Свака слика има своју причу

Слика која је мени најдража, је слика са мојом сестром.
То је било давно, још када сам била беба.  Не сећам се како је то изгледало, али када сам нашла фотографију у старом албуму, однела сам је мами да ми она исприча, којим повoдом смо се сестра и ја сликале.
Почела је да ми прича.Рекла ми је да смо се сликале поводом бакиног рођендана. Сликале смо се испред њеног стана. Пошто је било лето, бакина жардињера била је пуна шареног и мирисног цвећа.
Седим у колицима.  Имам мале патике, малу белу капицу и трегере.
Долорес стоји поред мене у цветној хаљиници са завезаном косом у две кикице.
Било ми је занимљиво јер ми је мама после сваке реченице рекла: ,,Јао, како сте биле мале и слатке.“ Рекла ми је да је на тој фотографији подсећамо на два телетабиса. Споменула ми је и како сам се уплашила пчеле, па сам почела да вриштим. Долорес ми је рекла:,, Дариа, смири се, пчела је отишла.“ Некако сам је и разумела, па ми је после те реченице било лакше. Једва сам чекала да ме мама извуче из колица и стави у своје мекано крило.
Ова слика је заузела посебно место на мом ормару, и у моме и бакином срцу. Сваки пут када би бака погледала у ту  фотографију, рекла би:,, Имам много ваших слика, али ова је најлепша“.

Дариа Зебардаст Најјар

Advertisements

Свака слика има своју причу

Јутрос сам се раније пробудила и раније спремила за школу. Да бих прекратила време, узела сам таблет и листала слике. Било је толико дивних слика и дивних успомена. Једна слика ми је посебно привукла пажњу. На тој слици смо мој тата, моја бака, мој брат, ј а и наш мачор Лепи поред великог дебељушкастог Снешка.

Био је то зимски распуст. Били смо кад баке и деде у Босни, на планини Мајевица, у селу Растошница. Растошница је типично планинско село. Куће су разбацане, гаји се стока, кукуруз, изнад кућа су воћњаци, има језеро, прелепо је. Зими је посебно лепо. Све је под дубоким снегом,  као у бајци.

Једно пре подне сишли смо код језера да се грудвамо. Било је дивно и забавно. Грудвали смо се око сат времена. Играли смо брат и ја, против маме и тате. Када смо се изиграли, вратили смо се у двориште. Деда је рекао да очистимо стазу испред куће. Кренули смо по лопате, кад ми је синула идеја. Ухватила сам маму за руку и рекла:,,Е,мама, хајде да направимо Снешка!“. Мама се насмејала, климнула главом и отишла по суве рукавице. Док их је тражила, пришла сам брату и рекла му: ,, Никола, ‘ајде ти и тајо очистите стазу, мама и ја ћемо правити Белића“. Рекао је: ,, Оке“ , и ставио ми снег у капуљачу. Направиле смо тело и главу. Био је мали и не баш леп.

Деда је наишао и почео да се смеје. Питао је: ,, То је вама Снешко?“. Донео је буре у којем се пече ракија. Позвао је Николу и тају и они су напунили буре снегом. Преврнули смо буре и добили савршено тело. Главу смо направили ваљајући грудву по дворишту. Бака је донела шаргарепу и угаљ за очи, уста и нос. Нашли смо само једну грану за руке, па смо се правили да је другу изгубио у рату. Било је вруће, па смо се скинули у дуксеве. Коначно смо га завршили! Био је савршен !.

Снег је полако почињао да се топи. Још то вече, Снешко се отопио.

Наташа Илић  V/1