Месец: октобар 2018

Поводом песме „Очију твојих да није“ Васка Попе

~ mipisemo ~ Постави коментар

Песма је као пут између паралелних светова, између нечега што је  нестварно, далеко,  недостижно  и  онога што је тако познато, блиско и свуда око нас, нешто што је божанствено, а стоји поред тебе.

Теодора Вуковић VIII/1

Ова песма је доказ да су очи кључ лепоте, као Симонидине очи. Лепота је неуништива.

Вељко Ранисављевић VIII/1

Песник својој изабраници исказује љубав стиховима. Та љубав је нестварна, велика, моћна, истинска, савршена. Она је као дар од Бога, нешто савршено, скоро недостижно, а ипак ту поред њега. Цео свој свет види у њеним великим плавим очима.

Наташа Илић   VIII/1

Песник  је очаран њеним очима, смехом, рукама, њеним  гласом,  песмом која је песма славуја. Посматра је и диви се сваком детаљу из дана у дан, а то је најчистије злато, богатство једноставног свакодневног живота. И тако ће постојати вечно.

Дариа  Зебардаст    VIII/1

Ова песма је скуп свих осећања – једна савршена целина. Језгро  осећања.

Ања Николић     VIII/1

Твојих очију да није, дани би били тмурни и досадни.

Твојих очију да није, сунце би било хладно.

Твојих очију да није, речи би изгубиле смисао, снагу.

Твојих очију да није, сваки осмех би био безвредан, а свака туга непотпуна.

Милица Зеленовић

VIII/1

Записи са часа посвећеног песми Опомена Десанке Максимовић

~ mipisemo ~ Постави коментар

   Музика  је као дневник живота. У многим песмама проналазиш странице са успоменама, и оне које су празне јер о њима не умемо да говоримо. Музика пробуди усхићење, љубав или разочарење. Враћа нас у прошлост па тада то и није више упомена већ твој стварни живот.

Милица Зеленвић

   VIII/1

 

Звуци музике отварају њено срце, она постаје рањива и присећа се старих љубави, бола, разочарења, лепих и ружних успомена.

Наташа Илић

  VIII/1

     Музика у песникињи буди дубока осећања, успомене. Осећа да тоне, сузе теку. Преплићу се осећања бола  и наде, стрепње, и радости, љубави.  Музика отвара простор у нови свет  који постоји само и њеној души.  На тим путањама време не постоји.

Дариа Зебардаст Најјар

  VIII/1

Кад неко свира, песникиња осећа љубав. Глад за љубављу. Помешају се сва осећања и она постаје рањива. Боји се да ће јој се, ако остане сама, учинити да је неко потпуно непознат  воли, или још горе, да она њега воли. Илузија љубави! Надање које је узалудно.

                  Љубица Вулиновић

VIII/4