Mića

Niko me ne obraduje
kao moj pas
i jedva čekam
da mu čujem glas.


Kad me pogleda milo
tim očima malim,
da mu dam ceo svet
ja tada ne žalim.


Nosić mu je sladak,
ima uši male.
Svaki dan mi da zdravo
jer zna da su to šale.


Niko me ne obraduje
kao moj pas,
toliko da poželim
da nikada ne ostavi nas!

Mia Rađenović

Leto je svuda leto

Ove godine sam sa svojim roditeljima imala puno planova za mojškolski raspust. Planirali smo da idemu u Grčku, ili na neko jezero u Srbiji. Ali, zbog ove pandemije, koja nas je zadesila , svi
planovi su pali u vodu, i ja sam svoj školski raspust uglavnom provela u Somboru.                                               Mislila sam da će mi dani prolaziti sporo i bez smisla. Međutim, zahvaljujući drugovima
iz ulice kojima je bilo dosadno kao i meni, mi smo se nekako više, nego inače, družili u ulici, igrali se žmurke, visli na ćošku pored šanca, i dugo u noć pričali razne priče.

U toku raspusta nekoliko dana sam provela i u Apatinu, kod svoje bake i sestre Jelene. Sa sestrom sam jedan dan čak išla na jezero Retba,  kod Pačira. Stvarno je  voda jarko roze boje i deluje sasvim nestvarno, kao da sam na drugoj planeti, ali sem toga ništa mi si drugo nije dopalo. Voda se osetila na naftu, i bila je toliko topla da se nisi mogao rashalditi.

Provodila sam vreme i za  računarom ili čitala knjigu „Hari Poter i dvorana tajini“.           

  Sve u svemu, moj raspust nije prošao baš burno, ali ne mogu se žaliti ni  da mi nije bilo
lepo sa svojim prijateljima iz ulice i bakom, sestrom Jelenom u Apatinu.

                                                                            Sara Vujašković

                                                                                                           V/2

Jedno putovanje

Ovo leto ću zauvek pamtiti. Bilo je drugačije nego sva ostala pre njega. Korona virus nam je promenio život i stavio maske na lice. Sve je drugačije.                                     

Veći deo leta sam proveo kod brata u Osijeku. Išao sam do Drave na kupanje, ponekad igrao fudbal na obližnjem igralištu i uživao..

Jednog dana tata nam je pripremio iznenađenje. Nije ništa rekao gde idemo. Seli smo u auto i otišli do Dalja. Na samoj obali Dunava parkirali smo auto i prošetali do jedne kuće. To je bila rodna kuća i muzej Milutina Milankovića. Moje uzbuđenje bilo je veliko. Video sam planete udaljene dve svetlosne godine i ceo Mlečni put. Bilo je tu puno zapisa, naučnih radova iz astronomije i slika svemira. Na mene je najveći utisak ostavio teleskop koji pomoću kamere može da vrati sliku zvezdanog neba nazad u salu. Osećao sam se kao da lebdim među zvezdama i putujem „kroz vasionu i vekove“ sa Milutinom Milankovićem.                           

 Sa zalaskom sunca krenuli smo kući. Taj dan ću pamtiti po prelepim utiscima. Zvezdano nebo sada bolje vidim.

Matej Šutalo

Mисли ми лете

Нисам се обрадовао септембру и повратку у школу. Зашто ? Зато што не могу више времена да проведем са бабом и дедом у селу Раткову.

     Ја “грејем “ школску столицу и пишем силне писмене тестове, а мој срећни деда Милан вози трактор и бере кукурузе. Док наставница биологије прича о цитоплазми, ја мислим о деди, о томе да ли је упалио „беларуса“ или „махиндру“ и да ли је поправио стари круњач .Све бих дао да могу септембарске топле вечери провести у круњењу кукуруза.

Kec Florika

На часу разредна говори о здравој исхрани и црта некакву пирамиду, а ја мислим о слаткој бабиној бундевари. Не кажем да разредна није у праву, али нема лепше и здравије хране од бабиних пита .

PITA SA BUNDEVOM - BUNDEVARA, ukusna zimska poslastica.

Наставник математике задаје задатке – Kо има више кликера? Паја или Жика! Пусти кликере! Прерастао сам их ја , мислим о томе колико ће вагона кукуруза деда убрати и хоће ли ова година бити плоднија од прошле .

     Историчарка предаје о далекој прошлости , а ја мислим о дедином комшији Панти који пече ракију код нас и прича како се овде  живело и јело. Причао би он и дуже да по њега не дође жена Јаворка, јер је потребан неко да му покаже пут до куће.      На часу географије Ања одговара на питања о свемиру . Све она зна! Није да ме не занима, али мој простор је ипак сеоски атар, посејана пшеница, здрави клипови кукуруза, лепе главе сунцокрета окренуте Сунцу .

Стефан Драгичевић

Otkriveno zašto suncokreti prate Sunce

Moja neobična avantura

Posle dugog dana u školi vraćam se kući sva srećna jer je sutra prvi dan raspusta , što je značilo da idem kod bake na selo. Srećna i uzbuđena počela sam da se pakujem .  Brzo kao munja probudio se dan , sreća me je osvojila i utrčala sam u bakina kola gde me je čekala baka. U njena kola uvukao se i moj nestašni mačak Milan koji je jedva čekao da me vidi.

Bakino seosko dvorište je pravo filmska scena gde smo se moj brat , ja i pas Munja igrali da smo tri musketara . Munja je dobio plašt i mač , moj brat je dobio masku , plašt i mač, a ja samo plašt i mač .Trčali smo tamo-amo i igrali se lepo sve dok nismo čuli neku buku. Prestravljeni otišli smo do šupe . Jako smo se bojali da vidimo ko je to , ali odjednom zadnja vrata šupe su pala kao kruška sa drveta, a mi svi utrčasmo u kuću.

Malo posle smo skupili hrabrost i nastavili da se igramo kad iz žbuna istrči neka crna jakna. Počela je da meči i trči kao muva bez glave , a pas je lajao sve glasnije dok ono nije skočilo i otkrilo svoj identitet. Čim smo videli naše maskirano čudovište, počeli smo da se smejemo, a pas nas je gledao onim ludim pogledom samo što i on nije zaplakao od smeha . I tako smo se smejali sve dok nas nije zaboleo stomak od smeha .To naše nastašno čudovište zapravo je bila mala ovca na koju je pala crna jakna. Iz naših podleda sam i znala da smo pomislili kako  je jako šašavo plašiti se ovce.

Ovog događaja se sećam kao sa slike, pa još da neko kaže da čudovišta ne postoje,. Moja družina musketara je pokazala tom malom čudovištu gde mu je mesto.Vratili smo je u tor i potrčali kući da ispričamo baki svoju avanturu.

                                                                Mia Rađenović

Савршен дан

Ех, савршен дан! По мом мишљењу сваки дан, да би био савршен, треба да садржи само неколико важних, а једноставних делова: време за опуштање, смех, читање и забаву.

            Ево приче о једном таквом дану.

            Лето 2020. године. Страшан смртоносан вирус, много лоших вести на целој планети, али ето и тада се десе лепи доживљаји.

            Као што рекох, лето! Јутро почиње отварањем прозора, док пијуцкам сок од  цеђене наранџе. Из кухиње се чује познати звук  – ток-ток и мамин глас: „ Доручаааак!“

Седамо за сто сви – мама, тата, моја млађа сестра Олга и ја. Одједном тата изјављује да  после ручка  има изненађење за нас.  Лепо смо натенане доручковали – време је за читање или помагање око ручка. Данас бирам читање. Књига „Влак у снијегу“ већ неко време ми држи пажњу. Ипак, после двадесетак страница одлучила сам да проверим како напредује наша цезар- салата. Повремено ме хвата нестрпљење, питам се шта је тата наумио за данас.

Interior with a Girl Reading, 1905 by Henri Matisse (1869-1954, France) |  | ArtsDot.com
„Ентеријер са девојчицом која чита“ – Хенри Матис

            За време ручка чује се ритмично звецкање виљушака и повремени смех – најлепши звуци! А онда тата изјављује: Узимајте ранчеве, спакујте купаће, пешкире и не заборавите своје главе!“  Нас две усхићене трчимо у своје собе и пакујемо се, али још увек не знамо куда идемо.

            Мама пакује сендвиче, а тата мишиће за Олгу – она још  не зна да плива.

            Возимо се већ пола сата. Тата ништа не говори, само се загонетно смешка, а ми нагађамо: ја кажем: „ Викендица!“ Олга каже:“ Аква-парк!“, а мама: „ Салаш!“.

Тата на то као прави водич каже: „Још пет минута до дестинације.“   И, ко је био у праву? Василија! Ја сам била у праву.

            Олга одмах ставља мишиће и ускаче у воду, а ја ширим пешкир на лежаљку и елегантно се смештам на лежаљку поред маме  – удобно за сунчање. Само се шалим! Шта сте ви мислили? Немам ја двадесет година! Још увек сам дете и ускачем заједно са Олгом у воду.

Joie De Vivre designs, themes, templates and downloadable graphic elements  on Dribbble

            Мало одмора од пливања уз крпену лопту, као у стара времена. Из воде напоље, у воду па напоље и тако ко зна колико пута. Ништа посебно, не сећам се детаља, али тако ми уживамо.

            Нас четворо поред воде, а у води лабудови. Ех… Песма се овде завршава.

            А онда? Лабудови! Олга само што није ускочила у воду за њима, а у руци комадићи хлеба.

Срећна сам због само тих неколико ствари – што сам савршен дан провела са породицом и што сам била у праву кад смо нагађале куда нас тата води.

La Joie de Vivre - Baret Boisson

                                                                         Василија Вукша

                                                                                VI/3

Прича једног пса

Ја сам пас Жућа. Живим у дому за напуштене псе и још сам мали. Када сам се родио, одвојили су ме од моје мајке и избацили на улицу.

Овде, где живим већ дуго стално сам у кавезу. Храну ми доносе једном у три дана, а о води да не причам. Сипају воду у једну већу чинију па стоји па тако док не позелени.

Једном су два огромна човека стaла баш код мог кавеза па сам их чуо како причају. Први је рекао: „Ако у скорије време неко не удоми овог пса, морамо да га избацимо одавде.“ Нисам знао о коме говоре, али понадао сам се да мисле на мене. Зашто? Питате се, е па одговор је лак. Кладим се да они напољу живе много боље, него ја овде.

Следећег дана се десило нешто неочекивано. Дошла је једна девојчица са родитељимa. Ишли су од кавеза до кавеза и зауставили се баш код мог. „Мама“, рекла је девојчица, „можемо ли, молим те, да узмемо овог? Види како је тужан.“

Даље је све било нестварно лепо. Седео сам у некој чудној кућици која се помера, а поред мене је седела девојчица и тако умилно ме гледала и нешто ми говорила. Онда смо се зауставили испред једне велике куће, а пустили су ме да слободно ходам у једном дивном великом дворишту. Срце ми је треперило од среће и узбуђења.

Поред врата је био мој креветић са лепо послаганим играчкама. Ту су биле и две чиније – једна за воду , а у другој кексићи.

Девојчица и ја смо најбољи пријатељи. Ирам се и трчкарам по цео дан.

Како је мало потребно за савршену срећу!

Сара Рељ

V/2

Druženje zanemarenih pasa: Što se događa iza kulisa kako bi se loše  prihvaćeni pas udomio - Scoop

Драги деда,

Код нас је стигло пролеће па сам пожелео да ти напишем писмо да видим какво је пролеће код вас. Тата је вунену капу заменио качкетом – ти знаш да је то код нас Драгичевића знак да је стигло пролеће.

Мама је у једној шетњи са другарицом убрала прво пролећно цвеће, направила је баш леп букет и ставила у вазу у предсобљу.

Ја сам са другарима из комшилука у шумици. Играмо се до касно увече. Понекад само удахнем дубок мирис свеже покошене траве. Волим све мирисе пролећа.

Јутра су посебно лепа као код тебе на селу. Слушам цвркут птица и дивим им се.

Ти знаш да ја највише волим месец мај. И рођен сам у мају. Чудо је право како ми тада ништа није тешко.

Пиши ми, деда! Али, највише бих волео да што пре дођем јер је пролеће најлепше

код тебе.

Стефан Драгичевић

V/1

Košnja trave | Vrt.hr

Волим зиму

Одлази полако позна јесен. Ове године је била пуна белила – магле и мраза.

Волим зиму, а посебно кад сам у селу Раткову, код бабе и деде. Мој мали брат и ја

волимо да се играмо у снегу. Док се бака и дека греју поред топле пећи, брат и ја се топло

обучемо и истрчимо у двориште. Врати нас у кућу једино мирис печене бундеве.

Волим када се све бели – гране у крошњама изгледају свечано, трава је као бели тепих.

Дедини ловачки пси вуку санке на којима смо брат и ја. Грудвамо се, правимо Снешка Белића.

Волим и све зимске празнике, највише Божић када се сви окупимо у дединој кући.

Волим зиму зато што је све лепо и чисто.

Стефан Драгичевић

Najljepši citati o zimi i snijegu – mojinfo.ba – Atraktivno