Mој прадеда

 

Особа којој се дивим  је мој прадеда. Дивим му се зато што има деведест две године и блиставо беле зубе. Највише воли да шета и да чита књиге. Недавно ми је рекао да је настарији члан библиотеке па му не наплаћују чланарину. Видела сам летос да чита „Горски вијенац“  Воли јако децу, а њега деца обожавају. Научио ме је многе песме које ћу сигурно заувек памтити. Испричао ми је и многе приче.

Волим са њим да идем на пецање. Он живи на мору. Некада је био учитељ. Зато, вероватно, и воли толико децу.

Причао ми је о свом тешком детињству и како су били сиромашни, и о рату, и о козама које је чувао када је био мали. Био је увек најбољи ђак у разреду и обожавао је да чита и да пише песме. Милан је смирен и драг човек, сви га зову господином. Овог лета је моја мама њему и баки направила торту јер су славили шездесет седам година брака. Сви смо били тамо, а они су били пресретни.

Стално грлим мога деду и желим да још поживи да исприча још неку причу и отпева неку песму.

 

Ања Врцељ

V/3

 

Divim mu se

Ponekad poželim da se družim sa određenim ljudima, drugarima, rodbinom. Svako od njih mi po nečemu odgovara. Neko od njih je interesantan da se šalimo, neko da se igramo, neko da pričamo ozbiljne priče. Neko, veoma važan, u mom životu, osoba kojoj se divim je deka Đorđe.

Deka priča interesantne priče na šaljiv način. Ponekad, ispriča istu priču, ali uvek na neki drugi način, pa se mi zainteresujemo, kao da je nikada nismo čuli. Njegovo znanje  o biljkama i životinjama je veliko. On zna gde žive, šta vole, kako izgledaju biljke i životinje. Često se dogodi da ne znam odgovor na neko pitanje. Mama i tata pokušaju da mi pomognu, a ako ne uspemo, zovemo deku. Mama često traži dekinu pomoć ako nešto treba da napravi, da izabere. On uvek ima strpljenja za sve naše probleme.

Već desetak godina je u penziji, a skoro svaki dan nešto napravi. Voli  od drveta da  izrađuje ikone, slike, razne oblike. Njegov hobi je postao interesantan njegovom kućnom ljubimcu, papagaju, koga uči da priča, da zatvori svoj kavez. Papagaj obožava da šeta po dekinom alatu, dok  radi. Pitala sam ga jednom kako to on zna o svemu po nešto, o svačemu svašta. Odgovorio mi je da voli da čita knjige, da gleda kulturne emisije, a ponekad i neki kaubojski film. Obožavam da gledam sa dekom kauboje. Zanimljivo mi je kada komentariše dešavanja na filmu. Obožavam sve što moj deka radi.

Bila sam mala kada sam zavolela dekino pričanje i čitanje priča. Nisam razumela zašto, ponekad, deka mora da prekine priču, da bismo mi išli kući. Zar mama i tata ne razumeju da ja volim da se družim sa dekom, da pričam sa njim, da provodim vreme sa njim jer mu se divim?

Emilija Ermenc

V/3

За сада без наслова

Звони  за час, час српског. Данас пишемо писмени. Овај пут смо добили чак шест тема и десило се нешто што је сасвим неочекивано. Збрка у глави, нисам могла да се одлучим. Све ми се допало на неки начин, али треба да се деси и онај први чин, прва реченица. Време је нестајало, а ја још  гледам у празан папир.

Тада сам покушала да сричем прва слова, као кад сам учила да пишем, полако и несигурно, али ипак о нечему о чему сам могла најлакше да мислим, а можда и осећам – о музици!  Једна од тема је била  – Музика мог срца.

Реченицу по реченицу, расте кратка прича о мојој музичкој школи, о њеној лепоти, о музици која се у њој ствара. Чим уђем у тај простор осећам неку магију и када сам тужна, одмах се орасположим. Али, најлепша чаролија се деси када изађем на бину и свирам гитару.

Анастасија Гајић

VII/3

 

 

 

 

Ову причу посвећујем…

Још од малена у мени се будило велико интерсовање за спорт. Захваљујући мом тати данас је тачно седам година како тренирам и играм одбојку.

Многи ми говоре како ћу пропустити неке занимљивије ствари у животу, али ја им просто не верујем јер одбојка је мој живот, а емоције које покреће су довољне за један богат и занимљив живот.

У тренутку када улазим у свлачионицу, заборавим све што се десило тога дана. Девојке са којима тренирам су моја друга породица и за њих би дала све, као и оне за мене.

Облачим дрес са својим омиљеним бројем, обувам патике, улазим на терен и више ништа није важно. Док поздрављамо поен, у мени влада само срећа.  Узбуђење и нервоза, страх, а у исто време и срећа су нешто за шта ја живим.  Вика, дрека , шта год да се деси, никада нећемо  дозволити  да лопта падне.  Тренер и играчице са клупе су лица која пратим, која видим, и која су ми једино  важна и у великим дворанама, када се ори на трибинама.

Никада нећу престати да тренирам јер ме то усрећује!

Сара Сучевић

VII/3

Jedan dan u mojoj porodici

“ Dunja! Dunja! Ustani! “ viče mama. “ Dunja, ustani! Više te neću buditi pa ćeš zakasniti u školu. Tromo ustajem, skidam mider i idem na doručak. Uglavnom volim plazmu i mleko koje mi mama prethodno ugreje. „Neću te više buditi pa ćeš svaki dan kasniti u školu“, uvek to kaže, ali sledeće jutro me opet budi. Jutra u našoj kući su kao “ Dani mrmota“.

Pakujem munjevitom brzinom torbu. Tata je već na vratima jer on nikad ne kasni.   Dvadeset minuta do osam – krećem spremna za nove radne pobede!

Kada dođem iz škole, tata je već kod kuće pa njemu pričam o utiscima dana i pohvalim se uspesima. Tako napravim dobru atmosferu pred ručak. Naravno, čekamo mamu. Za vreme ručka tata dobije reč. Uglavnom priča o tome šta se izdešavalo na poslu. Ponekad se naljutim na njega jer ne mogu da dođem do reči.

Učim svaki dan , po rasporedu za sledeći dan. Ali, u retkim prilikama kada nemam ništa za domaći i kada je i tata slobodan, idemo da se vozimo biciklima ili odemo na pecanje.

Tako prođe vreme do pola sedam kada imam trening. Posle se sve odvija po istom redosledu, sve dok ne legnem u krevet, a tad me mama pita: “ Šta ti se danas najlepše  desilo?“ Volim tako da završim dan – tonem u san, a još uvek razmišljam o nečemu što je bilo lepo!

Dunja Curnović

VII/3

 

O природи с поштовањем

Написаћу две приче.  Прва се зове:

Орах и трешња

Када сам била мала, мама и тата су ме учили да никада не кидам гране дрвећу јер су она жива бића, као и ми. Иза моје зграде су дуго расла два дрвета, један орах и једна трешња. Мама ми је причала да је трешња нарасла до нашег прозора таман када сам се ја родила. Како су из године у годину расла, стигла су и до крова зграде.

Пре три године све се променило. Иако су та два велика стабла правила леп хлад, чувала наше станове од велике летње врућине, а седело се лепо на терасма и уживало, комшијама је орах засметао. Удариле им гране у прозор! Питали они да одрежу гране и остали се сложили. Али, нису они били задовољни. Толико су били упорни и наговарали све да су на крају успели у својој бесмисленој намери и посекли до краја и орах и трешњу.

После тога је све било горе. Предвече се више није седело на терасама, хладили су се у својим становима затворени са климама. Е, на зиму  су схватили колико су погрешили јер им је без заштите великих крошњи на терасу падало превише снега. Сад им је и снега било превише. На крају су се и одселили. И ето, и дан- данас када  иза зграде прођем поред пањева, увек се растужим, посечено је једно лепо место, место где сам се играла кад сам била мала.

 

Стари канал

Код наших пријатеља у Бачком Моноштору, иза њихове викендице тече канал. Жао ми је што се нико не брине о њему. Целим током плови лишће, отпаци, кесе… Што је још тужније плове и патке и лепо се види како им је тешко. Док је вода била чиста, могли смо се купати, сунчати. Направили су и степенице  и скакаоницу – све је то уништено.

Кад год одем тамо, одморим се у тишини и мирисима природе која је ипак лепа, али баш зато се питам да ли ће неко једном очистити и канал који је део те лепоте.

Адријана Динов

VII/1

 

Tipičan dan u mojoj porodici

Budim se posle napornog dana. Subota je. Prvo  što opažam je radostan cvrkut  ptica. Čujem ih kroz poluotvoren prozor, jedan snop sunčeve svetlosti pada pravo na moje lice. Odmah posle toga, čim sam otvorio jedno  oko, a još mnogo pre je osetio da sam se probudio, uskače u  krevet moj pas Cezar i pokazuje da sam mu nedostajao tokom duge noći. Toliku radost,  kada me konačno ugleda posle samo par sati mog odsustva, veoma je teško opisati. Skače, cvili, laje! Mali pas, tvrdoglave naravi, srčan i spreman da me odbrani svakog trenutka.

Pošto sam uspešno razbuđen, naravno, protiv svoje volje, ulazim u toalet i spremam se za početak dana. Ovom delu neću posvetiti prostor jer svi dobro znaju šta se dešava u toaletu.

Ulazim u kuhinju, spreman da pojedem nešto, a ono sto već pun razne hrane  – mama je već sve pripremila. Mnogo volim svoju mamu. Ona je mlada, lepa i pametna. Vrlo je vredna i već od ranog jutra je na nogama, sprema nam ručak. Nas je troje u porodici – mama, tata i ja, naravno i Cezar.

Mama je zadužena da me odmah natera da učim. Razume se, kao i svako dete, ne volim baš da učim, ali ipak podležem njenim naredbama.

Za to vreme i tata se već probudio. I njega mnogo volim. Obožava duže da spava vikendom jer cele nedelje vredno radi .

I dok ja tako „učim“ ulazi mama, sva nasmejana i zadovoljna – ručak  je gotov!  Mogu slobodno da kažem da ovaj deo dana najviše volim – mama kuva bolje od bilo kojeg kuvara svetskog glasa! Posle ručka obavezno desert i odmaranje. Moji roditelji u svojoj sobi na spratu, a ja u svojoj u prizemlju. Tada je svako u svom miru. Njačešće  igram video- igre sa svojim društvom.

Večernja šetnja je obavezna! Svi zajedno šetamo Cezara. Kupimo kokice i šetamo pored kanala  sve dok se dobro ne umorimo.

Uz večeru popričamo, gledamo neki film, čitamo … tonemo u carstvo snova lako i bezbrižno!

Dario Kosanović

VII/3

 

 

Oni su iz nekog drugog univerzuma