На часовима лектире

Поводом новеле Антона Павловича Чехова “ Чиновникова смрт“

Pismo koje Ivan Dimitrič Červjakov šalje generalu Brižalovu, pronađeno u džepu pokojnikovog mundira, a u kom piše o mukama koje ga ne ispuštaju iz šake od onog trenutka kada je, slučajno, u trenutku kada je kinuo, poprskao ovog odvažnog generala, moleći ga za oprost koji ga jedini može spasiti od smrti:

         

– Poštovani generale!

U proteklih nekoliko dana sam više puta pokušao da razgovaram sa Vama, ali jednostavno nije išlo, kao da niste hteli ni da me vidite ni da me čujete. Pa i niste! Ne osuđujem, vaše prevashodstvo, ipak Vi ste taj koji osuđuje i to Vam, iskreno da Vam kažem, ne ide najbolje – prvo prihvatate moja izvinjenja, a posle me izbacujete iz svoje kancelarije i odbijate razgovor sa mnom. Osećao sam se toliko bedno i jadno teturajući ulicom. Trebalo je da bude suprotno, trebalo je da s osmehom na licu dođem kući i ponosno viknem : „Gotovo je! Mojoj muci je došao kraj! General je razumeo moju brigu, prihvatio moje izvinjenje, slobodan sam! “ Ukoliko me se ne možete odmah setiti, a teško je zaboraviti ovako upornog čoveka kao što sam ja, upoznali smo se, pa… ne na baš najlepši način – poprskao sam Vas  kada sam kinuo. Sada ne možete reći da me se ne sećate! Da, one prelepe večeri u teatru sam, odjednom, nakon što mi se lice namrštilo, oči upola zaklopile, a disanje zaustavilo, kinuo… Osvrćući se oko sebe da vidim da nisam kome zasmetao ili koga uznemirio u gledanju ,,Korneviljskih zvona“, nisam ni slutio šta sam učinio! Poprskao sam generala Brižalova koji služi u Ministarstvu saobraćaja. I da sam običnog pekara poprskao bilo bi mi neprijatno, ali jednog generala.?! Užas, stid i sram su me izjedali tokom ostatka predstave, a posle, naravno, strah! Neopisivi strah, poštovani moj generale! Vi to niste tada razumeli, vi i ne poznajete takvu vrstu straha. Mislio sam da ću se smiriti nakon što Vam, po završetku predstave priđem i izvinim se, ali, miran nisam ni sad, a neću ni biti sve dok iskreno ne prihvatite moje izvinjenje i razumete moj strah i nemoć. Poštovani gospodine, samo nekoliko prijateljskih reči , strpljivih, umirujućih reči! A videli ste moj strah i brigu! Kijaju svi, i bogati, i siromašni, i pametni, i glupi, pa tako i uvaženi generali, i ministri. Nemojte se uvrediti, ne mislim ja da ćete vi nekoga isprskati, samo želim da dam do znanja da svi kijamo, samo izgleda moj organizam ne bira ni mesto ni vreme za to. Jedna stvar mi samo nije jasna – vama verovatno nije zasmetalo to što sam vas poprskao onoliko koliko Vam je počelo smetati moje uporno izvinjavanje? Mislite da Vas uhodim? Ne, ni slučajno! Samo sam vaspitan čovek. Možda previše vaspitan? Da li je to moguće? Ja znam da sam za Vas niko i ništa i da ćete moje pismo pisano iz dna duše možda zgužvati i baciti, ali pre no što to učinite znajte jedno: Mene ovo progoni! Teret koji nosim na srcu je ogroman, a strah još veći, sprečava me da živim kao pre. Zato vam iskazujem svoje iskreno izvinjenje po ko zna koji put znajući da, ukoliko učinite još nešto što će mi dati do znanja da se ne razumemo i da mi nećete optostiti, teret će postati teži, a ja ću umreti.

                                        S poštovanjem

Ivan Dimitrič Červjakov“

Ovo pismo nikada nije poslato Brižalovu, teret na srcu je postao pretežak.

Dokument pronašla i sačuvala od nestanka iz istrorijske arhive jednog vremena

Milica Šešić

На часовима лектире

Белешке о Ани Франк

Када чујем име Ана Франк….прво што помислим јесте једна храбра и паметна девојчица , тинејџерка . А пре свега на једну личност која се налазила у страшној ситуацији , а опет се борила и на неки начин прихватила ту ситуацију таква каква је. Приметила сам да Ана свој дневник пише сасвим отворено, тако како стварно мисли. Ана много чита, пише и барата речима као одрасла. Преокрет у животу, а она се снашла и прилагодила. Морам овде да додам један Михаелин коментар – како Ана мора сва своја осећања и мисли да скупи у четири зида…да стави цео свој живот у једну торбу и понесе га у скровиште. То је оно што прво помислим када чујем за личност Ана Франк !

Василија Вукша

Док сам читао Дневник Ане Франк у многим ситуацијама сам се осећао као да сам ја тај који је писао дневник , приметио сам да смо веома слични. Најзанимљивији догађаји су се дешавали у „Тајном анексу“. Веома су ми се свидели Анини закључци и њен однос према другима у тренуцима свађе или расправе, пример је њен однос према мајци. .Недостајао јој је живот , друштво, школа.. Смиреност у писању ме је одушевила. Њена судбина је трагична и неправедна и то нико не може порећи.

Урош Гајић

Прва ствар на коју помислим када чујем Ана Франк, јесте туга и неправда. Због тога што је била Јеврејка, морала је свој живот да затвори у четири зида, спакује га у једну торбу и оде у скровиште.

Дивим јој се, пошто је такву незамисливо страшну судбину поднела донекле смирено. Могла је да седи, плаче и буде очајна и престрављена цео дан. Ипак, она је то прихватила и наставила како је морала. Радила је оно што воли – писала и читала.

То ју је држало у животу. Она није заслужила да се њен живот заврши тако трагично.

Михаела Грмуша

Ана Франк је једна Јеврејка која је живела сасвим нормалан живот, све док се нису морали сакрити да их Немци не би одвели у логор. Она је, без обзира на све, наставила да живи да би преживела. Чак је успевала и да се смеје и друге засмејава. Ана свој дневник пише потпуно искрено и показује да нико није савршен као ни њена породица, да се често свађају и да их излуђује то што морају стално да буду заједно у своја четири зида. Она би сигурно волела да може да се дружи са другарима и проводи време напољу, али она то не показује и покушава да поправи и улепша свој живот иако у том тренутку није ни мало леп. Једино што је Ана желела је да се рат заврши како би се вратила својој кући и школи.

Лана Гајић

Када чујем име Ана Франк у тренутку ми кроз главу пролећу многе слике пре свега њене, њене породице а потом и тога како ја замишљам Тајно скровиште из ког се чује смех, иза код се крије плач праћен неизмерном тугом и усамљеношћу једне тринаестогодишње девојчице која је, у пуној кући, са својим најближима ипак била сама, без икога ко би је заправо могао разумети и утешити.

Милица Шешић

Када чујем име Ане Франк, у исто време помислим на бол кроз који је прошла и на њену зачуђујућу радозналост. Без обзира на стални страх од краја, на смрт, она је остала прибрана и била је у потпуности искрена према својим емоцијама. Њена радозналост је била неизмерна и очаравајућа без обзира на њен трагичан крај.

Емилија Ерменц

Кишобран

Моја другарица Соња воли да иде напоље са мном да се играмо. Иако је она увек за све спремна – у својој торбици носи свакојаке потребне ситнице, од марамица до рукавица, једина ствар која јој  недостаје је кишобран, а баш нам је тог дана био потребан. Нисмо биле близу улаза па смо тркнуле испод крова гараже.  Киша пљушти, а ми – ни да макнемо. У нашем заклону нам и није баш било најбоље, чизме су вириле, а у њима све више и више воде.  Наш следећи план је био да мењамо место јер нам је било и хладно док смо тако очајно стајале и чекале да се све заврши.

А онда смо се лупиле по мокром челу,  идеја је синула! Кишобран од јакни! Вредело је покушати! После смо трчале и за јакнама јер је и ветар био против нас.

Десило се још једно чудо тога дана. Одједном смо угледале зрак сунца, први у том дану, а облаци су још брже неким новим чудом нестали.

Од тада Соња у својој торбици обавезно носи и кишобран јер облаци и сунце играју неку своју игру.

Миа Раденковић

После кише

Ниси сам:

Поред тебе расту травке и савијају се.

Три шиљата листа нешто чудно шуме.

Скакавац је скочио са бусена на цвет.

Откинут реп гуштера је нови становник:

Нико сем тебе не зна да се умножио свет.

Ниси сам.

Газиш труло лишће босим ногама.

Под петом си преломио прут:

Једна птица прхну преко твога рамена.

Прислонио си ухо доле:

Ти би сад да чујеш песму камена.

Ниси сам.

Коме ли се твоје очи смешкају?

Можда мислиш да те оставио ум?

Опет гледаш црну земљу што се пуши.

Нешто се дешава сад у твојој души.

Можда ти већ чујеш златни житни шум?

Стеван Раичковић

Колачи

Могу рећи да имати кућног љубимца није ни мали лако, а поготово у оној њиховој првој години живота када се несташлуци нижу као перле. Мој пас Мића је врло разигран и несташан, а његове авантуре заиста треба видети.

            Једног поподнева смо га оставили самог код куће јер смо ушли у посету баки и диди.

Бака је мајстор за колаче и увек нам нешто спакује да понесемо. Обрадовала сам се иако ми је још јуче донела обланде које смо ставили у чинију,  на трпезаријски сто.

Пошто је Мића мали, нисмо  мислили да ће их дирати. На наше запрепашћење, кад смо дошли, имали смо шта и видети – цела кухиња је била од колача, а Мића је нестао. Наравно, одмах смо почели да га тражимо и нађемо га испод кревета, а око њега на све стране  добро измрвљени колачи. Ја и мама га никако нисмо могле извући. Што је више времена пролазило, колача је било све мање. Напокон,  једног момента је сам провирио и опрезно отишао на своје место.

            Најгори део је било спремање јер чим почистиш, учини ти се да их има још. Мићи је мама опростила, али мој стомак није.

            Тако нам је показао да нам је веома веран, а и сналажљив је. Јесте да колачи нису добри за псе, али ако је њему било забавно и сласно после свих тих колача, не би ни другим псима сметала једна коцкица чоколаде.

Миа Раденковић

Моја другарица Луња

Луња је једна мирна и тиха девојчица у мом одељењу. Не познајем је баш најбоље, јер се не дружимо често. Причамо само кад радимо неки групни пројекат за школу.

             Од када је Јованче скочио кроз прозор више га нисмо видели у школи. Све више дечака није долазило у школу. Приметила сам, само они дечаци које је  учитељ истукао.

             Луњу исто као и мене је занимало где се окупљају и шта раде цео дан. Једног дана сам дошла испред Стричеве куће рано ујутру и чекала да крене на место где се окупљају.

             Сакрила сам се иза једног дрвета и чекала. Када је Стриц изашао, кренула сам за њим. 

             Луња је имала исти план као и ја. Пре него што смо ушле у шуму, среле смо се и договориле се да га заједно пратимо. Док смо пратиле Стрица, Луња ми је причала о свим путевима и пречицама које је нашла у шуми.

             Никада нисам помислила да би тако мирна и тиха девојчица као што је Луња могла сама да лута шумом. Дивила сам јој се на толикој храбрости. Убрзо смо стигле и откриле  да се они сваки дан крију у  логору Тепсија.

             Јованче нам  је рекао  да не можемо да се придружимо њиховој хајдучкој дружини зато што нас учитељ Паприка није истукао.

              Следећег дана, на моје изненађење, Луња је изашла пред учитеља и тражила да је истуче. Учитељ се на то почео смејати и није хтео да је истуче. Она је онда бацила дневник на под и направила хаос у учионици.   

              Пошто учитељ и даље није хтео да је истуче, скочила је кроз прозор, баш као Јованче пре неки дан. Када је учитељ дошао свести од свог тог смејања, почео је да бије сву децу у одељењу..

               За Луњом сам и ја скочила кроз прозор, али нисам могла да је стигнем.

              Упала је у неку пећину. Покушала сам да јој помогнем, али упала сам и ја.

              Било је мрачно у пећини, али Луња није изгледала уплашено.

              Чуле смо неке гласове. Мирно је извадила шналу и рекла: „Ако нам неко приђе, овим ћу га убости!“

              То су, у ствари, били Јованче и Лазар. Дозволили су нам да  постанемо део њихове хајдучке дружине.

              Од тог дана смо Луња и ја постале нераздвојне.

                                                                                              Сара Рељ