Један мој сасвим обичан дан је све само не обичан. Има нас шесторо и сви смо различитог карактера тако да је у кући Зеленовић увек лудница.
Мислим да је пре подне током викенда набурније – нека буде субота ујутру.
Мом најмлађем брату је већ прешло у навику да ме буди у седам ујутру док су мама и тата на послу, а други брат обично на утакмици. Тако ја рашчупана, са једном чарапом одлазим да обавим јутарњу рутину. Да бих ублажила мрзовољу размишљам шта бих могла да поједем за доручак – храна увек опушта. Правимо обично кајгану. За то време мој брат, увек спреман за несташлук, направи ми хаос од чачкалица, све их побаца по кухињи.
Е онда, благо нама, долазе бака, дека и друга бака. Нису ни ушле како треба, већ почињу да критикују. Једна скупља чачкалице, друга укључује машину за веш, а деда се хвата за главу и смишља коју шалу да нам исприча.
У то стиже мој други брат кући. Сад се ствари закувавају. Браћа су као пас и мачка, али већ смо навикли на њихове свађе. Као и сваки дан пусте музику и појачају до даске па ме чуди како се комшије нису већ до сада жалиле.
Кад се донесе одлука шта ћемо за доручак, увек постоји бар једна намирница која мора да се докупи. Ко ће други у продавницу, него ја! Обучем се, спремим, кад ево мог најмалађег брата виче по кући – хоће и он са мном. Облачим га, што траје читаву вечност јер он мора да буде „ заштићен од ветра“, што би моја мама рекла. Кад се вратим, сазнам да сам нешто заборавила, па морам поново.
Деда се смилује и одведе брата у играоницу док ми спремамо ручак.
Ту негде се завршава наша јутарња рутина. Да, некада је стварно бурно и бучно!
Али, то је моја породица, ми тако функционишемо – свако на свој начин, а опет сви заједно. Узбудљиво од раног јутра. Право буђење за нови узбудљиви дан!
Милица Зеленовић
VI/1
Mi pišemo 