Не волим кад ми неко…

Не волим кад ми неко из друштва каже да се „губим“

       међу таквима почињем да лудим.

Због једне речи која смисла нема,

        чак  ме ухвати  и  нека трема.

      Сама помисао на такво друштво ми се гади:

“ На чему се то пријатељство гради?“

       Сваки пут  неко други је мета,

       Скупљам храбрости да кажем шта ми смета.

                 И рекао сам им све.  Ћутање, пауза, тишина, све већа и већа непријатност, а онда као бесни пси сви кидишу на мене. Сви сем једног, мог најбољег друга. Он види и трпи исто што и ја. Он види и тугу на мом  лицу.

                Не волим кад ме неко вређа, не волим кад некога вређају, кад видим неко тужно лице међу нама. Али, због притиска већине, и због тога што сам другачији, понекад се замислим  и запитам: „Ко заправо греши – ја или  они?“

               Тако из дана у дан.  Док тако поражен и немоћан гледам  како се понашају, како према мени, тако и према другима, гута ме помисао да ћу постати исти као они.

                                                                                    Александар Губица

                                                                                                                      VII/3

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.