Будим се из зимског сна

Субота, дванаест-пола један. Брат ми улази у собу, мама га је послала да ме пробуди. Излежавао сам се сигурно двадесетак минута. Јутарње излежавање ми је сигурно омиљена ствар. Свако јутро, наравно, кад имам времена.
Замолио сам тату да ми донесе доручак у дневну собу да бих могао да гледам телевизију. Кад сам завршио све основне јутарње рутине, отишао сам да се спремим јер морам да одем код баке. Мама ми је рекла да се обучем лагано, и да је напољу јако топло. То ми је улепшало цео дан. Напољу је било баш вруће.
Сунце ме греје, али не као што ме греје радијатор зими, већ ме греје изнутра. Греје моју унутрашњу ауру која се током зиме охладила. Баба ми је направила лимунаду и дочекала ме на тераси. То ме је толико опустило да бих могао да живим тај тренутак заувек. Баба и ја смо се баш лепо испричали и још је имала мој омиљени колач, питу са јабукама коју само она зна тако да направи. Спаковала ми је пите да понесем кући и неко цвеће да однесем мами. Док сам се враћао, скинуо сам дукс, било ми је јако топло. Дувао је лагани фини топли пролећни поветарац. Уживао сам.
Код куће ме је дочекао ручак који је први пут, ове године био напољу у нашем дворишту. Био је то лагани пролећни гулаш. Цвеће је почело да цвета, а вишње да пупе.

Након ручка, моја сестра и ја идемо први пут у овој години да возимо ролере. Заједно возимо ролере још од малена. Сваке године се возамо по Сомбору и врло често одемо на сладолед или у кафић. Данас смо ишли да се провозамо поред канала, а после да предахнемо у кафићу. Доста дуго се нисмо видели, тако да ми је баш драго што смо се овако испричали. Вожњаје била лагана и опуштајућа. Сели смо у кафић и гледали диван залазак сунца који се разлио по нашем дивном каналу. Било је магично. Толико магично да сам се запитао да ли сам у бајци или у правом животу. Вече је, а још увек је топло и пријатно.

У ствари, тек сам у том тренутнку схватио да је дошло, њено величанство буђења и живота, пролеће!

Алекса Паштровић

Весна , богиња пролећа у словенској митологији

Летим

Полећемо. Јутро је ведро и сунчано. Птице певају и полећу са мном. Кренули смо као једно велико јато. Након неког времена се растајемо, оне обрћу круг око Сомбора, града пуног чаролије. Настављам свој пут по шароликој равници Војводине. Златни плодови на њивама мирују, нема ни
поветарца. Испод себе гледам ауте како пролазе и размишљам колику слободу имам, а они не. Прво место које прелећем је Нови Сад. Град се тек полако буди, људи излазе из кућа, иду на посао, радње и кафићи се полако отварају, пси и мачке луталице још увек спавају поред клупе у парку. Поглед на Петроварадин је прелеп. Сунце га обасјава, изгледа као да је од злата. Настављам даље свој пут. Прелећем предивну Србију, синоним за лепоту. .
Београд, огроман град. То је прва мисао кад га видиш из висине.
Београд је већ био будан. Можда су остале још неке ролетне спуштене, где неко покушава да ухвати задње минуте сна. Београд жури, сви негде журе, нико не застаје да поприча са неким или се само јаве једно другом или ни толико. То је тужно што људи више не воде рачуна о повезивању са другима , већ само срљају у крај и пропаст. Огледам се у Сави и гледам људе како пецају. Колико год град био урбанизован, увек ће бити пецароша. Гледам последње призоре Београда и настављам даље. Ово је био задњи град у који стајем до свог одредишта. Летим, ено тамо једна рода са својим малдунцима . Свуда пролећу лептири, бубице, природа је будна.
Стижем на своју дестинацију, Истанбул. Прво сам одлетео да поздравим море, које је било мирно и непомично, као стакло. Мирис, ах диван мирис мора, прочишћава . Била је бистра као да није море већ чаша најбистрије воде са потока. Када је пролазио брод, вода се узбуркала. Летео сам поред брода, вода ме је освежавајуће прскала по рукама и лицу.
Окренуо сам се према копну. Прво што сам видео из висине је величанствена Аја Софија, па сам се запутио тамо. Купола је била тако висока да сам морао да полетим још више.
Затим сам се опрезно спустио и прелетао улицама. Велика гужва у саобраћају, ми није сметала Отишао сам до Долмабахче палате. То је било прелепо. Толико злата нисам у животу видео. Султан је стварно живео као бог. Двориште, дивне фонтане и још лепше цвеће. Има капије које директно излазе на море. Фантастично! Истанбул је пун зеленила. Свуда има дрвећа и цвећа. Стварно никада не бих очекивао да у толиком граду има толико биљака на улици.
Пала је ноћ, Истанбул светли као Париз. Мостови, улице, плаже, све сија и све куле које красе овај град. Летим.

Алекса Паштровић

Записи из мог дневника

Први децембар.

Данас коначно можемо да почнемо да китимо кућу за празнике. Тата и ја смо хтели још пре недељу дана, али нас је мама спречавала у томе. Говорила је да онда празници изгубе своје чари и радости ако имамо предуго декорацију. То ме је мало збунило, и бацило у размишљање да ли је то истина. Много смо срећни јер смо се преселили у кућу и можемо много више да је китимо за овај диван период године, у време даривања и празника.
2.12.2021.
Данас се такође наставља кићење куће, а мислим да ће трајати још доста дуго јер ми имамо једну дивну традицију за коју мислим да нас стварно издваја од дргих, а то је да сваке године купујемо и китимо праву живу јелку са кореном. Тако су моји тата и мама китили још кад су били деца и тако раде и дан-данас. И мислим да ћу тако и ја јер пластика не може да замени мирис и изглед праве јелке.
3.12.2021.
Ова недеља ми је била баш заморна имао сам много да учим тако да сам јако уморан и најгоре је то што и за викед имам много да учим, тако да нема одмора за мене . Вечерас сам био на тренингу који ми је дошао као одмор, што је веома чудно и нелогично, ко иде на тренинг да се одмори? Када радим оно што волим, ја се одмарам.
4.12.2021.

Ех, једном и ја да одморим. Спавао сам до један поподне, а легао сам око дванаест. Ништа се занимљиво није десило. Увече сам са породицом гледао божићни филм. У овом периоду године баш често гледамо такав тип филмова јер дају неку додатну топлину дому.Иако они немају неку опширну причу, иако знам да ће се на
крају заљубити, волим да гледам те прекићене куће и да стварам лепе успомеена са својом породицом.
5.12.2021.
Данас сам устао раније него јуче, већ око десет. Мама ми је направила хлеб у јајима са печеном сланином. Током преподнева сам био у кући, играо се са својим псом. Касније смо ишли код бабе на ручак. Правила је лички купус који је био предиван.
6.12.2021.
Данашњи најупечатљивији утисак је празник „Микулаш“ или ти Свети Никола у католичкој вери. Само јутро је било чаробно, а тек поклони!
8.12.2021.
Један хладан дан. Био сам у школи, онако прилично просечан дан. Али, хтео сам само једну ствар да ти кажем. Ова ситуација се често дешава. Мој пас има свој кревет у којем буде за време ручка, а
поподне му кревет ставимо испред врата од дневне собе, у двориште, а ми одемо горе. Касније чим неко сиђе, гребе шапом по вратима (од стакла су) и цвили, јер му је хладно и жели да
уђе . То ми је толико слатко да ти не могу описати.
11.12.2021.
Викенд! Мој брат је ноћас отпутовао у Будимпешту. Тако да смо тата, мама и ја сами. Преподне смо мама и ја смо чистили приземље док тата није дошао. Тата и ја смо правили јелку, да, јелку од дрвета и то два метра увис. Имали смо много посла око тога, али је на крају испало фантастично. Ставили смо је испред куће и украсили лампицама и куглама. Увече смо мама и ја правили крофнице и погледали још један божићни филм.
12.12.2021.
Данас је још један празник, Материце. Вероватно си помислио: „Па ви сваки викенд имате празник!“ Викенд након Материца, 19.12. су Очеви и онда 24.12. Бадње вече и 25.12. Божић. Данас смо због овог празника ишли код друге бабе на ручак. Када је Марко увече дошао у тајности ми је показао чајеве које је купио мами и тати за Божић као поклон од нас двојице.
16.12.2021.
Кратки пресек стања. Мој пас је тотално раскомадао лампице на
јелци испред куће, мама зна да су покварене, али не зна да је он то
урадио. А ја? Ја сам написао писмени из српског.

Алекса Паштровић

Ručkovečera za bake

Bake vole svoje unuke najviše na svetu, a unuci žele da zadive bake na razne načine – crtaju im, prave čestitke, poklone. E ja i moj brat smo uvek bili malo krativniji.

Kada smo bili manji pravili smo pekaru od cigala i dasaka, a prodavali smo krofne od blata koje su se pekle na suncu. Sada smo malo stariji i ozbiljniji pa smo hteli da se oprobamo u pravom kuvanju. Zamolili smo baku da nas čeka za trpzarijskim stolom u šest sati popodne.

Počeli smo u pet. Pošto baka voli jaja za večeru, odlučili smo se za jaja na oko. Ja, koja nikada nisam ni razbila jaje i moj brat koji još nije ni blizu kuvara. Ipak, jaje je stiglo u tiganj, ali trebalo ga je i okrenuti. Brat mi je gurnuo u ruku neku alatku i nagovarao me da ja to uradim. I okrenula sam ga, ne jednom, nego nekoliko puta tako da je i samom jajetu bilo muka. Da bi stvar popravio neko ko ipak želi da bude kuvar, brat je preuzeo tiganj i onako trzuo laktom da bi jaje okrenuo kao palačinku, da on meni pokaže. Tako profesionalno okrenuto jaje je letelo pravo u krompir pire.

Izvadili smo ostatke jaja oblepljene pireom i znam da smo isto mislili – ovo je grozno, ali istog trena nam je i sinula ista ideja – Začini! Tako rade pravi kuvari! Ovo je jedno novo jelo. E, sad se moj brat razmahao – vegeta, paprika, ko zna šta sve ne… jednom rečju pravi bućkuriš!

Baka se smeši, dok prinosi ustima prvi zalogaj … i dalje se smeši dok guta taj prvi zalogaj… “ Pa ovo je divno“, loše laže naša baka, vidim to po izrazu lica koje se malo skupilo oko usta i očiju.

Na kraju smo se ipak svi smejali i dobro zabavljali, glumatali i imitirali gozbu – pravu ručkovečeru. Malo smo ipak napredovali od prvih pekarskih veština, a naučićemo mi i još mnogo toga.

Mia Radenković

Didina demokratija II deo

Pored svih onih ludih kazni i pravila mom didi je najdraže da nam poklanja razne stvari: od kuhinjskih pomagla za mog brata koji će postati kuvar, do kravate za njegovog psa Muju. Kada poklanja, on bira srcem, a ne pameću.

Sećam se jednog Božića kada mi je njegov poklon bio najdraži. Sastojao se od tri stvari – prva je bila jedna narodna haljina sa keceljom, druga – baletanke, a uz sve to jedan crno-beli album sa fotografijama cele moje porodice i svi crteži koje sam mu crtala kad sam bila mala. Među niima je i ona na kojoj je dida u vojnoj uniformi i koja mi je iz nekog nepoznatog razloga omiljena.

Moj brat je dobio kecelju i par knjiga sa receptima za najbolji burek jer je to didi omiljena hrana. Želja mi je da mu ga neko pravi ako se razboli. Da umem, ja bih mu ih sve napravila, razne vrste, ali nisma baš spretna u kuhinji.

Moja sestra od tetke, pošto nikada ne dolazi kod njega, dobila je zadatak da prebroji sve klipove kukuruza u čardaku ako želi da zasluži poklon. Toliko didinim idejama (?!) I da ne poveruješ, ona je stvarno to i uradila, a dida joj je poklonio papirić sa jednom jedinom rečenicom: „Uživaj!“

Nije samo dida u našoj porodici tako dosetljiv. Umem i ja da smislim lep poklon. Ove godine sam mu poklonila jastuk sa slikama njegove pokojne žene koji sam sama napravila, knjigu recepata za jela koja moj brat ume da pravi i napisala sam mu pohvalu koju sam i nazvala Pohvala ludom didi. Sve mu se svidelo, a dok sam mu čitala pohvalu se rasplakao. Bilo mi je žao što ga vidim takvog jer mi je bila namera da ga razveselim i nasmejem, ali uverio me je da su to suze radosnice, a ne od tuge.

Čudno je što sam se tada ja rastužila, nekako mi se jasno javila misao da je dida još malo sa nama. U istom trenu u srcu sam znala da će on zauvek biti sa mnom, da ću mu pomagati i biti uz njega do samog kraja i da ću nastaviti da pišem o njegovim neobičnim i zanimljivim interesovanjima koja su bogatstvo mog detinjstva.

Mia Radenković