Аутопортрет

Зовем се Јелена и имам четрнаест година. Од малена ми сви говоре да сам врцкава и пуна енергије и да сам то наследила од своје баке.  То је један од   најболјих комлимената који ми неко може упутити.  Моја бака је мој узор. Захваљујући њој сам оно што јесам. Она ме је научила правим вредностима и много пута ме је усмерила на прави пут, тако да је прича о мени незамислива, а да не споменем и њу.

Често ми је тешко да се понашам по саветима које добијам од баке и родитеља. У овом периоду упознајем себе и често се деси да баш и не волим то што видим. Многи  ми кажу да је то нормално и верујем да је тако, али има момената када је то тешко прихватити.

Некада сам сасвим задовољна собом и својим животом. Моје другарице ми говоре да имам  два лица. У једном моменту сам срећна, забавна, расположена, а већ у следећем вичем и бесним на све. То мрзим код себе, али трудим се да променим. Тата ми је смислио надимак Живка и сад ме цела фамилија тако зове.

Најлепше у мом животу је моја породица. Сви ме подржавају у мојим сновима и некако подносе моје промене расположења. Развеселе ме у најгорим моментима и колико год им говорим да их не волим они су ми подршка.

Увек су долалзили на моје  плесне и школске приредбе и они  ме мотивишу да будем што боља . И дан – данас долазе на моје наступе. Многим тинејџеркама је блам кад је породица уз њих, то са мном није случај.

Мој прави пријатељ је моја сестра од стрица. Исто смо годиште тако да се одлично разумемо и пролазимо заједно све догађаје у фамилији – проблеме, срећу, тугу. То је највећа привилегија коју ми је живот могао дати.   Сви нас гледају као близнакиње иако смо потпуно различите и по изледу и по карактеру. Цео живот нас упоређују и некада осећам притисак због тога.  Јер, она је савршена.

Ја сам од малена као неки харамбаша. Она увек у хаљиници као принцеза, а  ја –  супротност.  Увек сам правила неке глупости, а она ме пратила у томе. Има један снимак, кад смо биле мале –  ја причам о свом „дечку“  који је тада имао четрнаест година ( углавном сам га вређала), а она, као и увек, седи културно, једе и слуша. Тако је и сада – ја се глупирам, а она само ћути и показује колико је фина.

Оно што мене увек спаси од сваке туге је помисао на куцу Леа. Он је пас моје сестре, али често долази код мене. Не могу да опишем колико љубави имам  за псе.  Само, ми живимо у стану и родитељи не дозвољавају. Зато се радујем Леу  и чекам да ми се оствари највећа жеља. Доказао ми је да је пас човеков највећи пријатељ.  Ја њега разумем и он мене. Пробуди ме на време, као да зна да касним, када сам тужна, уради нешто смешно или се мази са мном. Брани ме када се тучем са братом. Постоји ли нешто лепше и драгоценије у животу?

Описала сам само неке од најлепших и најважнијих делова свога живота, оно што мене чини оваквом  каква јесам. Могла бих још много страница да испишем и ко зна да ли бих успела да пренесем у речи све своје успомене и љубави. То је за мене суштина – имати нешто што се речима не може описати.

 

Јелена Вранешевић

VIII/4

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.