Dugo sam čekala taj dan. Konačno, pred kraj raspusta moja mama i ja krenule smo rano ujutru na železničku stanicu. Voz kreće u sedam sati i petanaest minuta, a ja tako uzbuđena. Unutra sve kao novo sedišta čista, baš kako treba.Na onaj poznati prvi trzaj krećemo. Slušam muziku i uživam.
Prvo smo morale da se snađemo, da vidimo kuda sad. Bilo je davno kada smo poslednji put bile.
Ušle smo u prvu piceriju, tako je bilo najjednostavnije, bila sam i gladna, samo to nisam do tad ni primetila od uzbuđenja.
E, posle je sve išlo jedno za drugim – kod hotela Patrija je autobuska stanica, stiže i autobus koji nas vozi do Palićkog jezera i u zoolioški vrt. Čula sam da je jako veliki i da ima puno životinja pa je uzbuđenje raslo. Sišle smo na pravoj stanici, ali sad je trebalo pogoditi put do zoološkog vrta. Zgodno je bilo to što smo tu odmah mogle lepo da pročitamo kad imamo autobus za povratak u grad.
Odovud – odonud eto nas pred samim jezerom. Bilo je divno. Sija jako sunce, a voda bljeska.
Prvo sam pojela omiljeni sladoled – rumenko, a onda smo kupile ulaznice.
Na samom ulazu ogroman predivan paun od cveća – praznični, svečani doček. Sad na koju bismo stranu krenule. Ipak odlučile smo da posetimo prvo velike životinje. Moja mama obožava majmune. Tigar je spavao, medved je sedeo u vodi i kupao se, a u posebnoj prostoriji u velikom bazenu se migoljio grozni aligator. Najviše mi se svideo slon. Bio je smešan, star i ogroman, kupao se prašinom iako je pored bio veliki vodopad. I nas je prskao prašinom. Do žirafa su nas vodile dugačke stepenice. Mojoj mami se to baš i nije svidelo, a kad smo konačno stigle nema žirafa, i one su spavale. E tu se mama iznervirala i predložila da se malo odmorimo, da nešto pojedemo i popijemo. Vodu nismo kupile jer je bila mnogo skupa – pola litre akva vive sto pedeset dinara, ali zato smo se častile pljeskavicama. Sele smo na klupu pored slona u uživale.
Došli su na red i majmuni. Baš taj, kojeg je mama htela da slika, stalno je skakao i trčkarao. Odjednom se namestio i primirio tako da je slika uspela. Šetkale smo se posle još dugo i videle još raznih životinja.
Autobus je stigao, na našu sreću taman kad smo i mi stigle na stanicu. Ponovo izdražavamo vrućinu i gužvu. Posle smo se sat vremena odmarale u nekom kafiću u blizini robne kuće. Mama uz kafu, a ja sam pijuckala kokakolu.
Dok smo šetale centrom častile smo se sladoledom od vanile, a uspela sam mamu da nagovorim da mi kupi i hamburger u Mekdonaldsu, baš da probam. Ništa posebno, mislila sam da je to nešto posebno ukusno jer se priča o tome kad odeš u Mekdonalds.
Na tren mi je došlo da uskočim u ogromnu lepu fontanu pored koje smo prolazile. Tu smo ipak sele, razgledale, slikale se i ćaskale.
Pored željezničke stanice je veliki park. Naš voz kreće tek za sat vremena. Nema smisla da samo tako sedimo. Još jedan krug za kraj. A za kraj odnekud zamirisao giros. Moram i to da probam! I to mi je mama kupila, sa sve pomfritom. Sad smo već na stanici, grickam preostali pomfrit čačkalicom i posmatram šine i vozove. Odjednom, nema čačkalice! Nisam valjda i nju pojela u svoj toj želji da sve probam. „ Mama, ja pojela i čačkalicu!“ Mama je vadi iz moje kose i smeje se, a smeju se i svi oko nas.
Stiže uz poznatu buku i naš voz. Opet sedim zamišljeno i slušam muziku dok se iz minute u minut završava ova naša lepa avantura.
Sonja Stojanović
VI/4
Mi pišemo 