U biblioteci

                                              Poglavlje 1.

U to vreme nisam baš često odlazio u bibilioteku. Mislio sam da je čitanje dosadno i zamorno. Retko se dešavalo da sam pronalazio knjige koje su mi bile zanimljive. Jednu takvu sam pronašao – bila je posebna – zato sam i završio ovde gde sam danas.  Duga je to priča.

Počinje pre nekih dvadeset godina. Tada sam bio student.  Dobio sam zadatak da proučim jednu  knjigu, rukopis iz perioda ranog srednjeg veka, knjigu bez naslova, knjigu koja se i ne može tako nazvati jer se sastojala od nekih četiristo stranica uglavnom nasumice složenih, mnoge su nedostajale, tekst je izgledao kao nedovršeni mozaik. Moj zadatak je bio da rukopis proučim, iznesem osnovne podatke,  predstavim, da tako kažem, zatečeno stanje, na sledećem predavanju.

Siguran sam da sad već pretpostavljate nastavak. Već posle nekoliko strana bio sam potpuno opčinjen novim zadatkom – otkrivanjem skrivenog koda ove čudesne tvorevine.  Stranice i stranice detaljno opisuju razna čudovišna, monstruozna bića, između opisa, kao  isprekidanu nit, razanajem opise magijskih rituala , čudnih i nepoznatih veza raznih simbola.

Znao sam da ću nekako morati da je prokrijumčarim i odnesem kući. Sakrio sam je u ranac, šarmirao  bibliotekarku i plan je uspeo.

         Grozničavo sam iščitavao stranicu za stranicom u ubrzo uspeo da povežem detalje u jednu celinu koja se odjednom  ukazala u prilično jednostavnoj kombinatorici reči. Spis je zapravo bio posvećen drevnom proučavanju  nastanka i nestanka materije, savremenim jezikom rečeno, teleportaciji, rastakanju čestica energije. Čudesno uzbudljivo! Bio sam na pragu otkrića o putavanju u paralelene svetove.  Kao u transu, a povremeno i potpuno nekontrolisano smejao sam se glasno i nezaustavljivo, ali ipak sam uspeo da dešifrujem deo po deo da bih na kraju zaključio da nedostaje upravo jedna stranica ona koja opisuje portal, ali i poruku koja se, zamislite ukazala baš meni – tačno u ponoć ugledaću i portal i poslednju stranicu.

            Sedeo sam za stolom, položio ruke na knjigu. U sobi je bio mrak, samo je na knjigu padao snop svetlosti iz radne lampe. Čekao sam ponoć.  Naravno, sa svakim narednim minutom  moj početni žar se sve više gasio. Sve više sam bio svestan svoje stvarnosti, svih postojećih stvari oko sebe, svog tela, svojih ruku, na kraju i svog daha. Nama je ipak dato da poznajemo samo ovaj jedan svet sa svim čvrsto utvrđenim fizičkim zakonima. I… Ponoć je otkucala! I … ipak se ništa nije desilo – ni pokret, ni zvuk, ni senka.  Bio sam  razočaran. Ugasio sam svetlo i krenuo prema krevetu.

Odjednom, sa svoje leve strane u odrazu stakla na vratima ugledah jedan vijugavi plavi trag. Polako, na jednoj nozi se okrećem i ugledam svetlosne aure koje  u pravilnim intervalima pulsiraju iz knjige. Sve što se dalje odigralo izgledalo je kao u snu – istovremeno i nestvarno, ali i munjevito brzo i oštro . Otvaram knjigu  jednim zamahom na jedinoj praznoj strani po kojoj se ispisuju slova, pa reči i poruka:  „Ponoć, dvadeset šestog februara, u biblioteci. Zapamti sve magije!“ Sledeće čega se sećam je da me je probudila svetlost dana i da sam požurio da vratim knjigu pre nego što neko primeti.

*    *    *

Poglavlje 2.

          Dane sam provodio u biblioteci, proučavao detaljno misteriozne zapise drevnih učenjaka, mistika, alhemičara  –  ko zna? Noću sam  učio, ponavljao, trudio se da zapamtim sve kriptograme, postupke, čini, kombinacije enegetskih spojeva raznih materija… Bilo je previše. 

Danas je dvadeset četvrti. Stižu mi pisma sa fakulteta, ne otvaram ih. Moram da pripremim plan za sutra. 

U biblioteku sam ušao u sedam. Pronašao sam jedno skrovito mesto između dve  police. Nešto pre osam sam se uvukao u taj uzani prostor i prestao da dišem. Bibliotekarka je zaključala ulazna  vrata, ali iznutra. “  Šta se dešava?“ Čujem kako govori svojoj koleginici: “ Kud baš danas popis knjiga!“ To sam isto i ja pomislio! Jedina olakšavajuća okolnost je bila ta što sam iz tog položaja mogao da vidim sat. Tačno u 11.50 čuo sam kako zaključavaju vrata. Konačno! Izvlačim se iz tog tesnaca, mislim, ipak nije sve propalo, kad u zadnji čas primetim da sam zamalo pokrenuo alarm za požar. Posle tog uzdaha olakšanja, ostajem ukočen, bolji opis je paralisan – polica iza koje sam se skrivao počinje da se pomera, najpre polako, a onda silovito, pravom linijom na drugi kraj biblioteke.  Gledam u zid koji se rastače, kao da se topi. U nekom bezvazdušnom prostoru ukazuje se ponovo plava  svetlost u kojoj nazirem brojke – 163, 27, 374.  Odmah povezujem i kao đače recitujem magijske stihove sa stranica pod tim brojevima.  U zanosu više sebe i ne razaznajem, čak  ni svoj glas, a reči koje izgovaram  kao da prvi put čujem.  Kada je nestala moja poslednja reč, sve je odjednom utihnulo. A onda se desilo čudo koje mi je potpuno pomutilo razum . Sve je počelo nekim tihim brujanjem, tihim ali tako moćnim da sam se od vibracija sav tresao.  Na vrhuncu jednog sveopšteg kovitlaca boja i zaglušujućih tonova odjednom ponovo tišina – u plavoj svetlosti otvaraju se tri portala.  Pred očima mi lebdi  poruka: „Izaberi ili ostani! Odbrojavanje traje šezeset sekundi!“  U prekidima, kratkim i bleštavim slikama vidim kuda vode portali. U prvom vidim sliku mirnog sela sa žitnim poljima, i vetar koji neprestano duva, drugi vodi do nepregledne pustinje – vidim grad, palate, hramove, mostove i ljude, ali sve kao jednu bezobličnu sliku od peska. U trećoj  svetlećoj spirali vidim pećinu sa velikim belim stubovima.

               Odbrojavanje još uvek traje, ali ja nisam sposoban da mislim, a još manje da donosim odluke. Opis najbliži istini je neko bestelesno stanje u kojem sam još jedino mogao da pomeram oči i ispuštam glas.  U nekom neobičnom luku jedna plava vrlo snažna ruka me je uvukla u pećinu. Osetio sam mlaz tople energije koji me vuče baca, kovitla i čuo kao iz daljine sopstveni krik. Zatim nagli prekid. Sasvim lagano spuštanje na neku meku plavu površinu. Visoki plavi čovek mi je stavio ruku na usta. Više nisam čuo vrištanje.

             “ Ko si ti? Odakle si stigao ovde?“ – obratio mi se mirnim, ali nekim čudnim neljudskim glasom.

*     *    *

                                                                                                      Marko Hilko

 

 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.