Ову причу посвећујем својој другарици Марији

Ово се заиста десило не тако давно. Моја сестра и ја смо позвале једну другарицу по имену Марија да се дружимо. Одлучиле смо да идемо у шуму. Кад смо прешле мост, моја сестра Аријана је хтела да се вратимо, а Марија и ја смо хтеле да идемо до извора. Пошто нисмо биле тамо неколико година, з а час смо скренуле са правог пута и залутале. Прво сам замало изгубила патику  у блату, до колена смо биле блатњаве  и ожарене копривама и страшно жедне. Сунце је већ било на заласку, а моја сестра је почела да плаче. Од очаја сам узела једну грану и ударала је о камење све док се није распала у комадиће. А Марија? Марија је мирно предложила да пратимо поток. Ускоро сам препознала нека стара срушена стабла која смо раније виделе, а онда смо угледале и мост и познате куће.  Да није било Марије, ко зна шта би с нама било!

 

Пауна Зељковић

 

VII/4

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.