Gde žive uspomene

“Zašto bih ostala da živim u ovom gradu?” je vrlo zanimljivo pitanje. Često mislim o tome. Poenta je u tome što ne bih. Moj najveći san i najveća ambicija je da se odselim iz ovog grada. Srbija je, vrlo siromašna država. Mala je, a ni uslovi za život nisu najbolji. Ja sam oduvek htela da se preselim u neki veliki grad, u bogatoj državi, i tamo živim lagodan život sa finom platom, na primer u Njujork, grad mojih snova. Bilo bi mi predivno. Ništa mi ne bi falilo. Međutim, koliko god ja volela takav moderan, luksuzan stil života, visoke zgrade, skupe apartmane, kafe sa hiljadu aroma i sve ostalo redom… ništa nikada za mene neće zameniti Sombor. Nije najbolji grad na svetu, ali moj je. Ovde sam se rodila i ovde su mi neke od najlepših uspomena. E pa, upravo te uspomene su jedina stvar zbog koje se upitam: “Da li bih se stvarno odselila?”.     

Počeću sa uspomenama na svoj kraj, Čvorak. Tamo su moja prva sećanja. Sećam se kako sam se svaki dan igrala sa svojim bratom Radetom i našim komšijom Urošem u našem dvorištu. Pravili bismo raznorazne napitke od blata i tovarili ih u mali kamion, pa bismo se gađali sa našim “prijateljima sa zida” kako smo ih zvali, Sarom i Filipom. Pogotovo leti je bilo zabavno jer bismo ostajali do kasno uveče gađajući se, pa bi nas baka Milica sve skupa poređala i čistila crevom, a nakon toga bi nam pravila naše omiljeno – hleba i pekmeza. Divna uspomena. Sećam se i deda Milanka. On je gotovo uvek bio mrzovoljan, ali imao je veliko drvo višanje, na koje bismo se mi uvek penjali i jeli. Još uvek sam ubeđena da su to najlepše višnje na svetu. Na Čvorku takođe žive moje najbolje prijateljice, Ajša i Milica. Sećam se kako smo nas tri plesale i igrale u mom dvorištu i kako su me celo leto učile da uradim ‘zvezdu’. Tu je i naše drago igralište Čvorak. Tamo bismo Ajša i ja išle svaki dan i igrale se naše igre uloga i često tračarile. Tu je i Žaklinina kuća koja je napuštena već godinama i Ajša, Strahinja i ja smo je mesecima istraživali i pokušavali da otkrijemo sve misterije u mračnim ćoškovima. Sećam se kako smo skupljali neke dokumente koji su stalno misteriozno stizali do njene kuće. Tu su i bašte, za koje smo svi verovali da su uklete i sedište zlih baba sa puškama.

Mnogo sećanja. Zapravo, pisanje ovog sastava me je nekako trglo. Naravno, treba da se odselim. U stvari, kako uopšte sećanja mogu da me sprečavaju u tome? Sećanja su sećanja. Služe da stoje tamo negde u pozadini moga mozga kao lepe slike iz mog ranog detinjstvoa. Čak nema više ni tih materijalnih tragova sećanja. Deda Milanko je umro, Milica i moj brat su postali zavisni od igrica, Sara i Filip su se odselili, Žaklinina kuća je renovirana i ima nove, mlade stanare, baka Milica se ozbiljno razbolela, Uroš se takođe odselio, sa Strahinjom se više ne slažem, a na Čvorak su počeli da dolaze neki pijanci i narkomani. Sve su to samo uspomene. I to je potpuno normalmo. Nema ništa pogrešno u tome što želim da se odselim. I zavoleću neki novi grad, i državu, i neki novi kvart i nove ljude, ali Sombor, pogotovo Čvorak, zauvek će ostati u mom srcu.

Dunja Šumonja

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.