Библиотека “ Плава птица“

Херберт Џорџ Велс – Рат светова
Карл Мај – Благо у Сребрном језеру I
Карл Мај – Благо у Сребрном језеру II
Емилио Салгари  – Брег светлости

Рони Старији – Ватра
Џејмс Кервуд – Ловци вукова
Артур Конан Дојл- Баскервилски пас
Радјард Киплин –  Књига о џунгли I
Радјард Киплинг – Књига о џунгли II
Џек Лондон – Џери острвљанин
Хенрик Сјенјкевич Кроз пустињу и прашуму I
Хенрик Сјенкjевич – Кроз пустињу и прашуму II
Џејмс Оливер Кервуд – Ловци злата
Николај Бојков – Велики Ван
Зеји Греј – Осветник прашуме
Николај Гогољ – Виј, краљ духова
Артур Конан Дојл – Ишчезли свет
Џек Лондон – Мајкл, брат Џеријев
Алексеј Толстој – Иван Грозни I
Алексеј Толстој – Иван Грозни II
Карл Мај – Син ловца на медведе
Карл Мај – Дух Љана Естакада
Јан Лари – Карик и Ваља
Жозеф-Анри Рони Старији – Џиновски лав
Хенри Гилберт – Робин Худ I
Хенри Гилберт – Робин Худ II
Валдемар Бонзелс – Пчелица Маја
Ернест Томпсон-Ситон – Ролф и Квонаб
Александар Бељајев – Амфибија
Родерфорд Монтгомери – Каркаџу
Емилио Салгари – Црни Гусар
Рађер Хагард – Рудници цара Соломона
Џек Лондон – Бели очњак
Франц Трелер – Гаучов син
Роберт Луис Стивенсон – Црна стрела
Јуриј Корињец – Тамо далеко, преко реке

Мајкл Муркок – Елрик од Мелнибонеа
Болеслав Прус – Фараон I
Болеслав Прус – Фараон II
Болеслав Прус- Фараон III
Џорџ Лукас – Звездани ратови
Клод Кампањ – Збогом, мојих петнаест година
Мери Шели – Франкенштајн
Џон Стајнбек – Краљ Артур I
Џон Стајнбек – Краљ Артур II
Чарлс Робертс – Риђи лисац
Тери Брукс – Мач од Шанаре
Тери Брукс – Мач од Шанаре II
Тери Брукс – Мач од Шанаре III
Џин Вебстер – Тата дугоња
Мадлен Лангл – Капије времена
Лав Толстој – Хаџи Мурат
Беверли Клири – Прва љубав
Мајкл Муркок- Морнар на мору судбине
Ен Рутерс ван дер Луф – Караван за Орегон
Волтер Скот – Ајванхо I
Волтер Скот – Ајванхо II
Емилио Салгари – Краљица Кариба
Џејмс Фенимор Купер – Ухода
Скот о’Дел – Острво плавих делфина
Глен Ларсон и Роберт Терстон – Свемирски брод Галактика
Петер де Менделсон – Маријана моје младости
Мадлен Лангл- Вихор пред вратима
Џим Кјелгард – Црвенко

Вадим Фролов – Сенка сумње
Волтер Ванџерини- У давно доба
Френсис Хоџсон Бернет – Тајна напуштеног врта
Геза Гардоњи – Роб Хуна
Мајкл Муркок- Зла коб белог вука
Норма Фокс – Деда, волим те
Марк Твен – Нови доживљаји Тома Сојера
Ф. А. Сули – Леон и Леонина
Ф. А. Сули – Леон и Леонина II
Жил Верн – Јужна звезда
Брем Стокер – Дракула I
Брем Стокер – Дракула II

Карл Мај – У долини смрти
Вениамин Камерин – Два капетана I
Вениамин Камерин – Два капетана II
Предраг Урошевић – Тихана из Ерга

Едмондо де Амичис – Срце
Карл Мај – Сибирски ловац
Вениамин Вахман – Морски ђаво
Анри Троаја – Мала Вју
Хектор Мало – Без породице I
Хектор Мало- Без породице II
Мајкл Муркок – Кула која ишчезава

 

Хенри Вилиамсон – Видра Тарка
Фредерик Меријет – Бродолом Пацифика I
Фредерик Меријет – Бродолом Пацифика II
Едвард Булвер Литон – Последњи дани Помпеја
Михаил Пархомов – Улица
Алан Арнолд – Млади Шерлок Холмс
Винисао Ромеро Мартинес- Доживљаји Симона Боливара
Ана Сомло – Као…
Василиј Јан – Бату-Кан
Пол Дивоа – Лаваредових пет марјаса
Ана и Едвард Сиферт – Бела
Роберт Сабатје – Шведске шибице
Дорис Оргел – Ђаво у Бечу
Мајкл Муркок – Витез судбине I
Мајкл Муркок – Витез судбине II

Čarobni pokloni

Pokloni su male ili velike stvari koje te usreće.

Svojoj mami bih poklonio lepe praznične dane.Ona se uvek trudi da svi praznici uvek budu sretni i lepi. Zato bih voleo da se i mi svi potrudimo i pomognemo joj u tome.

Tati bih poklonio vreme zato što on radi jako dugo.

Kada bi  imao više vremena, radio bi ono što voli. Provodio  bi više vremena sa nama, više bi se brinuo o svojim kokoškama i verovatno bi počeo da drži golubove.To mislim zato što mi je jednom rekao da kada ostari, želi samo da sedi i gleda kako njegovi golubovi lete.

Svojoj  sestri bih isto poklonio vreme. Ona je sada već u srednjoj školi i mora da uči ceo dan, a vraća se tek uveče. Da ima više vremena više bi se družila sa svojim prijateljima i radila bi još neke druge stvari.

Pošto svi zaslužuju poklone, svom psu Beti bih dao novog prijatelja.

Beti je imala prijatelja.To je bio komšijin pas Šilda. Beti bi iskopala rupe ispod ograde i otišla u dvorište kod komšije i igrala bi se sa Šildom. Bili su najbolji prijatelji, ali jednog dana Šilda je nestao. Beti je bila tužna. Drugi psi su dolazili, ali Beti je lajala na njih i nije se igrala sa njima. Mi nismo stalno tu da se igramo sa njom. Ona je odgajila mačke zato što nikada nije imala štenad. Ovde je važno naglasiti da su  nju   odgajale mačke kada je bila mala. Ako iko na svetu zaslužuje dobrog prijatelja, to je Beti.

Nije važno da li je poklon skup ili jeftin, velik ili mali, važno  je da je iz srca.

 

Miloš Bubić  V/3

Priča o jednom velikom početku

Utorak, 1. oktobar, škola uveliko traje, ali danas je moj prvi dan. Prvi dan u nemačkoj gimnaziji. Ustala sam sa vrlo neprijatnim osećajem  u stomaku,  glavom koja puca od bolova, kao da idem na streljanje u nemački logor a ne u školu, ali hajde, valjda je to donekle normalno kada ste u nepoznatoj zemlji, ne pričate nemački jezik i ne znate šta vas čeka.
Došlo je tih famoznih 7.30 i moj brat i ja, krenusmo u školu. Ispred škole smo se pozdravili sa mamom, osećala sam klecanje kolena, mislila sam da ću se u jednom trenutku srušiti. Mama me je smirivala i pričala kako ne treba da se brinem, međutim, sigurna sam da je ona imala veću tremu od mene. Prva dva časa sam imala kurs hemije sa nekim učenicima 9. razreda, ali ne i sa svojim razredom, tako da ništa od upoznavanja. Na svu sreću, sa mnom je bila i jedna naša devojka, koja isto pohađa internacionalno odeljenje.Taj prvi čas nije loše prošao, samo sam sedela i slušala, a u glavi mi je odzvanjalo: ,,Milice, drago dete, šta ti je ovo u životu trebalo?!“ Nikome ne bih poželela da oseti taj strah, tu napetost i sav stres kroz koji prolazi jedno dete kada se odseli u drugu državu. Sada skrećem sa teme, ali najviše mrzim kada mi neko kaže: ,,Ma, opušteno, nemaš brige, ti si dete, lako ćeš ti to.“ To mi je nešto najgore.
Pred kraj časa očekujem  da će zvono, kao u mojoj staroj školi u Somboru, da zazvoni i probije mi bubnu opnu, međutim, to nešto mlitavo zazvoni, jedva da čuješ nešto. Na odmoru koji traje petnaest minuta, bila sam sa bratom i ostalim devojkama koji pričaju srpski jezik. Nema lepšeg osjećaja, nego kada čujete svoj maternji jezik u školi punoj Nemaca i uopšte stranaca koji pričaju nemački.
Sada tek kreće turbulencija. Zvonilo je, treba da imam biologiju sa svojim razredom i razrednom. Drugarica Marija odlazi i ostavlja me. U hodniku nema nikoga, ja samo stojim u ogromnoj školi, sa hiljadu učionica, sama. Trčim, tražim H29 učionicu, ali nema je, kao da je u zemlju propala. Suza mi se sliva niz obraz, ali znam da moram po svaku cenu da nađem tu učionicu. Odlazim do ogromnog ekrana gde pišu sve izmene, ali nema, moj razred ima biologiju, kao po običaju. Na koji način, ne znam, ali našla sam zbornicu. Od straha sam zaboravila kako da pitam gde se nalazi ta učionica, pa sam samo pokazala jednoj nastavnici, a ona me je odvela. Na putu do učionice, svaku moguću molitvu sam izmislila, ne bi li mi bilo lakše. Pokuca ona na vrata, kada ono, otvara jedan dečko, crn kao ugalj i ona odlazi.  Vičem u sebi: ,,Pa gde ćeš sada ženo?! Ne ostavljaj me samu!“ Ulazim, a klupe  kao na fakultetu, na stepenicama. Iz mojih usta je nekako izašlo ono „Haj“. Vidim svi gledaju u mene, ali  nasmejani su, na svu sreću. Moja razredna me je predstavila i rekla mi da sednem kod jedne devojke iz Grčke. Ja onako  ćutljiva, odgovaram kratko i jasno, povučena – niko ne bi rekao da je to ona  Milica Zelenović.

Sada, iskreno, uopšte nije bilo loše. Sve je to prošlo kako treba, a neke sitnice koje su obeležile taj prvi dan su normalne.Mnogo su mi pomogli, imala sam tu sreću da sam dobila razred koji me je odmah prihvatio.Trebalo mi je vremena da se priviknem na njihov sistem, ali dobro, uspela sam, sada je bolje. I sada, kada dolazim u školu i vidim da devojke na 5° C nose kratke suknje, gde im pola zadnjice ispadne, majice sa dekolteom, štikle i na sve to tonu šminke, bude mi čudno, ali svako od nas je drugačiji. Neka nosi svako ko šta želi, više me ni ne interesuje to.
Baš neki dan sam imala fizičko i učili smo  da vozimo skejt na dva točka. Sela sam malo da se odmorim, a u tom trenutku nastavnik je uključio muziku. Nastavnik fizičkog mi je omiljen, mlad je i nekako pun života, baš se vidi da voli svoj posao. Pevali smo, smejali se ,padali. Kroz glavu mi je samo prolazilo kako ne mogu da verujem da sam dovde došla, i da sam ponosna na to šta sam sve prošla, i kako sam uspela da se izborim sa mnogim stvarima.
Prvih par nedelja sam plakala pred polazak u školu, samo ja sam od onih koji nikada ne žele da govore o svojim teškim osećanjima, pa sam  svima  govorila kako mi je bajno i divno, međutim nije bilo. Ipak, shvatila sam neke stvari, stekla sam nova iskustva, bogatija sam za mnoštvo uspomena. Shvatila sam da ti ne trebaju reči da bi  razumeo kako se drugi ljudi osećaju. U internacionalnom razredu gde učim nemački, ima nas jako puno sa raznih strana, deca iz Sirije, Rusije, Libije, Italije, sa Filipina, Srbije, Albanije. Pričamo koliko znamo, a ono što ne znamo, rukama pokazujemo. Dok prolazim hodnicima u školi, pomislim: „ E, ovo je neko ko govori srpski“. Tražim pogledom i osluškujem poznatu reč, a što  mi samo ukazuje na to da smo mi svi isti. Taman kada pomislite da taj neko liči na nekoga od vaših, on vam kaže da je čist Nemac ili Poljak.
To je neka priča, moj doživljaj gimnazije u Nemačkoj. Sada, da kažem zaključak, iako znam da će me sada moja divna nastavnica srpskog, Nada, ubiti  zbog toga, ali moram da kažem tako, jer stvarno jeste zaključak Naravno, moja majka je opet bila u pravu. Sebi sam oduzela dve godine života, zbog svog onog stresa i nerviranja, a sada vama prepričavam sa osmehom na licu.

Milica Zelenović

 

Za Milicu