Поводом новеле Антона Павловича Чехова “ Чиновникова смрт“
Pismo koje Ivan Dimitrič Červjakov šalje generalu Brižalovu, pronađeno u džepu pokojnikovog mundira, a u kom piše o mukama koje ga ne ispuštaju iz šake od onog trenutka kada je, slučajno, u trenutku kada je kinuo, poprskao ovog odvažnog generala, moleći ga za oprost koji ga jedini može spasiti od smrti:
– Poštovani generale!
U proteklih nekoliko dana sam više puta pokušao da razgovaram sa Vama, ali jednostavno nije išlo, kao da niste hteli ni da me vidite ni da me čujete. Pa i niste! Ne osuđujem, vaše prevashodstvo, ipak Vi ste taj koji osuđuje i to Vam, iskreno da Vam kažem, ne ide najbolje – prvo prihvatate moja izvinjenja, a posle me izbacujete iz svoje kancelarije i odbijate razgovor sa mnom. Osećao sam se toliko bedno i jadno teturajući ulicom. Trebalo je da bude suprotno, trebalo je da s osmehom na licu dođem kući i ponosno viknem : „Gotovo je! Mojoj muci je došao kraj! General je razumeo moju brigu, prihvatio moje izvinjenje, slobodan sam! “ Ukoliko me se ne možete odmah setiti, a teško je zaboraviti ovako upornog čoveka kao što sam ja, upoznali smo se, pa… ne na baš najlepši način – poprskao sam Vas kada sam kinuo. Sada ne možete reći da me se ne sećate! Da, one prelepe večeri u teatru sam, odjednom, nakon što mi se lice namrštilo, oči upola zaklopile, a disanje zaustavilo, kinuo… Osvrćući se oko sebe da vidim da nisam kome zasmetao ili koga uznemirio u gledanju ,,Korneviljskih zvona“, nisam ni slutio šta sam učinio! Poprskao sam generala Brižalova koji služi u Ministarstvu saobraćaja. I da sam običnog pekara poprskao bilo bi mi neprijatno, ali jednog generala.?! Užas, stid i sram su me izjedali tokom ostatka predstave, a posle, naravno, strah! Neopisivi strah, poštovani moj generale! Vi to niste tada razumeli, vi i ne poznajete takvu vrstu straha. Mislio sam da ću se smiriti nakon što Vam, po završetku predstave priđem i izvinim se, ali, miran nisam ni sad, a neću ni biti sve dok iskreno ne prihvatite moje izvinjenje i razumete moj strah i nemoć. Poštovani gospodine, samo nekoliko prijateljskih reči , strpljivih, umirujućih reči! A videli ste moj strah i brigu! Kijaju svi, i bogati, i siromašni, i pametni, i glupi, pa tako i uvaženi generali, i ministri. Nemojte se uvrediti, ne mislim ja da ćete vi nekoga isprskati, samo želim da dam do znanja da svi kijamo, samo izgleda moj organizam ne bira ni mesto ni vreme za to. Jedna stvar mi samo nije jasna – vama verovatno nije zasmetalo to što sam vas poprskao onoliko koliko Vam je počelo smetati moje uporno izvinjavanje? Mislite da Vas uhodim? Ne, ni slučajno! Samo sam vaspitan čovek. Možda previše vaspitan? Da li je to moguće? Ja znam da sam za Vas niko i ništa i da ćete moje pismo pisano iz dna duše možda zgužvati i baciti, ali pre no što to učinite znajte jedno: Mene ovo progoni! Teret koji nosim na srcu je ogroman, a strah još veći, sprečava me da živim kao pre. Zato vam iskazujem svoje iskreno izvinjenje po ko zna koji put znajući da, ukoliko učinite još nešto što će mi dati do znanja da se ne razumemo i da mi nećete optostiti, teret će postati teži, a ja ću umreti.
S poštovanjem
Ivan Dimitrič Červjakov“
Ovo pismo nikada nije poslato Brižalovu, teret na srcu je postao pretežak.
Dokument pronašla i sačuvala od nestanka iz istrorijske arhive jednog vremena
Milica Šešić
Mi pišemo 