Мали туристички водич – Риђица

Ово дивно сеоце чува много тајни и успомена. Од мајсторских тајни прављења врсхунског вина до свакодневних анегдота и смешних, али поучних разговора са бакама и декама.

На први поглед  странац би рекао: „ Каква је ово селендра!  Па овде нема ничега!“  Али, такви људи се са разглогом зову странци.  Немају представу колико је ова „ селендра“ у ствари магично и посебно  место.

Легенда каже да је Риђица добила име  када је Марко Краљевић ( кога ми у Риђици врло поштујемо) стао на брдо и рекао свом Шарцу: „  Риђо моја, Риђице!“ Неко  верује у то, али није ни важно да ли је истина.  Неко је смислио нешто тако посебно, кратко, али и симболично.

Да се вратимо мало у ближу прошлост. Мој чукундеда, Станко Вулиновић је као и много других Срба протеран из Далмације.  Приморан да остави сво своје имање, са много својих познаника,  рођака кренуо у Србију. Он је био вођа и довео је све те људе у Риђицу.  У напуштене куће „ Шваба“,  како их је моја прабака звала, уселили су се сви ти људи. Моји преци.

Мој чукундеда се венчао и добио сина Гојка Вулиновића. Кад  је Гојко порастао, и он се венчао  са  мојом прабаком, која ми је све ово испричала. Оно су добили два сина, Ранка и Станка , мог деду. Док је мој деда био у војсци, прадеда се јако разболео и умро. Деда је тада морао да се врати кући. Рекли су ми да им је та година била једна од најтежих. Живели су оскудно, једини који их је издржавао је био мој деда. Те године, једна од ретких лепих ствари која има се десила, је рођење мог стрица Гојка. И то пар дана након смрти прадеде Гојка.

Ми смо таква породица да никад не бисмо могли ни да помислимо да не волимо некога од нас.  Свађамо се, али се и волимо и поштујемо. И гласни смо, и луди, и помало чудни, али ја ништа од тога не бих променила. Највише зато што нас то чини бољим од свих других.

У Риђици се сви познају, сви се друже и све деле,  почевши од прелепих, сочних плодова  у виноградима и воћњацима. Ретко ће се наћи неко коме се обраћамо са Ви. Не зато што немамо поштовања – напротив. Сви се толико друже и познају да се то не може ни описати речима. Сви гледају како ће другима да помогну. У сваком послу они се и шале и зезају. Ништа им није тешко. У ствари јесте!  Али, не спадамо у људе који кукају. И кад је нека невоља, гледамо да једни друге орасположимо. Поносна сам на њих и волим их више него ишта на овом свету.

Осим људи који су сами за себе леп доживаљај, ту је и речица  Киђош која често лети пресуши. Без обзира на то, Риђичани су изгардили десет мостова. Сваки различит. Мој прадеда Илија обожава овде да пеца.

Кад смо већ код воде, морам да споменем Медуру, минијатурно слано језеро, које је остатак – Панонског мора! Понекад се ту и купамо.  Баке верују да је блато из Медуре лековито.

Брдо изнад моје куће смо јако давно назвали „  Шкакин брег“ јер човек који  живи у кући на том брегу има надимак Шкака. Ту се често санкамо зими. Још увек ми је санкање забавно. Мало даље  од тог брега има једно  пет-шест језераца. Около је трава  цица- маца, која тера комарце кад се запали.

У Риђици за само један распуст видим више животиња него за цео живот овде у Сомбору.

Ипак, највише волим људе који  овде живе. Дивне људе и при том не мислим  само на своју породицу, већ на све.  Али, моја породица је међу свима њима  посебна. Ми се волимо, расправљамо, тврдоглави смо, а најсрећнији смо када смо сви заједно.

Љубица Вулиновић

VII/4

Мали туристички водич кроз Буковац

 

Данас ћу вам показати све лепоте Буковца. То је мање село поред Сомбора, а  граничи се код моста на каналу. На почетку Буковца стоји знак. Одувек сам говорила да се код тог знака налази граница између јаве и сна. Само место, можда и није тако посебно, већ моје успомене и људи  које тамо позанјем.

Почећу са школом. Постоје школа и забавиште или, бар је постојало. Школа и даље ради, а забавиште је прошле године затворено јер није било деце.  Ја сам ишла у то забавиште и везују ме многа сећања за то време. Када се затворило, мислим да сам ја највише плакала.

Нисам рекла да је Буковац у ствари једна дугачка улица. Са обе стране су куће, а иза су њиве и воћњаци, шума и на крају канал. Тамо, куд да кренеш, не можеш да се изгубиш.

Код школе има терен. Два терена. Један бетонски и један травнати. На том су се одувек одржавале утакмице. Сјајни фудбалери, много победа што доказују многобројни пехари и медаље у дому.  А дом је, у ствари,  кафана са, веровали или не, дискотеком. Тамо сви излазе. Постоји још једна кафана и зове се Бункер.  Тамо се углавном одржавају славља.

На Буковцу постоје и три радње. За њих немам шта да кажем, само да напоменем.

Е, ал′ зато постоји  Седам дудова. То је салаш на којем је  Здравко Чолић снимио песму. Салаш је у ствари ресторан, као прелепа етно кућа са изврсном храном. Стварно мислим да би свако, требало да га посети.

На крају Буковца постоји једна много стара кућа. Тамо живи човек који продаје одличну домаћу ракију, а мој деда је стална муштерија. Већ даље у њивама су салаши и викендице. Тамо се многи лети одмарају. Мирно је и лепо.

А лети је Буковац посебно леп. Поред канала, било где, сви су напољу, свуда цвеће, све расте, зри и буја.

Најзабавније од свега је то што су на Буковцу сви свима рођаци и сви се знају. Мени је сва родбина тамо, а и сви пријатељи. Пријатељи од рођења. Све лепо што ми се десило у животу и сви људи које волим су тамо. То је за мене права лепота неког места.

 

Божана Мандић

VII/4