Moj savršeni dom

Naš veliki dom u beskrajnom univerzumu je ova čudesna planeta Zemlja. Jedan mali deo tog prostora je moj dom – mesto gde sam sigurna, za koje me vezuje moja prošlost i moja sadašnjost.  Čujem poznate reči, razumem druge i oni mene.

Srbija je moja domovina, i moje braće, i mojih roditelja, i njihovih roditelja.  Uskoro odlazimo, ali znam da ću se uvek vraćati. Ponosno nosim sa sobom sve svoje uspomene.

Vojvodina, deo Srbije sa širokim ravnim horizontom, sa najlepšim zalascima sunca i žutim i zelenim trakama  bogatih plodnih njiva koje preseca samo ravan put. Tu sam odrasla. Na putu do  sela  Aleksa Šantić, mojeg sela, a na izlasku iz susednog sela, postavili su  pet strašila, kažu da su ih deca pravila. Svaki put kad prolazim,  iznova se oduševim. Ma gde toga još ima!  Slaba su ona zaštita od  ptica, ali ovde to opstaje, više kao običaj, kao stari obazrivi pokušaj prevare.

Srbija je zemlja u kojoj se penzioneri tuku zbog pileta ispred “ Linde“ ( Lidla), gde se na pijaci cenkaju sa Mađarima oko kobasice, gde je  nedelja dan kada je na stolu najbolji ručak, gde se ljudi smeju glasno, toliko slatko da se smeh prenosi i na mene iako ne znam čemu se smeju, gde deka i baka psuju  unuke jer neće  kući iz parka, ali opet ih vole najviše na svetu, gde se za Božić pije medovina, gde roditelji daju deci dvesta dinara od plate, a ona su opet srećna.

U središtu, u samom srcu ove svečane posvete odajem posebnu počast  našim bakama i mamama i pravoj domaćoj hrani. Koji su pravi srpski specijaliteti ne znam, ali znam da je u našoj kuhinji uvek  praznik.

Počeću sa sarmom pa gde dospem. Sarma se uvek sprema baš za praznike. Slasno meso u zamotuljcima od kupusa, a u čorbi suvo meso za dodatni šmek.  Pa musaka, pa bakina pita sa sirom i krompirom. Čim kaže: “ Mico, idi kupi brašno – tip- 400!“ već znam o čemu je reč. Kora, koju je prvo, kao čudom, razvukla preko stola, postaje hrskava spolja, a fil od krompira i bibera se topi u ustima. Ne znaš da staneš…

Kod nas je jesen najlepše godišnje doba. Jeste naporno za bake, mame, tetke, ali navikle su. Tad se kuhinja pretvori u pravu malu fabriku, radi se kao na traci. A na kraju slažemo tegle. Imamo turšiju, krastavce, pekmez od šljiva sa kakaom moje druge drage bake, pečena paprika sa sve onim crnim preko.

Na počasnom mestu je supa moje prabake. Potpisujem da je ona najbolje skuva i  da joj nema premca.  A u supi  – i peršun, i parika, i krompir, pa karfiol, šargarepa, celer, koji ne volim pa uvek prebacim nekom u tanjir, pa pileći vrat, bubreg, srce, a nogice… Da vidite kako ih moja mama slatko jede, sve zatvorenih očiju, glaba li glaba. Tata kaže da je to gubljenje vremena – grickaš, žvaćkaš, a nikako da se najedeš. On voli nešto konkretnije. Recimo podvarak ili pečeni kupus sa čvarcima, cela kuća miriše.  Za nedeljni ručak je često na stolu pečeno pile sa hrskavom kožicom i močom, kako kaže narod, sos od višanja i pire krompir – trio fanatastiko! Spanać, špenat, špinat, španać – svi kažemo drugačije, ali u ustima isti ukus,  a to je najvažnije. I dajem sebi pravo da kažem da je ruska salata najbolja na srpski način.

Mogla bih ovako unedogled, u detalje i mnoge sitnice koje život znače. Ko zna možda jednog dana napišem pravi kulinarski vodič kroz Srbiju kao jedan jedinstveni dokaz  da ljubav prema zavičaju traje zauvek.

Milica Zelenović

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements