Минут до краја часа

                 За први писмени задатак написао сам причу “ Највише волим да програмирам“ То је прва прича коју сам успео да напишем за четрдесет пет минута.  Ово су биле моје мисли док сам писао:  почињем у Мајнкрафту командама. Још се свега сећам, сваког “ изврши“. Потом прелазим на Паскал , време је за такмичење. Кад сам већ поменуо време, рећи ћу и да га морам и сад искористити да не бих опет написао први писмени задатак.                                                       На пример,  управо док сам исписивао прошлу реченицу, размишљао сам како сам на општинском такмичењу гледао на сат, за време првог писменог мислио да сам изгубио тридесет минута, а и сад гледам на сат – 12.30 – сат сигурно не показује тачно време. Остало ми је још целих тридесет минута.                                                                                                                                                                 Сада треба да гледам на два сата.                                                                                           Како сам имао 100% бодова прошао сам даље . Док се рађа преко 10000 беба, ја радим задатке на окружном такмичењеу.  Пишем једну реченицу, једну линију  када и дванаест пута удахнем.  Реченицу напишем за минут, а ви  сте је прочитали за десет до петнаест секунди. Док ви ово читате на милионе звезда нестаје, а ја тада, пре две године,  размишљам хоћу ли проћи на републичко.  Сада имам директан пролаз, али не и тад. За те две године прешли смо милионе километара.                                                                                             Секунд је пуно, минут такође, сат, дан, месец  – нема праве речи. А година, а деценија? Пре десет година сам упознао свог најбољег друга. Иако је прошло пуно времена, сећам се као да је било јуче. И краља римског, палиндорома, и нумеризације. То су задаци. У фебруару сам сазнао да су стр-алати илегална библиотека. Срећа што је нисам написао.                                                             Сада, у последњем минуту да напишем зашто се још увек бавим прогармирањем. Док се двеста беба родило, сто људи умрло, птица хиљаду пута замахнула крилима, милион звезда нестало, светлост прешла три милиона метара, шездесет пута срце откуцало, секунадара обишла сат, ја сам завршио … педесет девет, шездесет… и овај писмени задатак.     

                                                                                                       Немања Мајски

                                                                                                                                VII/1

           

Advertisements

Мало познати Лаза Лазаревић

Rezultat slika za Laza Lazarević

         

                   Један од најбољих клиничара, и први мислилац међу српским лекарима  родио се у Шапцу. Ту је завршио основну школу и нижу гимназију 1851.   У Београд долази 1865. и завршава вишу гимназију. Уписује правни одсек београдске Велике школе. Природне науке заволеће уз Јосифа Панчића. 

               Није му одобрена  стипендија за наставак школовања због подршке    једном свом професору који је на предавањима оштро и отворено критиковао власт и због тога добио отказ.  Студенти су извиждали предавача који је требало да  га замени. Отворено су стали на страну свог професора и пркосили власти.

              „Предодређен за велика дела“ Лаза ипак годину дана касније добија стипендију и 1871. путује за Немачку. На угледном Медицинском факултету слуша предавања неких од најугледнијих научника тог времена. Један од најугледнијихје Херман фон Хелмхолц, доктор медицине и физичар, код кога је докторирао Михајло Пупин.  Студије ће Лаза прекинути на две године када се одазвао позиву на мобилизацију и вратио у домовину да би као лекарски помоћник учествовао у српско – турском рату.

             Докторира са радом на тему о утицају живе на организме живих бића који је заинтересовао многе научнике. 

              Враћа се у ратом опустошену Србију где се за основну здравствену културу тек треба борити. Постављен је за физикуса , надзорног лекара града Београда, а 1881. постаје управник Унутаршњег одељења државне болнице и члан Српског лекарског друштва.

             Поставио је темеље српске неурологије и био пионир у геријатрији ( лечење и нега старих особа) .  Основао је прву лабораторију, обавио прву операцију катаракте  ( очна болест) . Много је полагао на превентиву и јавно здарвље . Борио се за спровођење вакцинације, радио на сузбијању пегавог тифуса, залагао се за дезинфекцију школа, у којима су биле смештенњ болнице за време ратова.

          Године 1885. поново је међу ратницима као санитетски мајор и управник резервне војне болнице

у Нишу.   У извештају који шаље  Врховној команди пише о свим мерама које је предузео да би  рањеницима пружио најбољу могућу негу, уводи ред , врхунску орагнизацију, показује изузетну способност и одлучност  у тако хаотичној и ургентној ситуацији. Руководио је болницом са 753 кревета и збринуо више од 1800 рањеника и болесника.  Др  Лаза  Лазаревићје је за  свој  рад  одликован  Орденом Светог Саве IV реда и Белог орла V реда , уз нову споменицу за учешће у овоме рату.    Три године по заврђетку рата Лазаревић добија ћин снитетског пуковника и постаје лични лекар краља Милана Обреновића.

          Спасио је од сигурне смрти многе пацијенете , али није могао да спаси и своје синове , једногодишњег Дамјана и двогодишњег Владана који су умрли од туберкулозног менингитиса. Није успео да  спречи ни свој прерани крај. Умро је од туберкулозе плућа у јануару 1891. с непуних четрдесет година.

            У области неурологије општеприхваћен је термин Лазаревићев знак . У једном од својих најзначајнијих радова описује дијагнозу  и пропратне појаве, а односи се на бол  у нози, куку и леђима при подизању ноге без савијања колена, којим се у зависности од угла при којем се бол јавља, одређује степен обољења ишијалдичног нерва у нози и кичми.

            Објавио је тринаест радова  из различитих области медицине, а  цео тај обимни теоријски и практични, пионирски и хумани, научни и морални рад стао је  у свега једанаест година Лазаревићевог лекарског стажа .

Писац изузетног књижевног дара, превођен на двадесет језика, још за живота за своје дело заинтересовао је стране проучаваоце. Више него иједан реалистички писац Лазаревић је умео да наслути, осети, доживи и опише комликоване спољашње и унутрашње  знаке  разних душевних стања својих ликова.    У приповедачком умећу првог психолога међу нашим приповедачима, како га изучаваоци још називају, огледа се не само сјајан писац, већ и лекар који пажљиво посматра и размишља. Он помаже приповедачу да вешто опише игру свести и подсвести својих јунака, њихове скривене страхове и потиснуте жеље који се јављају као симболи у сновима, психичке ломове и нагле преображаје.

 

Лекар Лаза Лазаревић уживао је велики углед међу суграђанима и имао веома развијену приватну праксу. Припадао је, и по учености, и по блиставој каријери, и по положају крему београдског друштва. Супруга Полексија била је кћи Николе Христића, председника Владе Кнежевине Србије, њен брат Коста, такође угледни дипломата и књижевник, био му је друг из младости, а др Владан Ђорђевић, вероватно најпознатије име међу лекарима тог доба, био му је кум. Живео је у лепој вили у Хиландарској улици (недалеко од редакције „Политикиног Забавника“), имао коње, опремао дом намештајем из иностранства. У последњим годинама постао је и дописни члан одељења за књижевност Српске академије наука. Слава и углед нису га занели. Упркос бројним обавезама, Лазаревић стиже да бесплатно прегледа и београдске ученике и питомце, чланове Београдске трговачке дружине, Женског друштва. Прича каже и да је забрањивао новинама да објављују похвале које су састављали његови пацијенти.

 

     Један његов пријатељ и колега рекао је о њему:

 „.Сви ми који смо имали среће  да  са  њиме  радимо….  нећемо  моћи никада  заборавити  његову  љубазну  колегијалност, његову готовост да  помогне  свакоме  колеги….Али,  што  многима неће бити познато, то је величанственост Лазаревићевог понашања  у  сиротињској  пракси…обилази  два  пута  на  дан  као  и своје најбогатије болеснике… обилази онако слаб и ноћу…вади из џепа све што је имао и даје….“

Једно размишљање са часа лектире

Поводом приповетке Све ће то народ позлатити Лазе Лазаревића

Млади људи одлазе у битке. Понекад се врате као победници, неки се не вraте никада, а неки заувек носе своје ране на души и на телу.

За њих живот више неће бити исти као пре. Они храбро носе своју судбину сами, али имају право да верују у заслуге – желе достојанствен и частан пут у будућност.

Добили су мало злата да се осећају боље. ( Држава веома лукаво покушава да замаскира целу ситуацију) Међутим, како време пролази, злато затурено негде у орману губи боју, губи вредност. Боља времена не долазе како су се надали, а потреба и жеља за нормалним животом је и даље ту.

Милош Цвијановић

VIII/1