Ову причу посвећујем својој другарици Марији

Ово се заиста десило не тако давно. Моја сестра и ја смо позвале једну другарицу по имену Марија да се дружимо. Одлучиле смо да идемо у шуму. Кад смо прешле мост, моја сестра Аријана је хтела да се вратимо, а Марија и ја смо хтеле да идемо до извора. Пошто нисмо биле тамо неколико година, з а час смо скренуле са правог пута и залутале. Прво сам замало изгубила патику  у блату, до колена смо биле блатњаве  и ожарене копривама и страшно жедне. Сунце је већ било на заласку, а моја сестра је почела да плаче. Од очаја сам узела једну грану и ударала је о камење све док се није распала у комадиће. А Марија? Марија је мирно предложила да пратимо поток. Ускоро сам препознала нека стара срушена стабла која смо раније виделе, а онда смо угледале и мост и познате куће.  Да није било Марије, ко зна шта би с нама било!

 

Пауна Зељковић

VII/4