Минут до краја часа

            Никад нећу заборавити те последње моменте на часу историје.                          Наставница је на самом почетку брзо уписала час и одсутне и већ следеће што сам чуо је било: „Сада ће нама Јадранка рећи нешто о Првом српском устанку“,  и том реченицом   заледила цело одељење. Знали само да је отворен час одговарања. Тај је био један од најстрашнијих. Имена су се брзо смењивала јер скоро нико није учио. Имао сам нешто мало среће јер је почело од краја дневника, а ја сам ближе почетку. Сваки секунд неко би шапнуо: “ Кад звони?“       У учионици тишина. Чује се само како неко крши прсте у шаци, неко у паници удахне  дубоко, неко гризе оловку, нокте, а неки се примирили, сакрили иза друга, чекају звоно да растера овај сан.   Такав сам био и ја. У једном трену сам се тргао, када је Давид рекао да звони за три минута, а у истом трену сам  и видео да одговара Никола. После њега следим ја. То је то! Немам куд! Дочекало ме! Могао сам само још да  одбројавам секунде.

                Трећи пут већ бројим до шездесет, а оно ништа. Питам погледом Давида шта се дешава, он ми показује –  још два. Како?! Истовремено чујем познати шум – окреће се лист у дневнику и као негде из даљине познати глас: „Следећи, Драган Јапунџић! “  Таман да ми постави питање, деси се нешто неочекивано, нешто по чему памтим овај догађај. Неко је шкрипнуо столицом, неко је звао наставницу да га пусти у ве-це, неки су се паковали па је то наставницу изнервирало. Викнула је да престану, да се смире и … ЗВРРРР! Спасили ме!

                Следећи час сам одговарао и добио пет.                                                                                                                                                                    Драган Јапунџић                                                                                                                                       VII/1

 

Rezultat slika za in the finish of race illustrations

 

Advertisements