Искрено о себи

Зовем се Марко,  а другари су ми дали надимак Паки.

Веома сам успешан у школи, све разреде сам завршио одличним успехом, а тако ћу покушати да наставим и у средњој школи, а и на факултету.

Поред учења  много волим фудбал и страствени сам навијач Манчестер Јунајтеда. Мама и тата су ми рекли да због вида не могу да тренирам фудбал. И престао сам, чак су ме наговорили да покушам са неким другим спортом. Изабрао сам рукомет. Али, ја и дање играм фудбал са друштом и даље пратим енглеску и шпанску лигу. После две године упорног преговарања са родитељима поново  тренирам фудбал – спорт који је мој једини избор.

Често се потпуно ослањам на своју одличну мемеорију и у школи и у многим другим ситуацијама. Најбољи пример за то су контролни задаци. Добијем добру оцену иако нисам ништа учио. Оно што ја сматрам својом највећом врлином је моја упорност. Све што ме занима, чега год  се ја ухватим, успем и да остварим. Мој животни мотив је: “ Ако нешто стварно желиш, не вреди да чекаш да ти се сан оствари, већ јуриш и трудиш се да  га дохватиш. “

А сад мало о манама. Моја највећа мана је што сам брзоплет и некад не размишљам довољно. Знам да сам понекад беспотребно дрзак и себичан према својим најближима, а највише код себе не волим што не умем да губим. То је често узрок свађе у друштву.

Ипак, од свега највише волим да проводим време са својим другарима. Увек сам весео и умем дуго да трпим кад ме неко провоцира, али кад пукнем, будем баш груб.

Знам још једну своју важну особину – знам да ћу се увек трудити да постанем добар човек.

Марко Паштровић

VII/3

Advertisements

Моја галерија успомена

Увек се насмејем и орасположим кад видим  овај видео снимак.  Била сам баш мала и певам:   „Ја сам маја пинцеза,

хајина ми јепа,

а на гјави шешиј…“

 

Једна слика , на коју сам скоро и заборавила је исто на самом почетку ове изложбе.  Седим у у својој посебној столици са портиклом око врата, а на врх главе репић и једем свој први сладолед. Лице ми је цело умазано, а ја се облизујем. На тањиру је наопачке окренут сладолед.

На овој слици се играм са својим братом од ујака Славком. Играли смо се мојом великом крпеном лутком Вањом. Вања има жуте кике, плаве очи и розе хаљину са жутим цветом у срдини. И ја сам тада имала плаву косу. Мама ме је звала: „ Плавушице моја“,

а тата: „ Тарзане „ јер сам волела да скачем по соби и да се пентрам по вратима.

Ту је још један смешан снимак са братом Милошем. Усред наше песме и игре он одлази по своју нову пушку и пуца право у плафон. Ја се мрштим јер ми је опет покварио тачку  у предстви.

Посебно место одвојила сам за снимке са аикида. Јелена и ја стојимо једна поред друге са штаповима у наранџастим мајицама на којима пише: „Гучево 2015.“  То ми је био први пут на семинару. Тамо смо се сви зближили и постали прави пријатељи.

Даље се нижу слике са другарима из разреда из године у годину  и још многе друге.

Све су драгоцене и чине моју биографију.

 

Милана Бубић

VII/1

Мали туристички водич

Добар дан свима!  Данас ћемо упознати једну улицу и шуму у Рушњу, предграђу Београда.

Улазимо у улицу Жике Живановића. Право испред нас се налази, како је ми зовемо, опасна низбрдица. Ту је моја сестра пала с бицикла у покрету. Мало даље са леве стране је пуно купина и багрема, а са десне стране  њива са купусом, шаргарепом и луком. Овде се неки људи баве пољопривредом.

Приближавамо се шуми и мојој старој кући. Ено њиве са усамљеним дрветом трешње са савршеним гранама за пењање. Улазимо у шуму путем који је поплочан каменом. Са десне стране живи комшија. Он има две свиње, стадо коза и два пса који слободно лутају. Сада се добро виде и велике стене. Ту ћемо мало стати и одморити се.

Овде се налази и рибњак, а мало ниже је у воду пуштена канализација. Са овог места се већ види и мост, а он нас води стрмом стазом до литице. Када се попнемо, стигли смо до извора. Ставили су и чесму из које непрестано тече бистра вода за пиће.

Наш обилазак  је  најлепше   баш  овде и заврашити.

У овом месту сам ја некада живела.

 

 

Пауна Зељковић

 

VII/4

 

Ову причу посвећујем својој другарици Марији

Ово се заиста десило не тако давно. Моја сестра и ја смо позвале једну другарицу по имену Марија да се дружимо. Одлучиле смо да идемо у шуму. Кад смо прешле мост, моја сестра Аријана је хтела да се вратимо, а Марија и ја смо хтеле да идемо до извора. Пошто нисмо биле тамо неколико година, з а час смо скренуле са правог пута и залутале. Прво сам замало изгубила патику  у блату, до колена смо биле блатњаве  и ожарене копривама и страшно жедне. Сунце је већ било на заласку, а моја сестра је почела да плаче. Од очаја сам узела једну грану и ударала је о камење све док се није распала у комадиће. А Марија? Марија је мирно предложила да пратимо поток. Ускоро сам препознала нека стара срушена стабла која смо раније виделе, а онда смо угледале и мост и познате куће.  Да није било Марије, ко зна шта би с нама било!

 

Пауна Зељковић

 

VII/4