Anri Matis – “ Prozor na Tahitiju“

Pablo Pikaso “ Portret Fransoaz Žilo“

 

Mark Šagal – „Plavi cirkus“

Mark Šagal – “ Ljubav, priroda i muzika“

 

„Trebale su mi četiri godine da počnem slikati kao Rafael i celi život da počnem slikati kao dete.“

„Svako dete je umetnik. Izazov je kako da ostane umetnik kad odraste“

„Neki slikari sunce pretvaraju u žutu mrlju. Drugi žutu mrlju pretvaraju u sunce.“

Pablo Pikaso

 

Pablo Pikaso – Portreti  Fransoaz Žilo

Poezije ima svuda oko nas, u travi, u oblaku, u boji… Najveće tajne života i smrti ne mogu se otkrivati bez poezije, ali poezije nema bez života i smrti, ona traje večno, utkana u jezik jednog naroda. Predstavlja deo sveukupne umetnosti i pokreće na stvaranje novih umetničkih dela  kojima se divimo i čime se ponosimo.

Daria Zebardast VIII/1

Zapis  povodom odlomka iz  eseja  Isidore Sekulić «Govor i jezik,kulturna smotra naroda»

Све нежне речи света

Ситнице у животу граде велике ствари, важне моменте за нас. За све њих је потребна љубав која се може пронаћи у многим облицима. Ја гајим различите врсте љубави за сваку ствар на овом свету. Љубав нас храни и чини нашу душу испуњеном.
Викендом волим да спавам јако дуго, а када се пробудим није ми ни до чега и пожелим да се вратим поново у кревет. Нешто што највише не волим јесте да сама себи спремим доручак. Разнежим се када на столу угледам тањир са свиме што волим да једем и шољу топлог чаја, без којег не могу да започнем дан. Поред свега, још лепше се осећам када видим порукицу од маме где пише: ,,Знам да си устала касно, доручак ти је на столу, а ја се брзо враћам. Пољубац!“ И, чим ми је дан добро почео, имам осећај да ће се тако наставити.
Сестра. Долорес у мом животу представља најсветлију тачку. Њу гледам потпуно другим очима и осећам највећу могућу количину љубави на овом свету. Од почетка школске године, данима нисам могла да прихватим то да више нећемо бити стално заједно и радити све заједно. Једноставно нисам могла да прихватим да није ту уз мене, него у другој држави. При растанку нисам могла да сакријем сузе. Ноћима сам плакала јер ње није било на јастуку поред мог и нисам осећала њено присуство. Можда је чудно, али, осећала сам се јако усамљено иако сам  знала да ће  долазити кући за викенд . Ишчекујем   сваки викенд да  је загрлим и да је не пустим да оде. Никада се тако нисам осећала и никада нисам била толико усамљена и затворена у себе. Она ми једина врати осмех на лице и пробуди ону стару и веселу Дариу у мени.
Имати некога крај себе коме можеш све да кажеш, ко те разуме ако му кажеш само једну реч је право богатство. Недавно сам била у граду са другарицом. Био је огроман пљусак и грмљавина, а она зна колико се ја тога плашим. Пратила ме је до пола пута јер је журила да стигне на тренинг. Рекла ми је: ,,Обуци ту јакну одмах, хладно је и јави ми се обавезно када стигнеш кући!“ Знам ја да је њој стало до мене. Знам да ме воли и осећала сам се посебном јер имам некога ко брине о мени као друга мама. Постоји много таквих лепих момената и заједничких доживљаја, и знам да такву особу треба да чувам уз себе јер је таквих стварно мало.
Ја се не заљубљујем често, али имала сам љубав коју ћу сигурно дуго памтити. Још у шестом разреду имала сам своју љубавну причу, ако тако могу да је назовем, која је трајала годину и по. На ходницима школе трчала сам за њим како бих била у његовој близини. Гледала сам га потпуно другачије него остале. Сликала сам га на сваком ћошку школе, онако скроз неприметно. Постао ми је једна од најважнијих особа на свету, иако сам  знала да је то неузвраћена љубав. Осећала сам неки пријатан немир и оно познато треперење у стомаку, али било ми је баш лепо. Када си заљубљен у некога, све у вези са њим је лепо и посебно, па чак и његове мане. Био  је то прави школски пример заљубљености.
Поред свих ових, лепих осећања, успомена и драгих особа, знам да саме речи волим те нису једини начин да докажеш некоме своју љубав. Има много снажнијих речи и поступака који ме чине срећном, а поред тога, то је својствено само мени. ,,Волим те“ може да каже било ко у било које време, а да то чак и не мисли. Ако некога волиш, докажи то, покажи своја осећања и поклони себе.

Дариа Зебардаст Најјар

Искрено о себи

Зовем се Марко,  а другари су ми дали надимак Паки.

Веома сам успешан у школи, све разреде сам завршио одличним успехом, а тако ћу покушати да наставим и у средњој школи, а и на факултету.

Поред учења  много волим фудбал и страствени сам навијач Манчестер Јунајтеда. Мама и тата су ми рекли да због вида не могу да тренирам фудбал. И престао сам, чак су ме наговорили да покушам са неким другим спортом. Изабрао сам рукомет. Али, ја и дање играм фудбал са друштом и даље пратим енглеску и шпанску лигу. После две године упорног преговарања са родитељима поново  тренирам фудбал – спорт који је мој једини избор.

Често се потпуно ослањам на своју одличну мемеорију и у школи и у многим другим ситуацијама. Најбољи пример за то су контролни задаци. Добијем добру оцену иако нисам ништа учио. Оно што ја сматрам својом највећом врлином је моја упорност. Све што ме занима, чега год  се ја ухватим, успем и да остварим. Мој животни мотив је: “ Ако нешто стварно желиш, не вреди да чекаш да ти се сан оствари, већ јуриш и трудиш се да  га дохватиш. “

А сад мало о манама. Моја највећа мана је што сам брзоплет и некад не размишљам довољно. Знам да сам понекад беспотребно дрзак и себичан према својим најближима, а највише код себе не волим што не умем да губим. То је често узрок свађе у друштву.

Ипак, од свега највише волим да проводим време са својим другарима. Увек сам весео и умем дуго да трпим кад ме неко провоцира, али кад пукнем, будем баш груб.

Знам још једну своју важну особину – знам да ћу се увек трудити да постанем добар човек.

Марко Паштровић

VII/3

Моја галерија успомена

Увек се насмејем и орасположим кад видим  овај видео снимак.  Била сам баш мала и певам:   „Ја сам маја пинцеза,

хајина ми јепа,

а на гјави шешиј…“

 

Једна слика , на коју сам скоро и заборавила је исто на самом почетку ове изложбе.  Седим у у својој посебној столици са портиклом око врата, а на врх главе репић и једем свој први сладолед. Лице ми је цело умазано, а ја се облизујем. На тањиру је наопачке окренут сладолед.

На овој слици се играм са својим братом од ујака Славком. Играли смо се мојом великом крпеном лутком Вањом. Вања има жуте кике, плаве очи и розе хаљину са жутим цветом у срдини. И ја сам тада имала плаву косу. Мама ме је звала: „ Плавушице моја“,

а тата: „ Тарзане „ јер сам волела да скачем по соби и да се пентрам по вратима.

Ту је још један смешан снимак са братом Милошем. Усред наше песме и игре он одлази по своју нову пушку и пуца право у плафон. Ја се мрштим јер ми је опет покварио тачку  у предстви.

Посебно место одвојила сам за снимке са аикида. Јелена и ја стојимо једна поред друге са штаповима у наранџастим мајицама на којима пише: „Гучево 2015.“  То ми је био први пут на семинару. Тамо смо се сви зближили и постали прави пријатељи.

Даље се нижу слике са другарима из разреда из године у годину  и још многе друге.

Све су драгоцене и чине моју биографију.

 

Милана Бубић

VII/1

Мали туристички водич

Добар дан свима!  Данас ћемо упознати једну улицу и шуму у Рушњу, предграђу Београда.

Улазимо у улицу Жике Живановића. Право испред нас се налази, како је ми зовемо, опасна низбрдица. Ту је моја сестра пала с бицикла у покрету. Мало даље са леве стране је пуно купина и багрема, а са десне стране  њива са купусом, шаргарепом и луком. Овде се неки људи баве пољопривредом.

Приближавамо се шуми и мојој старој кући. Ено њиве са усамљеним дрветом трешње са савршеним гранама за пењање. Улазимо у шуму путем који је поплочан каменом. Са десне стране живи комшија. Он има две свиње, стадо коза и два пса који слободно лутају. Сада се добро виде и велике стене. Ту ћемо мало стати и одморити се.

Овде се налази и рибњак, а мало ниже је у воду пуштена канализација. Са овог места се већ види и мост, а он нас води стрмом стазом до литице. Када се попнемо, стигли смо до извора. Ставили су и чесму из које непрестано тече бистра вода за пиће.

Наш обилазак  је  најлепше   баш  овде и заврашити.

У овом месту сам ја некада живела.

Пауна Зељковић                                                                                                                                                                   VII/4

 

Ову причу посвећујем својој другарици Марији

Ово се заиста десило не тако давно. Моја сестра и ја смо позвале једну другарицу по имену Марија да се дружимо. Одлучиле смо да идемо у шуму. Кад смо прешле мост, моја сестра Аријана је хтела да се вратимо, а Марија и ја смо хтеле да идемо до извора. Пошто нисмо биле тамо неколико година, з а час смо скренуле са правог пута и залутале. Прво сам замало изгубила патику  у блату, до колена смо биле блатњаве  и ожарене копривама и страшно жедне. Сунце је већ било на заласку, а моја сестра је почела да плаче. Од очаја сам узела једну грану и ударала је о камење све док се није распала у комадиће. А Марија? Марија је мирно предложила да пратимо поток. Ускоро сам препознала нека стара срушена стабла која смо раније виделе, а онда смо угледале и мост и познате куће.  Да није било Марије, ко зна шта би с нама било!

 

Пауна Зељковић

VII/4