Čini mi se da su mnogi slepi za umetnost, svaki doživljaj uzbudljivog i zanosnog sad se pronalazi na mobilnim telefonima. To ide do tih granica da mnogi moji vršnjaci ne mogu da zamisle jedan dan bez te spravice.
Ja nisam takav i voleo bih da mogu da kažem da nikad nisam bio takav. I ja do prošle godine nisam mogao da živim bez telefona – sve dok se nije – pokvario! Tada sam na to gledao kao na prokletstvo. Ali, sada sam svestan da je to bilo čudo otkrovenja.
Prosto, morao sam nekako da ispunim vreme. Rešenje je bilo tu, na dohvat ruke – muzika. Još u prvom razredu krenuo sam u muzičku školu. Tada sam sve to doživljavao kao igru bez previše smisla, ali prošle godine sam otkrio nešto što je potpuna istina – pravu lepotu. Zavoleo sam , ne školu kao školu, nego instrument – klavir.
Sve više i više sam uživao u zvuku tog savršenog instrumenta. Čuo sam prelamanje boja zvuka, svaka nijansa je bila posebna, svaki ton drugačiji. Počeo sam i da komponujem.
Ove godine sam se više posvetio i školi, što više saznajem, više i cenim muziku, jer muzika je trenutak mira, ulazak u jedan poseban prostor potpune slobode, vreme čiste sreće i užitka.
Promene u meni su primetili i moji roditelji. I oni, na početku pomenuti, slepi za umetnost i lepotu, mogu da se okrenu, zastanu bar na trenutak i oslušnu neke nove i druge tonove, ozare svoja čula. Slušaju neko smeće od muzike, ali ni ne znaju da to nije muzika u kojoj bi maldi ljudi stvarno uživali kada bi samo znali.
Aleksandar Gubica
VII/3
Mi pišemo 