Poglavlje 3.
„Smrazao sam se od straha“, rekao je visoki plavi čovek. Stavio je svoju ruku na moju glavu i na neki način počeo ga lista moja sećanja. “ Znači ti si Džon, drago mi je! Ja sam… a nije bitno zovi me Ron. U tonu njegovog glasa primetio sam neku nedoumicu, kao da nije trebalo da stignem ovde. Znao je sve o meni, kao da me je posmatrao ceo život. “ Imaš toliko mnogo pitanja, daću ti brze odgovore“ , rekao je i pružio ruke prema meni. Istovremeno se na njegovim dlanovima otvarala knjiga – otvarala i zatvarala na određenim stranicama u delićima sekunde. “ Ovde su svi odgovori“, dodao je. “ Ali, koji je ovo jezik, kako ovo da prčitam?“ Bio sam fasciniran – ovo je pismo koje ne pripada nijednoj poznatoj civilizaciji. Stavio je dlan na korice, a ipred nas se u jednom osvetljenom kvadru pojavio tekst predveden na moj maternji jezik. “ Znam! Još mnogo stranica, još čitanja, ali ako želiš da ostaneš ovde, moraš je proučiti. Razgledaj, upoznaj ovo mesto, čitaj i otkrivaj tačke spajanja. Ne smeš ništa da dodiruješ niti pomeraš! Ja idem u selo po hranu. Povez i ukrasni detalji su ličili na mnoge koje sam viđao na dragocenim retkim knjigama raznih perioda. Kožni, sa zlatnim ornamentima, a listovi ojačani srebrnim okvirom. Tek kada sam podigao pogled, osetio sam neki čudan dosad nedoživljen zanos. Stanje u kom ne mogu da pomerim telo, ali istovremeno čulno iskustvo postaje sve jače, kao da nervi prenose impuls ne samo do uma nego i do nečega što zovemo duša. Oko mene prostirala se ogromna sferična dvorana sa visokim stubovima u nedogled. U svakom je u jednom udubljenju tinjala sveća sa ljubičastim plamenom. Podigao sam pogled. Treća dimenzija je izgledala poznato – plavo nebo sa belim oblacima. Taj pogled uvis mi je nekako sasvim jednostavno usparvio i telo. Načinio sam prvi korak, a za njim i sledeći. Posle nekog vremena i osećaja čvrstog tla pod nogama upustio sam se u istraživanje. Na jednom mestu primeto sam šest stubova u kružnoj liniji koji su bili neobično isklesani, sa šupljinama iznutra. U dva stuba je u tom unutrašnjem prostoru lebdelo kamenje nepravilnog oblika koje je isijavalo boju svoje energije – zelenu i plavu. „Možda je ovde izlaz, nova kapija za povratak“, pomislio sam. Ipak nastavio sam da tragam za nečim što bi mi bio sigurniji putokaz. I baš tada, potpuno neočkivano naišao sam na zid ili bar na nešto što je čvrsto, što sam koračajuću dodirivao. Nastavio sam polako opipavajući u širokim zamasima tu hrapavu površinu. Ako je ovo zid, negde sigurno postoje i vrata. Za svaki slučaj, pretpostavljajući razvoj događaja iz jedne naučnofantastične priče koju sam nedavno pročitao, ostavio sam knjigu na jednom mestu. Šta ako hodam u krug? Koliko vremena je proteklo nisam mogao da znam, ali vratio sam se do knjige. „To je sad već poslednji znak“, pomirio sam se sa ovom činjenicom i setio se saveta plavog čoveka: “ Čitaj i uči!“ Saznao sam ko je Ron, kako funkcioniše svet u kome se nalazim i naučio da levitiram. Uvek me je to stanje tela i uma oduševljavalo. Pronalazio sam detaljne opise, tehnike, energetska stanja, razne magijske postupke i još mnogo toga u odlomcima u raznim izvorima, kod mnogih drevnih naroda i nekih savremenih plemenskih zajednica, ali nigde ni jedan detalj nije ličio na ovaj ritual i osećaj. Klizio sam kroz prostor čas sporo, skoro samo lebdeo u jednom mestu, a već sledećeg trena sam munjevito kružio po prostoru, neverovatnom brzinom za čovekovo telesno iskustvo. Ono što je bilo čarobno i što me je kao talas sreće osvojilo je to što sam ipak mogao da vidim, dodirnem svaku česticu, čujem svaku promenu zvuka u božanskoj melodiji koja je vijugala za mnom. Zaustavio me je tresak! Plavi je bacio na stenu divljeg vepra. Sa nekim glupim i zbunjenim smeškom na licu i kratkim mahanjem sam mu se javio.
Marko Hilko
Mi pišemo 