Драги Анди, Сомбор 14.9.2019.
Онога дана када сам читала твоје писмо упућено господину Беркију и све лепе речи које је пас Динго рекао о теби, схватила сам, или можда само наслутила, колико може бити јака љубав између човека и пса. Немам љубимца, али бих јако волела да га имам и волела бих га као што си ти волео Динга!
Била бих пресрећна када би мој пас могао да ми каже да ми припада душом и телом, као што је Динго рекао за тебе. Покушавам да разумем такву љубав, која није између два људска бића. Динго је рекао да су вас спојили усамљеност и туга, да сте један од другог много научили, да сте се поштовали и били нераздвојни другари.
Верујем да си ти добар дечак чим си заслужио Дингову љубав. Управо због твог доброг и нежног срца тешко ти је пао ваш растанак. Плакао си, а увидела сам да само добри људи узимају у обзир туђа осећања, чак и осећања и потребе животиње. Сигурно је тешко када знаш да некога више никада нећеш видети, некога са ким си провео много времена, радовао се и играо.
Пријатељство је драгоцен дар, ти си то осетио, а мени је драго то што сам, читајући писмо, на тренутак могла замислити да сам на твом месту и да мазим Динга. Жао ми је што га више нема, буди храбар и увек се сећај лепих дана које сте проводили заједно.
Пријатељски поздрав
Даница
Mi pišemo 