Читали смо и записали

Сергеј Јесењин“ Песма о керуши“

Јутро је! керуша је оштенила седморо жутих штенади, заједно су се грлили и нежно лизали. Срећа! Ноћ је! Керуша се беспомоћна враћа кући и завија за својом убијеном штенади. Несрећа!
Матеј

Уводне слике говоре о мајчиној љубави, оштенила је седам кучића, а завршне о томе како керуша тугује, изгубила је своје штенце.

Урош

Почетак је велика, највећа срећа, седморо жутих кучица родила је куја. А крај? Кучићи се даве у мрачном џаку, сви заједно бачени у велику дубину реке. Куја завија за њима, али касно је, њену жалост нико не чује, од изнемоглости пада.

Све се смењује као дан и ноћ.

Илија

Јутро, мајка је оштенила седам малих, жутих кучића. Лизала им је длаку и мазила се са њима.
Сумрак, исти тај дан, мајка трчи за својим кучићима који су однешени и убијени. Више не може да трчи, ноге су јој уморне, тужно цвили и низ њушку јој се слива суза која пада у снег.

Јана

Сунце се родило, на свет је стигло седам малих бића. Мајка их је грлила, лизалам им длаку и бринула се о њима. Песма је била лепа све док човек није дошао и потрпао кучиће у џак. Бацио их је у воду. Крај је стравичан. Лује се у ноћи њено тужно заијање, пада у снег од туге. И пси имају осећања!

Лука

Сунце се рађа, а керуша се оштенила и добила седам кучића.Мазила их је, пазила лизала длаку, онако како то пси брижно раде. Док је падала тама тако је и падала њена суза на снег, плакала је, туговала и тужно завијала својим кучићима. Све због бездушног поступка човека.
Како се сунце рађа тако је и срећа светла и топла, а када се спушта тама, срећа на жалост нестаје, а долази патња и туга.

Слађана

У првој слици видимо опис природе и рођење младих кучића. Мајка их храни и грли, нежно чисти длаку и ужива у тим тренуцима. А онда се ,појавио човек без душе који трпа новорођенчад у џак. Све што је видела је да вода дрхти,али није знала тужну и мрачну истину иза тога. Мајчина суза пада као пахуља и топи се у белом покривачу. Осећала се беспомоћно.Пси као и остале животиње имају душу и срце и то требају сви да знају.

Тијана

         

                             

Летим

Вече је, затварам очи и полазим на своје путовање.
Крећемо од стана мог деде. Ту су моја тетка и деда. Свирају у дуету по први пут. Моја два омиљена инструмента, кларинет и виолина! Ту је негде и мој брат Марко, вероватно се игра са декиним псом Шврћом. Док њих двоје свирају, брат и ја певамо и плешемо.

Надлећем Макарску, најлепши градић у Хрватској! Код бова се тата сунча на душеку, а поред њега се моја сестра и ја играмо, прскамо водом и замишљамо да су испод нас базени пуни ајкула, а да ми ходамо по жици.

. Удишем дубоко оштар, хладан, али окрепљујући ваздух. Јахорина, планина у Босни са најбољим скијалиштем! У гондоли смо тата и ја сами, уживамо у прелепом погледу. Тренутно се налазимо на црној, најстрмијој стази. Мојој омиљеној!
Тата и ја се спуштамо брзином светлости! Изгубила сам га у магли.

Како моја баба каже, сада смо видели света, можемо се вратити кући. Прелећем изнад њене куће. Ту је мој млађи брат. Седимо на тераси, сипали смо сок од шумског воћа у винске чаше да би личило на вино и картамо се. За ручак, по обичају, шведски сто уз пуно смеха.
Отварам очи, гледам кроз прозор и уживам у птичијем цвркуту. За доручком препричавам мами о својим пустоловинама.

Минеа Веселовски

Књиге које сам прочитала

К. Џ. Доерти “ Ноћна школа“

К. Џ. Доерти “ Ноћна школа – Наслеђе“

К. Џ. Доерти “ Ноћна школа – Расцеп“

К. Џ. Доерти “ Ноћна школа – Одбрана“

К. Џ. Доерти “ Ноћна школа – Завршница“

К. Џ. Доерти “ Број 10″

К. Џ. Доерти и Карина Розенфелд “ Тајна ватра“

Колин Хувер “ 9.новембар“

Канае Минато “ Исповести“

Алекс Норт “ Ноћни шаптач“

Јасминка Петровић “ Лето кад сам научила да летим“

Сара Џ. Мас „Стаклени престо“

Сара Џ. Мас “ Круна поноћи“

Сара Џ. Мас “ Наследница ватре“

Сара Џ. Мас „Краљица сенки“

КЊИГЕ КОЈЕ МОРАМ ДА ПРОЧИТАМ:

Шарлота Бронте “ Ширли“, „Вилет“, „Џејн Ејр“,

Емили Бронте “ Оркански висови“, Станарка напуштеног замка“

Романе Перл Бак : Мати, Обећање, Дух и тело, Синови, Добра земља, Павиљон жена, Источни ветар, западни ветар, Змајево семе, Гласови у кући, Растурени дом,

Нора Робертс “ Црна вештица“

Сара Даничић

Naslovi iz mog čitalačkog dnevnika

Knjige koje sam pročitala u 2022. godini:

1. , Alis Vieira „Dnevnik Ines Tavares“

2. Eliza Puričeli Gvera „Minerva Mint 2“

3. Džek London „Zov divljine“

4. Džef Kini „Dnevnik Šonjavka 13, Otapanje“ (preskočila sam nekoliko delova zato što ih u biblioteci nema, ali svaki deo je priča zasebna za sebe)

5., Džef Kini „Dnevnik Šonjavka 14, Kugla za rušenje“

6. , Eliza Puričeli Gvera “ Minerva Mint 5″ (preskočila sam nekoliko delova zato što ih u biblioteci nema, ali svaki deo je priča zasebna za sebe)

7. , Eliza Puričeli Gvera „Minerva Mint 6“

8. Gradimir Stojković „Hajduk u Beogradu“

9. Džef Kini „Roli Džeferson i njegova veoma prijateljska avantura“

10., Eliza Puričeli Gvera „Minerva Mint 7“

11., K. Dž. Doerti „Noćna škola“

12. Ana Frank „Dnevnik Ane Frank“

13. K. Dž. Doerti „Noćna škola, Nasleđe“

Trenutno čitam – K. Dž. Doerti „,,Noćna škola, Rascep“

Knjige koje želim da pročitam:

K. Dž. Doerti „Noćna škola, Odbrana“

K. Dž. Doerti „Noćna škola, Završnica“

K. Dž. Doerti „Broj 10“

Karen Dione „Kći močvare“

Kristin Hanah „Ulica svitaca“

Sara Relj VII-2

Ко сам ја?

Једна девојчица која би волела да се врати у своје село из којег сам се преселила у Сомбор или нека друга особа која живи овде у граду и јасно види разлику.
Волим тај мир код бабе, не журим нигде, ништа не морам, довољно ми је само да отворим очи ујутру и да ме обузме спокој.Тамо ја осећам нешто другачије.
Тамо јесам другачија. Волим животиње, то знам од малена, могла бих цео дан да их мазим и пазим.
Не треба ми нико тада, могу и да будем сама у бакином дворишту, на сеоском језеру и да будем задовољна.
Природа ме опуста. Волим те широке улице које ме чине спокојном и осмехе мештана који ми говоре колико сам културна, комуникативна и добра девојчица.
Волим све људе овог света, растужи ме туђа мука. Волим да будем сама у стану, тад легнем и учим, слушам музику и размишљам шта ћу после да радим. Овде се људи мало смеју, сви журе, много раде. Дође ми да им кажем: ,,Станите, живот је леп, није све у послу!“ Нема боја које ме чине сретном.

Волим своје другарице и наша дружења јер су пуна смеха, радости. Али, увек морам да пазим да неког случајно не повредим. Бојим се одрастања, неуспеха и сталног кретања ка нечем новом. Пријемни ме подсећа на то. Да могу само још мало да не мислим на то. Да загрлим маму и да је не пуштам као кад сам била мала. Да ме мази док не заспим.

А, одједном ја перем суђе, простирем веш, и усисавам, све да не мора мама, јер је и она уморна. Похвали ме да сам порасла и постајем зрела.
Пуно причамо и изненади се колико сам ствари схватила и колико се мењам.
Каже:,,Ниси више девојчица, постајеш девојка, једна озбиљна особа!“
Ја то не желим, ја бих да будем дете, да не видим и не осећам хладноћу међу људима, да не схватам када ме неко попреко погледа.
Сада знам ко сам ја, ја сам још увек дете и желела бих да тако и остане.

Милица Гњатовић

Juli Cady Ryan „Mother-Daughter Magic“

Десет година од мале матуре

„Мама, куда идеш?“

,,Идем да се нађем са својим старим другарима из основне школе.“

„Супер, лепо се проведи!“
Да, прошло је десет година од мале матуре. Имам двадесет и четири године и једно дете, ето да знате нешто о мени, али вратимо се на наслов приче. Улазим у ауто и пре него што кренем ка школи ,,Доситеј Обрадовић“ одлазим по своју и даље најбољу другарицу Минеу. Надам се да су сви моји пријатељи добро. Просто једва чекам све да видим. Да ли је Урош постао фармацеут како је предвиђао, да ли је Емилија постала ИТ-стручњак како је одувек желела, да ли је Милица Шешиц постала списатељица како је маштала и да ли је написала своју књигу како је то волела да ради у слободно време ? Не знам, али једва чекам да сазнам ко је и на који начин успео да оствари овај кратак период који сви називају улазак у живот. Минеа и ја смо закорачиле у школску салу и угледале лица одраслих особа. Стоје у групицама, смеју се, сигурно се већ присећају вицева, разних смешних ситуација које смо доживели последње године, као велики осмаци – стотину глупости које враћају време.

Прво смо спазиле Ану Цвјетићанин и Милицу Гњатовић, ооодувек су биле најбоље другарице. Ана је завршила ДИФ и постала лични тренер у једној теретани у граду. Милица ради као полицајка на царини. Сетиле смо се многих тренутака , чак и из другог разреда основне, како смо се играле у школском дворишту, правиле фигурице од блата и падале од смеха!

Нећемо ваљда само са Аном и Милицом да причамо цело вече ? Поздрављамо се и идемо до осталих одраслих људи, што би рекао Мали Принц.
Наилазимо и на спортисте Василија и Сергеја , наше познате фудбалере, ту је и Милица Шешић сазнејмо да је објавила је своју прву књигу пре месец дана! Једва чекам да је прочитам ! Милица каже да чак и мене помиње на неким странама . Сви они раде оно што воле… али ретки су они који су се прославили уз свој хоби ! Борко и даље у дугачким панталонама и чизмама са штапом у рукама и капом на глави на Дунаву пеца ! Ооо, колико је само волео природу, много ми је драго што није одустао од својих радости.
Ишли смо по учионицама и сећали се многих згода, разговора … Могла бих овде остати целу ноћ, вратити се у прошлост у сваком кутку ове зграде. Али, да сам то урадила ова прича не би имала крај.

Лепа идеја о скупу генерације, чија год је била и могу рећи да ми је било дивно. Сви се полако поздрављају и враћају својим животима у стварности. Знам да нико неће заборавити овај дан. Још само да сви станемо испред школе и да се сликамо , потом ставимо ту слику у стари школски албум.
Василија Вукша

Живот у овој земљи

Многи одлазе из Србије чим добију прилику за то. Ја то никад не бих могла, никад не бих хтела да напустим земљу у којој сам одрасла.

    Србија, а нарочито Сомбор ми много значи – чим погледам кроз прозор. Испред моје зграде налази се један стари орах. Увек се сетим како се, кад сам била мала, дека сваке године пењао на орах и тресао га. Моја породица, комшије и ја смо распоређени око крошње скупљали орахе. Стално сам гледала горе у страху да не падне. 

    Наспрам зграде налази се и пaрк. Ty caм ишла сваки дан. Кад сам кренула у школу имала сам мање времена за играње. Лети сам са другарима остајала чак и до једанаест. Сваки дан, када у девет треба да кренемо кућама, питамо родитеље за још пет минута. Они дозволе и запричају се. Када схвате да је прошло већ пола сата, ситуација се понови, ми опет питамо за пет минута, они дозволе и запричају се и тако док се ми не уморимо и сви поседамо на клупе. Онда стварно одемо кући.

     Не бих могла ни да помислим да одем из државе, ма из града, а да ми другарице остану у Сомбору. Најдража другарица ми је Ива. С њом увек могу да причам о свему и знам да ће ме разумети. Кад бих отишла, можда бисмо се виделе једном годишње, а можда и ређе. Ива ми је увек подршка. Никад се није наљутила кад јој кажем да ми нешто смета, а не наљутим се није на њу. Често ми се жали на одређене људе, а ја још чешће њој. Немамо толико времена да се дружимо због обавеза. 

    Већина библиотекарки ме знају по имену, али само на Дечијем одељењу. У ову другу, већу библиотеку почела сам одлазити тек овог месеца. У библиотеку одлазим углавном са Ивом. 

    Још један разлог због којег никада не бих отишла је што не волим промене, ни мале, ни велике, просто ми сметају. На пример у петом разреду смо стално били у биологији и на то сам се навикла. У шестом смо се пребацили на енглески и све ми је било јако чудно и већину дана сам била нерасположена док се опет нисам навикла. 

    Кад бих отишла у други град или још горе државу, сигурно би ми требало неколико година да се навикнем. Другачије би се говорило, користио другачији новац и места не би била ни слична Сомбору, не бих никог познавала и то би било превише напорно за мене. 

Сара Рељ 7/2

ОдговориПроследи

Gde žive uspomene

“Zašto bih ostala da živim u ovom gradu?” je vrlo zanimljivo pitanje. Često mislim o tome. Poenta je u tome što ne bih. Moj najveći san i najveća ambicija je da se odselim iz ovog grada. Srbija je, vrlo siromašna država. Mala je, a ni uslovi za život nisu najbolji. Ja sam oduvek htela da se preselim u neki veliki grad, u bogatoj državi, i tamo živim lagodan život sa finom platom, na primer u Njujork, grad mojih snova. Bilo bi mi predivno. Ništa mi ne bi falilo. Međutim, koliko god ja volela takav moderan, luksuzan stil života, visoke zgrade, skupe apartmane, kafe sa hiljadu aroma i sve ostalo redom… ništa nikada za mene neće zameniti Sombor. Nije najbolji grad na svetu, ali moj je. Ovde sam se rodila i ovde su mi neke od najlepših uspomena. E pa, upravo te uspomene su jedina stvar zbog koje se upitam: “Da li bih se stvarno odselila?”.     

Počeću sa uspomenama na svoj kraj, Čvorak. Tamo su moja prva sećanja. Sećam se kako sam se svaki dan igrala sa svojim bratom Radetom i našim komšijom Urošem u našem dvorištu. Pravili bismo raznorazne napitke od blata i tovarili ih u mali kamion, pa bismo se gađali sa našim “prijateljima sa zida” kako smo ih zvali, Sarom i Filipom. Pogotovo leti je bilo zabavno jer bismo ostajali do kasno uveče gađajući se, pa bi nas baka Milica sve skupa poređala i čistila crevom, a nakon toga bi nam pravila naše omiljeno – hleba i pekmeza. Divna uspomena. Sećam se i deda Milanka. On je gotovo uvek bio mrzovoljan, ali imao je veliko drvo višanje, na koje bismo se mi uvek penjali i jeli. Još uvek sam ubeđena da su to najlepše višnje na svetu. Na Čvorku takođe žive moje najbolje prijateljice, Ajša i Milica. Sećam se kako smo nas tri plesale i igrale u mom dvorištu i kako su me celo leto učile da uradim ‘zvezdu’. Tu je i naše drago igralište Čvorak. Tamo bismo Ajša i ja išle svaki dan i igrale se naše igre uloga i često tračarile. Tu je i Žaklinina kuća koja je napuštena već godinama i Ajša, Strahinja i ja smo je mesecima istraživali i pokušavali da otkrijemo sve misterije u mračnim ćoškovima. Sećam se kako smo skupljali neke dokumente koji su stalno misteriozno stizali do njene kuće. Tu su i bašte, za koje smo svi verovali da su uklete i sedište zlih baba sa puškama.

Mnogo sećanja. Zapravo, pisanje ovog sastava me je nekako trglo. Naravno, treba da se odselim. U stvari, kako uopšte sećanja mogu da me sprečavaju u tome? Sećanja su sećanja. Služe da stoje tamo negde u pozadini moga mozga kao lepe slike iz mog ranog detinjstvoa. Čak nema više ni tih materijalnih tragova sećanja. Deda Milanko je umro, Milica i moj brat su postali zavisni od igrica, Sara i Filip su se odselili, Žaklinina kuća je renovirana i ima nove, mlade stanare, baka Milica se ozbiljno razbolela, Uroš se takođe odselio, sa Strahinjom se više ne slažem, a na Čvorak su počeli da dolaze neki pijanci i narkomani. Sve su to samo uspomene. I to je potpuno normalmo. Nema ništa pogrešno u tome što želim da se odselim. I zavoleću neki novi grad, i državu, i neki novi kvart i nove ljude, ali Sombor, pogotovo Čvorak, zauvek će ostati u mom srcu.

Dunja Šumonja

Зашто желим да останем у својој земљи

На овом свету има толико магичних места. У прелепој Тоскани, у Пизи где се налази чувени криви торањ, негде у Паризу са погледом на величанствени Ајфелов торањ. То су места у којима сам одувек маштала. Коначно сам решила мистерију која је трајала годинама и открила где желим да живим. У својој родној земљи Србији.
Многи би ме питали зашто бих ја хтела да живим у овако малој држави када има толико лепих, већих и богатијих. Истина је, Србија је мала, али моја љубав према њој је већа и од Русије, лепша и од Француске, а храна лепша и од италијанске. Под овим небом су моје успомене.
Ту сам се родила и упознала своје родитеље. У овом граду, сам упознала свој прву пријатељицу на неки врло специфичан начин. Добила малог брата Дамјана који је врло интелигентан и увек ћу га највише волети. Овде сам направила прве највеће глупости – двапут уганула зглоб, сломила сијалицу, пала на леђа на игралишту, уз помоћ моје другарице Јане сам успела да одлетим бар десет метара у даљ и озбиљно се повредила. Поред ових глупости има и лепота. Сваки дан, када дођем у школу, моје другарице Јана, Слађана и Дуња ме увек освајају смехом, а тек што је јутро почело. Колико год да ми је дан тежак, оне ће успети да га поправе.
Када бих отишла из Србије, никад ништа не би било исто, баш зато што бих све успомене свуда носила са собом.

Сара Милановић