У кругу вртоглавом

Погон бесконачне вероватноће предиван jе механизам за прелажење међузвезданих раздаљина у делићу секунде, без свог тог малтретирања по хиперсвемиру.

Даглас Адамс

 

Буди ме увек исти, одавно познати звук аларма. Као и увек одлажем буђење за двадест минута, али не могу да заспим.

Нервозан устајем и почињем да се спремам за посао. Пијем кафу, облачим мантил, узимам кључеве од аута и крећем. На путу до посла стајем код пекаре и купујем доручак.

После пола сата вожње стижем у Берн.  Живим око двадесет километара удаљено од главног града Швајцарске где радим у болници као хирург.

Тек што сам ушао у зграду, зову ме на хитну операцију. “ Момак има оторен прелом ноге“, обавештава ме сестра. “ У реду, припремите га за операцију!“  Мисли и покрети су ми уједначени, брзи и прецизни. Проверам инструменте, навлачим рукавице и  почињем.

Тешка операција, захвати се компликују,  јавља се сумња – нећу успети да му спасим ногу.  Неким чудом баш тада на трен ми је јасно засветлела слика на којој видим себе са осам година. Муњевитом брзином  покрећем прсте, размењујем инструменте… Теку исцрпљујући сати.

Јављају ми да се пацијент пробудио. Лакнуло ми је када сам сазнао да се добро осећа. На крају смене упознао сам   и мајку. То је најлепши доживљај у мом послу. После великог напора и труда задовољство и радост.

Целим путем до куће присећао сам се себе са четрнаест година како пишем овај састав, сам у учионици и маштам како ћу једног дана постати успешан хирург за којег ништа није немогуће.

Вељко Ранисављевић

VIII/1

http://elementarium.cpn.rs/teme/micio-kaku/

Мичио Каку – одломак из књиге „Паралелни светови“, Хеликс, 2013.

 

Advertisements

Како себе видим у будућности

Пошто нисам видовњак, или тако нешто, не могу баш јасно да се видим у будућности. Али, кад се баш запитам, волео бих да видим себе као одговорног и озбиљног човека који може да стоји иза својих одлука и  достиже свој циљ.

Да се не лажемо, ситуација у овој држави није баш сјајна, али то не значи да ми је судбина одједном запечаћена. Са те стране не разумем оне који одмах изокрену читаву ствар. Изјаве попут: “ Нећеш имати шта да радиш!  Бежи из ове државе!“  озбиљно ми сметају. Ако постоји неко ко ће о свом животу сам да доноси одлуке , онда сам то ја!

Ту су и оне, не баш тако убедљиве, оптимистичне изјаве: “ Ако будеш учио, успећеш!“ И тада браним свој став – свако има свој  избор  и  другачији поглед на свет, своје снове.

Сад, ако узмем у обзир све што сам горе навео, и сложим све коцкице,  најјаснија ми је слика на којој видим себе у некој научној установи како  истражујем сићушне облике живота. Наравно, на другој слици сам са женом и децом. Живимо срећно!

Душан Нишевић

VIII/1

После петнаест година

Неодговоран сам, расејан и да вам искрено кажем не знам шта ћу са собом сутра, а не за петнаест година. Многима смета што сам такав, али не верујем да ћу се много променити. Просто, такав сам.

Могућности и жеље нису исто. Ипак, имам две визије у глави. У школи нисам баш успешан, тако да нећу бити неки дипломата или нешто. Радићу неки послић, чисто да имам за живот. Имао бих једну терасицу на којој бих проводио слободно време, пијуцкао нешто и размишљао.

Међутим, да могу да бирам какав живот желим, изабрао бих следеће: имао бих велику терасу са лепим погледом на неко море, планину или неку  равницу. Једино, што је ту важно, је да буде тишина. Не превише тихо. Чисто онако да се чује природа и ништа више. Немам посао ни сличне обавезе. Једино бих могао понекад  нешто да запишем.

Није неки живот од узбуђења или нешто. Ипак, тако ја замишљам будућност.

Милош Цвијановић

VIII/1

Rezultat slika za sezan slike

Пол Сезан   „Естак са црвеним крововима“

 

Највише волим да…

Устанем ти ја тако уморан, ненаспаван, као да сам спавао три дана, а могао бих да одспавам још толико.

На сату пише да је пет ујутру, али напољу је сунце као да је подне. У соби је неподношљиво вруће, а ја хладан као лед.

Хвата ме нека паника и не знам шта се дешава. Да ли да изађем из собе или да чекам да се опет пробудим, јер ово је можда само сан? А можда и није!?

Скупио сам храброст, идем према купатилу. Перем руке, умивам се, одједном ме очи стравично пеку. Низ славину цури слана вода! Ништа не видим, вриштим , не могу да изађем! Падаааам!

И, сад се ви питате какве ово има везе са темом.

Ја највише волим да се шалим.

Милош Момчиловић

VII/1