Месец: јун 2018
Širom Balkana i još dalje
Divim se svojoj mami
Moja mama je veoma živahna, zanimljiva i uvek ima neku dobru temu za razgovor.
Ima četrdeset i četiri godine, ali veoma je aktivna. Ide na dva sporta, trči, vozi bicikl…Ona radi u bolnici, na dečijem odeljenju. Ima troje dece, Dejanu, Miloša i mene. Uvek je tu za nas, majka nežna i puna razumevanja , postojan oslonac i najbolji prijatelj kome sve možes reći.
Niska je. Ima tople smeđe oči, mali nos i puna usta. Ima dugu crvenu kosu. Uvek sređena i uredna.
Pre tri godine, počela je da radi u Nemačkoj. Nisam je viđala po dva meseca! Kad je kod kuće , dan mi počinje, i zavšava sa njom. Ujutru mi donese doručak u krevet, a pred spavanje pričamo o svemu i svačemu. Poljubi me u čelo za laku noć. Kada je neko u kući bolestan, trči oko njega, samo da što pre ozdravi. Ali, kada je ona bolesna, gotovo da to i zaboravi, i dalje je aktivna,sređuje kuću, nama pomaže i nikada ne ostaje u krevetu.
Uvek je interesuje moj uspeh u školi, simpatije, i sve što ima veze sa mnom.
Eto, nadam se da ste uživali u ovoj priči o mojoj mami, koja je moje sve na svetu. A mogla sam samo reći – žena, majka, kraljica!
Jovana Marković
VII/4
Шта ми не да мира
Мој мир прекине мој млађи брат, Александар. Има три године, паметнији је од мене и уме да шармира свакога око себе.
Мама је знала још док је био у стомаку да ће бити велики давеж. Када се родио, био је мали буцмасти врагoлан. Сада , док га гледам, запитам се да ли ће једног дана схватити колико нас је мучио.
Између моје и његове собе смо ставили једну даску да не би побегао. Док учим или пишем домаћи, дође до те ограде, лупа и виче: „ Нанушка!“ Пуно пута успе да се извуче и направи русвај у мојој соби. Када се играмо, увек жели да изигравам коња или да му направим кућу, па да је сруши, а ја опет да је направим, а он да је руши.
Нервира ме то што је мама увек на његовој страни. Увек је он у центру пажње и што је најгоре, мама му даје све и каже да сам љубоморна и да претерујем кад кажем да је безобразан.
Гордана Благојевић
VII/4
Морам – хоћу
Увек у животу постоје ствари које човек хоће и оне које мора да ради. Нешто што хоћемо, често се не може остварити, а ствари које морамо не можемо да избегнемо.
Ја не морам да радим пуно ствари, осим да идем у школу, да учим и да идем у продавницу, али мени се чини да је то нешто најтеже на свету.
Учење ми никад није ишло. Једноставно не могу да учим ако ми се не учи. И то је то! Деси се да учим и по два сата, а мама уђе да провери шта радим и тврди да није прошло ни петнаест минута. Ја лепо не знам шта да кажем на то, па шта могу, наставим да учим, али овог пута немам снаге, само гледам у књигу.
Морам да идем у школу, а и да не морам ишао бих. У школи сам упознао и стекао много другова. Једини проблем је што морам рано да устанем. Не могу да с е разбудим, па то ти је! Наместим аларм, не чујем га. Легнем раније и опет се не пробудим на време. Ето, да није тога и претходно наваденог проблема са учењем ја бих се у школи осећао као риба у води.
Не желим много ствари у животу. Желим само да лежим и одмарам се по цео дан, али то је немогуће. Какав би то свет био кад би се сви одмарали и лежали по цео дан? Не бисмо били људи. Желим и да се цео дан играм напољу, али ни то не могу.
Једва дочекам да изађем из куће да се играм са друговима, али тата ме сачека на вратима и пита: „ Да ли си учио данас? Сутра идеш ујутру у школу!“ Сав изнервиран вратим се у собу и наставим да „учим“, а под тим подразумевам – лежати, гледати у плафон и не радити ништа до краја дана.
Сутрадан у школи сви ми говоре да је штета што нисам био, да су се много забављали, играли фудбал, да су сви, баш сви били напољу. Мени дође да плачем од муке!
Хоћу да имам свој мир чешће! Хоћу да не морам толико да учим!
Алекса Зорић
VII/4
Mi pišemo 