сам препознао да је то моја мама. Након пар минута срео сам  своју браћу и сестре. Открио сам да су и они живели у истој улици као и ја, и тако  смо се виђали и дружили сваки дан. Поново смо били заједно.

Сташа Почуча  V/3

 

Како убити досаду на часу 2

Већини ученика, па макар и понекад, је досадно на часу. За решење овог проблема препоручујем књигу „Опасна књига за дечаке“, браће Игулден.

Садржај књиге је веома занимљив. Има понеких мало досаднијих делова као што су Свет око нас и неки историјски догађаји. Али, има и забавнијих делова, па чак и оних корисних за ову тему писменог задатка.

На пример праћке, корисни праисторијски изуми, можеш их користити за гађање гумицом на часу. Наравно, не треба се гађати гумицом уопште, али је ово једно од најбољих ствари за боље расположење.

Нешто мање опасно на часу би могло бити цртање, читање неке књиге нпр. ове или можда прављење авиона. Постоји много врста папирних авиона као што су авиони (мени дражи) тркачи(то јест врло брзо лете), авиони који дуго, лепо и споро лете и они практични који брзо падну.

Тркачи се праве тако што се леви и десни врхови пресавију да се добије као неки кров онда се све више савијају док се не споје отприлике још три или четири пута.

Практични се праве тако што исто врхове савијеш у кров онда папир напола и направе се мала крилца тако што се по мало пресавију лева и десна страна.

Оне авионе што споро и дуго лете не знам да направим, али зато препоручујем „Опасну књигу за дечаке“ поново јер има још пуно занимљивх ствари попут: како да направиш лук и стрелу, пет најпознатијих чворова, приче о диносаурусима, како да направиш батерију…

Наравно, ово не препоручујем онима који желе да прођу одлично пети разред. Остали слободно пробајте!

Лазар Тривић

V/3