Читали смо и записали

Сергеј Јесењин“ Песма о керуши“

Јутро је! керуша је оштенила седморо жутих штенади, заједно су се грлили и нежно лизали. Срећа! Ноћ је! Керуша се беспомоћна враћа кући и завија за својом убијеном штенади. Несрећа!
Матеј

Уводне слике говоре о мајчиној љубави, оштенила је седам кучића, а завршне о томе како керуша тугује, изгубила је своје штенце.

Урош

Почетак је велика, највећа срећа, седморо жутих кучица родила је куја. А крај? Кучићи се даве у мрачном џаку, сви заједно бачени у велику дубину реке. Куја завија за њима, али касно је, њену жалост нико не чује, од изнемоглости пада.

Све се смењује као дан и ноћ.

Илија

Јутро, мајка је оштенила седам малих, жутих кучића. Лизала им је длаку и мазила се са њима.
Сумрак, исти тај дан, мајка трчи за својим кучићима који су однешени и убијени. Више не може да трчи, ноге су јој уморне, тужно цвили и низ њушку јој се слива суза која пада у снег.

Јана

Сунце се родило, на свет је стигло седам малих бића. Мајка их је грлила, лизалам им длаку и бринула се о њима. Песма је била лепа све док човек није дошао и потрпао кучиће у џак. Бацио их је у воду. Крај је стравичан. Лује се у ноћи њено тужно заијање, пада у снег од туге. И пси имају осећања!

Лука

Сунце се рађа, а керуша се оштенила и добила седам кучића.Мазила их је, пазила лизала длаку, онако како то пси брижно раде. Док је падала тама тако је и падала њена суза на снег, плакала је, туговала и тужно завијала својим кучићима. Све због бездушног поступка човека.
Како се сунце рађа тако је и срећа светла и топла, а када се спушта тама, срећа на жалост нестаје, а долази патња и туга.

Слађана

У првој слици видимо опис природе и рођење младих кучића. Мајка их храни и грли, нежно чисти длаку и ужива у тим тренуцима. А онда се ,појавио човек без душе који трпа новорођенчад у џак. Све што је видела је да вода дрхти,али није знала тужну и мрачну истину иза тога. Мајчина суза пада као пахуља и топи се у белом покривачу. Осећала се беспомоћно.Пси као и остале животиње имају душу и срце и то требају сви да знају.

Тијана

         

                             

На часовима лектире

Белешке о Ани Франк

Када чујем име Ана Франк….прво што помислим јесте једна храбра и паметна девојчица , тинејџерка . А пре свега на једну личност која се налазила у страшној ситуацији , а опет се борила и на неки начин прихватила ту ситуацију таква каква је. Приметила сам да Ана свој дневник пише сасвим отворено, тако како стварно мисли. Ана много чита, пише и барата речима као одрасла. Преокрет у животу, а она се снашла и прилагодила. Морам овде да додам један Михаелин коментар – како Ана мора сва своја осећања и мисли да скупи у четири зида…да стави цео свој живот у једну торбу и понесе га у скровиште. То је оно што прво помислим када чујем за личност Ана Франк !

Василија Вукша

Док сам читао Дневник Ане Франк у многим ситуацијама сам се осећао као да сам ја тај који је писао дневник , приметио сам да смо веома слични. Најзанимљивији догађаји су се дешавали у „Тајном анексу“. Веома су ми се свидели Анини закључци и њен однос према другима у тренуцима свађе или расправе, пример је њен однос према мајци. .Недостајао јој је живот , друштво, школа.. Смиреност у писању ме је одушевила. Њена судбина је трагична и неправедна и то нико не може порећи.

Урош Гајић

Прва ствар на коју помислим када чујем Ана Франк, јесте туга и неправда. Због тога што је била Јеврејка, морала је свој живот да затвори у четири зида, спакује га у једну торбу и оде у скровиште.

Дивим јој се, пошто је такву незамисливо страшну судбину поднела донекле смирено. Могла је да седи, плаче и буде очајна и престрављена цео дан. Ипак, она је то прихватила и наставила како је морала. Радила је оно што воли – писала и читала.

То ју је држало у животу. Она није заслужила да се њен живот заврши тако трагично.

Михаела Грмуша

Ана Франк је једна Јеврејка која је живела сасвим нормалан живот, све док се нису морали сакрити да их Немци не би одвели у логор. Она је, без обзира на све, наставила да живи да би преживела. Чак је успевала и да се смеје и друге засмејава. Ана свој дневник пише потпуно искрено и показује да нико није савршен као ни њена породица, да се често свађају и да их излуђује то што морају стално да буду заједно у своја четири зида. Она би сигурно волела да може да се дружи са другарима и проводи време напољу, али она то не показује и покушава да поправи и улепша свој живот иако у том тренутку није ни мало леп. Једино што је Ана желела је да се рат заврши како би се вратила својој кући и школи.

Лана Гајић

Када чујем име Ана Франк у тренутку ми кроз главу пролећу многе слике пре свега њене, њене породице а потом и тога како ја замишљам Тајно скровиште из ког се чује смех, иза код се крије плач праћен неизмерном тугом и усамљеношћу једне тринаестогодишње девојчице која је, у пуној кући, са својим најближима ипак била сама, без икога ко би је заправо могао разумети и утешити.

Милица Шешић

Када чујем име Ане Франк, у исто време помислим на бол кроз који је прошла и на њену зачуђујућу радозналост. Без обзира на стални страх од краја, на смрт, она је остала прибрана и била је у потпуности искрена према својим емоцијама. Њена радозналост је била неизмерна и очаравајућа без обзира на њен трагичан крај.

Емилија Ерменц

Rezultat slika za динго  пас

Аустралијски дивљи пас – динго, води директно порекло од праисторијског домаћег пса, стога је јасно да је и његов предак, као и предак домаћег пса – вук. Толико је успешно живео у дивљини да је тек недавно установљено како је првобитно био домаћи пас кога су домороци Абориџини донели у Аустралију пре најмање 4 000 година, али вероватније је да у дивљини живи и не мења се последњих 8 000 година. Изузев тамо где је парен с европским псима он је вероватно једини на свету преостали чистокрвни потомак праисторијских домаћих паса, због чега би требало да буде чуван као део јединственог животињског царства Аустралије. Међутим динго је на корак од угрожене врсте.

Писмо Дингу из приче Дечак и пас Данила Киша

Драги Анди,                                                                                   Сомбор 14.9.2019.

 

Онога дана када сам читала твоје писмо упућено господину Беркију и све лепе речи које је пас Динго рекао о теби, схватила сам, или можда само наслутила, колико може бити јака љубав између човека и пса. Немам љубимца, али бих јако волела да га имам  и волела бих га као што си ти волео Динга!

Била бих пресрећна када би мој пас могао да ми каже да ми припада душом и телом, као што је Динго рекао за тебе. Покушавам да разумем такву љубав, која није између два људска бића. Динго је рекао да су вас спојили усамљеност и туга, да сте један од другог много научили, да сте се поштовали и били нераздвојни другари.

Верујем да си ти добар дечак чим си заслужио Дингову љубав. Управо због твог доброг и нежног срца тешко ти је пао ваш растанак. Плакао си, а увидела сам да само добри људи узимају у обзир туђа осећања, чак и осећања и потребе животиње. Сигурно је тешко када знаш да некога више никада нећеш видети, некога са ким си провео много времена, радовао се и играо.

Пријатељство је драгоцен дар, ти си то осетио, а мени је драго то што сам, читајући писмо, на тренутак могла замислити да сам на твом месту и да мазим Динга. Жао ми је што га више нема, буди храбар и увек се сећај лепих дана које сте проводили заједно.

Пријатељски поздрав

Даница

Једно размишљање са часа лектире

Поводом приповетке Све ће то народ позлатити Лазе Лазаревића

Млади људи одлазе у битке. Понекад се врате као победници, неки се не врaте никада, а неки заувек носе своје ране на души и на телу.

За њих живот више неће бити исти као пре. Они храбро носе своју судбину сами, али имају право да верују у заслуге – желе достојанствен и частан пут у будућност.

Добили су мало злата да се осећају боље. ( Држава веома лукаво покушава да замаскира целу ситуацију) Међутим, како време пролази, злато затурено негде у орману губи боју, губи вредност. Боља времена не долазе како су се надали, а потреба и жеља за нормалним животом је и даље ту.

Милош Цвијановић

VIII/1

 

Запис поводом песме Светли гробови Јована Јовановића Змаја

Свечана и света је Змајева реч о идеалима и вечној људској тежњи ка савршенству. Гробови јунака и славних нису мрачна места, већ колевка.  

„Све ј’ то гробље  –

Ал’ је и колевка.“

Тако смрт повезује са рођењем и тако ствара зачарани круг који обједуњује прошлост, садашњост и будућност. То је линија времена која нема краја, као и живот људи који су се борили, стварали и успели да на свет донесу  племенито дело.     

 “ Око сваког светлог гроба                                                                                                          прикупљ’о се живот нови.                                                                                       Наследници светог жара, “

              Стихови који су најсветлија и најсвечанија слика, живи призор вечности  –  смрт није крај!  Остају дела  – битке за правду, истину и слободу, остају узвишена, најдрагоценија уметничка дела сликара, песника, градитеља, композитора… Остају  забележена места – тачке у времену. Оне се наслеђују.

            Човек никада неће бити савршен, али он се ипак бори за своје идеале, а кад их достигне, пење се лествицу више и проналази неки други циљ. Човек сам гради свој живот као  да гради дворац.  Људи долазе и одлазе, само неки настављају да живе кроз своја дела.

                                                                                          Дариа Зебардаст Најар      

Rezultat slika za marc chagall moonlight  music

Mark Šagal – „Plavi cirkus“

Rezultat slika za marc chagall moonlight  music

Mark Šagal – “ Ljubav, priroda i muzika“

 

„Trebale su mi četiri godine da počnem slikati kao Rafael i celi život da počnem slikati kao dete.“

„Svako dete je umetnik. Izazov je kako da ostane umetnik kad odraste“

„Neki slikari sunce pretvaraju u žutu mrlju. Drugi žutu mrlju pretvaraju u sunce.“

Pablo Pikaso

 

Rezultat slika za pablo pikaso fransoaz žilo

Pablo Pikaso – Portreti  Fransoaz Žilo

Poezije ima svuda oko nas, u travi, u oblaku, u boji… Najveće tajne života i smrti ne mogu se otkrivati bez poezije, ali poezije nema bez života i smrti, ona traje večno, utkana u jezik jednog naroda. Predstavlja deo sveukupne umetnosti i pokreće na stvaranje novih umetničkih dela  kojima se divimo i čime se ponosimo.

Daria Zebardast VIII/1

Zapis  povodom odlomka iz  eseja  Isidore Sekulić «Govor i jezik,kulturna smotra naroda»

Поводом песме „Очију твојих да није“ Васка Попе

Песма је као пут између паралелних светова, између нечега што је  нестварно, далеко,  недостижно  и  онога што је тако познато, блиско и свуда око нас, нешто што је божанствено, а стоји поред тебе.

Теодора Вуковић VIII/1

Ова песма је доказ да су очи кључ лепоте, као Симонидине очи. Лепота је неуништива.

Вељко Ранисављевић VIII/1

Песник својој изабраници исказује љубав стиховима. Та љубав је нестварна, велика, моћна, истинска, савршена. Она је као дар од Бога, нешто савршено, скоро недостижно, а ипак ту поред њега. Цео свој свет види у њеним великим плавим очима.

Наташа Илић   VIII/1

Песник  је очаран њеним очима, смехом, рукама, њеним  гласом,  песмом која је песма славуја. Посматра је и диви се сваком детаљу из дана у дан, а то је најчистије злато, богатство једноставног свакодневног живота. И тако ће постојати вечно.

Дариа  Зебардаст    VIII/1

Ова песма је скуп свих осећања – једна савршена целина. Језгро  осећања.

Ања Николић     VIII/1

Твојих очију да није, дани би били тмурни и досадни.

Твојих очију да није, сунце би било хладно.

Твојих очију да није, речи би изгубиле смисао, снагу.

Твојих очију да није, сваки осмех би био безвредан, а свака туга непотпуна.

Милица Зеленовић

VIII/1

Записи са часа посвећеног песми Опомена Десанке Максимовић

   Музика  је као дневник живота. У многим песмама проналазиш странице са успоменама, и оне које су празне јер о њима не умемо да говоримо. Музика пробуди усхићење, љубав или разочарење. Враћа нас у прошлост па тада то и није више упомена већ твој стварни живот.

Милица Зеленвић

   VIII/1

 

Звуци музике отварају њено срце, она постаје рањива и присећа се старих љубави, бола, разочарења, лепих и ружних успомена.

Наташа Илић

  VIII/1

     Музика у песникињи буди дубока осећања, успомене. Осећа да тоне, сузе теку. Преплићу се осећања бола  и наде, стрепње, и радости, љубави.  Музика отвара простор у нови свет  који постоји само и њеној души.  На тим путањама време не постоји.

Дариа Зебардаст Најјар

  VIII/1

Кад неко свира, песникиња осећа љубав. Глад за љубављу. Помешају се сва осећања и она постаје рањива. Боји се да ће јој се, ако остане сама, учинити да је неко потпуно непознат  воли, или још горе, да она њега воли. Илузија љубави! Надање које је узалудно.

                  Љубица Вулиновић

VIII/4