Постоји пуно врста људи. ( Под „врста“ подразумевамо особине ) Неки људи су хумани и воли да помажу ( мада, тешко је пронаћи такве јер већина воли само новац) Неке је баш брига, такви ће, на пример само проћи поред човека који мучи животињу и неће ни обратити пажњу, а постоје и такви који не воле животиње и свој бес и тугу искаљују на малим створењима. Такве људе не могу да разумем јер, као што каже моја изрека: Ко не воли животиње, не воли ни људе, а самим тим ни себе.
У свом досадашњем животу упознала сам само једну особу која воли животиње као ја и помаже им. Та особа је због те наше заједнчке љубави постала моја најбоља пријатељица и заједно само се почеле борити против насиља над животињама. То је, разуме се Јадранка.
Прво смо спасиле голуба Масератија. Спасиле смо га од деце која су га везала за врат и шетала на конопцу. Наравно, они су мали, шта они знају, али њихови родитељи су криви. Требало је да их науче да су животиње бића, а не играчке. Успеле смо да га узмемо од деце, али нажалост, имао је ране од конопца на врату и бежао је, био је улашен. Али, ми нисмо одустале, и после, отприлике недељу дана неге и љубави, био је спреман да се врати своме јату. Као и сваки пут опраштање је најболније.
Наш други намучени другар је био Шапица. О њему пишем у сбаком писменом задатку јер смо њега највише волеле. Код нас је био годину дана. Шапица је био смеђе – жути пас са белим шапама, зато смо га тако и назвале. Он је био избачен испред једне зграде. Био је јако уплашен и неухрањен, живи скелет. Уз нашу љубав и пажљиву негу брзо се опоравио. Али, све што је лепо има крај. На мој рођендан он је одведен у шинтерај. Покушале смо да га пронађемо, ишле смо у то прихватилиште и у неко ван Сомбора, али од нашег љубимца ни трага ни гласа.
Поред те тужне приче, која ми увек покрене сузе, има и доста наших другара који су пронашли дом пун љубави. Међу њима је и Мића. Он је био мало црно штене којег смо пронашле у канти за смеће. На срећу Мића није имао повреда, само је био гладан, уплашен и прљав. После неколико дана, опустио се и поново стекао поверење у људе. Једног дана смо га шетале и једној жени је био јако симпатичан тако да је одлучила да га удоми. Повремено посетимо Мићу јер нам је и даље важно да се уверимо да му је лепо.
Ово су само неки примери. Некад се све срећно заврши, а некад смо просто немоћне . Знам само да би свет био много боље место за живот, кад би људи поштовали сва бића и природу.
Миљана Шћепановић
VII/1
Mi pišemo 