Највише волим да идем у Нови Сад код баке и деде. Они имају велико двориште са пуно разноврсних биљака, па имамо пуно простора за игру.
Моја бака прича најлепше приче, О принчвима и принцезама, стварним и измишљеним. Једна од мени омиљених прича је о томе како су се упознали бакини родитељи.
Породица мога прадеде је дошла из Херцеговине 1946. године, после Другог светског рата.
Настанили су се у једном селу у околини Зрењанина. Пре колониста у том селу су живели Мађари и Немци. Победом партизана Немци су протерани из својих кућа. Њихове куће и имања дата су породицама из Херцеговине и Далмације. Партизани Мађаре нису дирали тако да је остало још пар мађарских породица.
Мој прадеда је био партизан, официр, мајор. Једног пролећног дана 1947. године дошао је да посети своје родитеље, браћу и сестре. Рат је завршен и прадеда је чекао радно место, где ће га запослити. У селу су се суботом одржавале игранке, где се омалдина окупљала и дружила. Моја прабаба је била Мађарица. Њена породица је живела на овим просторима стотинама година уназад. Била је висока, плаве косе и плавих очију. Права лепотица! Бака каже да је прабаба причала како су јој разни момци прилазили на игранкама, али сви су били нижи од ње и нису јој се свиђали. Све док се није појавио мој прадеда. Био је висок, леп, у официрској униформи. Све девојке су гледале у њега, а он је гледао само у моју прабабу, Марију Гал, Мађарицу која је тек учила српски језик.
Врло брзо су се венчали, а после годину дана добили моју баку Наду. Њихове породице, Вилић и Гал, биле су два потпуно различита света. Каквих тек ту има прича и догодовштина. Временом су две породице успеле да нађу заједнички језик. Дружили су се, поштовали једни друге и узајамно помагали.
Љубав прабабе и прадеде трајала је четрдесет година, све до смрти. Остала је анегдота да се прабаба никад не би удала да у село нису дошли колонисти.
Желела бих да се захвалим својој баки на многим занимљивим и поучним причама. Све сам их пажљиво слушала и уживала.
Софија Перуничић
VII/1
Mi pišemo 