S jeseni, kada počnu vetrovi
S jeseni, kada počnu vetrovi, lišće divljeg kestena pada strmoglavce, s peteljkom naniže. Onda se čuje zvuk: kao da je ptica udarila kljunom o zemlju. A divlji kesten pada bez i najmanjeg vetra, sam od sebe, kao što padaju zvezde – vrtoglavo. Onda udari o tle s tupim krikom. Ne rađa se kao ptica iz jajeta, postepeno, nego se odjednom rasprsne dlakava ljuštura, iznutra beličastoplava, a iz nje iskaču vragolasti, tamni melezi, zacakljenih obraza, kao jagodice nasmejanog crnca. U nekoj se mahuni nalaze blizanci; ipak bi ih ljudi mogli razlikovati: jedan ima na čelu belegu, kao konj. Majka će, dakle, uvek moći da ga prepozna – po zvezdi na čelu.“
Priča koja se crveni
Noć na otvorenom moru u blizini koralnih sprudova. Proveravam svoj pištolj ispod jastuka. Da, sve je u redu. Ukoliko doñe do pobune mornara ili ukoliko se pojave na brodu ljudi Džoa Mamuta. Treba samo otvoriti malo više prozor na kabini: noć je tropska, zaparna. Čuje se kreštanje galebova. Treba da se naspavam. Sutra me čeka naporan dan. „Hej, Sam, kako si izradio svoj zadatak?“ „Ne znam. Valjda će biti dobro.“ „O čemu tu može da se piše? To je blesavo. O čemu si ti pisao?“ „O tome kako moja majka odlazi u Bakšu, ja je čekam kraj reke, dok mi creva zavijaju kao u gladnog kurjaka. Onda ona dolazi. To je sve. Opisao sam osmeh hleba u njenoj korpi.“ „Sam, ti uvek nešto fantaziraš. Kakav je sad to osmeh hleba? Šta ti to znači?“ „Tako. Valjda miris hleba. A o čemu si ti pisao?“
Čovek koji je dolazio izdaleka
Tri dana i tri noći su prolazili vojnici ispred naše kuće. Možete li da zamislite koliko je to vojnika kada tri dana i tri noći prolaze ispred vaše kuće bez prestanka! Išli su peške i na kolima, na konjima i kamionima. Tri dana i tri noći. A ja sam celo to vreme stajao u zaklonu od jorgovana. Trećeg dana posle podne prošao je i poslednji vojnik. Bio je zaostao daleko iza svih. Glava mu je bila zavijena, a na ramenu je nosio papagaja. Tek kada je prošao, izvukao sam se iz jorgovana i izašao na ulicu. Ne biste mogli ni po čemu primetiti da su kroz selo tri dana prolazili vojnici. Osim, možda, po tišini.
Eolska harfa
U svojoj devetoj godini imao sam harfu. Ona se sastojala od električne drvene bandere i šest pari žica vezanih za porcelanske izolatore nalik na rasparen komplet za čaj. (Jedan sam izolator okrnjio praćkom, pre nego što sam otkrio, u okviru mog eolskog instrumenta, muzičku funkciju tog kompleta od kineskog porcelana.) Kako je ovim opisan sistem za štimovanje, mogu preći na ostale delove. Da bi se, dakle, dobila eolska harfa, potrebno je još (pored pomenutih porcelanskih dugmadi za štimovanje žica) imati najmanje dve električne bandere od običnog nakatranisanog jelovog stabla. Idealna razdaljina između stabala iznosi pedeset metara. Bandera treba da bude dugo izložena (od 5 do 10 godina najmanje) naizmeničnom uticaju kiša, mraza i sunčane žege, tako da se, pod naglim promenama temperature (između + 36°C i – 22°C) drvo raspukne, uzduž. A raspuknuće se, kao žalosno srce, kad shvati da je konačno i neopozivo prestalo biti stablo, drvo, zelen-bor, i da je, konačno i neopozivo, postalo električna bandera. Tada, kad ranjeno, napuklo stablo shvati da je zauvek tu ukopano do kolena i iznad kolena, i da mu, dakle, nema bekstva, tada mu ne ostaje ništa drugo nego da gleda u daljinu, ka šumama koje mu mašu glavom.
– odlomci iz pripovedaka Danila Kiša –
zbirka „Rani jadi“
Mi pišemo 