Десет година од мале матуре

„Мама, куда идеш?“

,,Идем да се нађем са својим старим другарима из основне школе.“

„Супер, лепо се проведи!“
Да, прошло је десет година од мале матуре. Имам двадесет и четири године и једно дете, ето да знате нешто о мени, али вратимо се на наслов приче. Улазим у ауто и пре него што кренем ка школи ,,Доситеј Обрадовић“ одлазим по своју и даље најбољу другарицу Минеу. Надам се да су сви моји пријатељи добро. Просто једва чекам све да видим. Да ли је Урош постао фармацеут како је предвиђао, да ли је Емилија постала ИТ-стручњак како је одувек желела, да ли је Милица Шешиц постала списатељица како је маштала и да ли је написала своју књигу како је то волела да ради у слободно време ? Не знам, али једва чекам да сазнам ко је и на који начин успео да оствари овај кратак период који сви називају улазак у живот. Минеа и ја смо закорачиле у школску салу и угледале лица одраслих особа. Стоје у групицама, смеју се, сигурно се већ присећају вицева, разних смешних ситуација које смо доживели последње године, као велики осмаци – стотину глупости које враћају време.

Прво смо спазиле Ану Цвјетићанин и Милицу Гњатовић, ооодувек су биле најбоље другарице. Ана је завршила ДИФ и постала лични тренер у једној теретани у граду. Милица ради као полицајка на царини. Сетиле смо се многих тренутака , чак и из другог разреда основне, како смо се играле у школском дворишту, правиле фигурице од блата и падале од смеха!

Нећемо ваљда само са Аном и Милицом да причамо цело вече ? Поздрављамо се и идемо до осталих одраслих људи, што би рекао Мали Принц.
Наилазимо и на спортисте Василија и Сергеја , наше познате фудбалере, ту је и Милица Шешић сазнејмо да је објавила је своју прву књигу пре месец дана! Једва чекам да је прочитам ! Милица каже да чак и мене помиње на неким странама . Сви они раде оно што воле… али ретки су они који су се прославили уз свој хоби ! Борко и даље у дугачким панталонама и чизмама са штапом у рукама и капом на глави на Дунаву пеца ! Ооо, колико је само волео природу, много ми је драго што није одустао од својих радости.
Ишли смо по учионицама и сећали се многих згода, разговора … Могла бих овде остати целу ноћ, вратити се у прошлост у сваком кутку ове зграде. Али, да сам то урадила ова прича не би имала крај.

Лепа идеја о скупу генерације, чија год је била и могу рећи да ми је било дивно. Сви се полако поздрављају и враћају својим животима у стварности. Знам да нико неће заборавити овај дан. Још само да сви станемо испред школе и да се сликамо , потом ставимо ту слику у стари школски албум.
Василија Вукша

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.