Moj dida je kao i bilo koji drugi starac, samo što je on na svoj način zanimljiv. On je pametan i obožava da gunđa, a ima i neka potpuno beskorisna, luda i čudna pravila ponašanja koja, po njegovom mišljenju, čine savršenog čoveka. Na primer….
Kada se završi obrok, najmlađi ode da potopi suđe, dok svi strpljivo čekaju da se didin divan savrši. Za njim ide sledeći koji opere i vrati suđe na sto a usput zaveže i kesu hleba. A za najstarijeg najviše posla, on jadan sve mora da sklanja. Dok dida sedi na svom kauču, koji već ima udubljeno mesto od svih godina korišćenja, ‘vata zjale, traži mrlje na plafonu i sav taj red nadgleda.
A još kuka kako mu je posao težak!
Jako voli svoj jezik i kulturu. Ne da mi da mu pričam na somborski način, već k’o prava Šokica treba da divanim šokački. Mog brata tera da se oblači u narodnu nošnju i pleše, glumi i recituje. S obzirom na to da ja nisam neka iskusna glumica ili plesačica, mene vuklja sa sobom kao malog pomoćnika da mu pomažem oko svega što mu treba.
Pravila i kazne za nevaljalo ponašanje su isto neobične:
Kada mu odgovaraš mucanjem ili povisiš ton, treba da mu napraviš čestitku za rođendan, ali da ga u njoj opišeš kao najboljeg čoveka na svetu.
Ili, kada ne možeš da izvršiš svoje obaveze jer si bolestan, moraš da radiš i svoje i dodatne zadatke koje on tada smisli.
Moj dida ima puno zanimljivih dosetki kojih se niko ne bi setio.
Govori nam da mu Bog svaki put, kada ga dete posluša, da još jedan dan života. Jeste da on u to ne veruje, ali samo želi da ga slušamo.
Jako volim svoga didu! Istina je da je malo drugačiji, ali je, po mom mišljenju, savršen baš takav kakav jeste. Naravno, nije on uvek takav jer većinu svog vremena provodi sa nama, pričajući nam priče iz svog detinjstva, ali to je za neku drugu priču.
Mia Radenković
Mi pišemo 