Књиге које сам прочитала

К. Џ. Доерти “ Ноћна школа“

К. Џ. Доерти “ Ноћна школа – Наслеђе“

К. Џ. Доерти “ Ноћна школа – Расцеп“

К. Џ. Доерти “ Ноћна школа – Одбрана“

К. Џ. Доерти “ Ноћна школа – Завршница“

К. Џ. Доерти “ Број 10″

К. Џ. Доерти и Карина Розенфелд “ Тајна ватра“

Колин Хувер “ 9.новембар“

Канае Минато “ Исповести“

Алекс Норт “ Ноћни шаптач“

Јасминка Петровић “ Лето кад сам научила да летим“

Сара Џ. Мас „Стаклени престо“

Сара Џ. Мас “ Круна поноћи“

Сара Џ. Мас “ Наследница ватре“

Сара Џ. Мас „Краљица сенки“

КЊИГЕ КОЈЕ МОРАМ ДА ПРОЧИТАМ:

Шарлота Бронте “ Ширли“, „Вилет“, „Џејн Ејр“,

Емили Бронте “ Оркански висови“, Станарка напуштеног замка“

Романе Перл Бак : Мати, Обећање, Дух и тело, Синови, Добра земља, Павиљон жена, Источни ветар, западни ветар, Змајево семе, Гласови у кући, Растурени дом,

Нора Робертс “ Црна вештица“

Сара Даничић

Naslovi iz mog čitalačkog dnevnika

Knjige koje sam pročitala u 2022. godini:

1. , Alis Vieira „Dnevnik Ines Tavares“

2. Eliza Puričeli Gvera „Minerva Mint 2“

3. Džek London „Zov divljine“

4. Džef Kini „Dnevnik Šonjavka 13, Otapanje“ (preskočila sam nekoliko delova zato što ih u biblioteci nema, ali svaki deo je priča zasebna za sebe)

5., Džef Kini „Dnevnik Šonjavka 14, Kugla za rušenje“

6. , Eliza Puričeli Gvera “ Minerva Mint 5″ (preskočila sam nekoliko delova zato što ih u biblioteci nema, ali svaki deo je priča zasebna za sebe)

7. , Eliza Puričeli Gvera „Minerva Mint 6“

8. Gradimir Stojković „Hajduk u Beogradu“

9. Džef Kini „Roli Džeferson i njegova veoma prijateljska avantura“

10., Eliza Puričeli Gvera „Minerva Mint 7“

11., K. Dž. Doerti „Noćna škola“

12. Ana Frank „Dnevnik Ane Frank“

13. K. Dž. Doerti „Noćna škola, Nasleđe“

Trenutno čitam – K. Dž. Doerti „,,Noćna škola, Rascep“

Knjige koje želim da pročitam:

K. Dž. Doerti „Noćna škola, Odbrana“

K. Dž. Doerti „Noćna škola, Završnica“

K. Dž. Doerti „Broj 10“

Karen Dione „Kći močvare“

Kristin Hanah „Ulica svitaca“

Sara Relj VII-2

На часовима лектире

Поводом новеле Антона Павловича Чехова “ Чиновникова смрт“

Pismo koje Ivan Dimitrič Červjakov šalje generalu Brižalovu, pronađeno u džepu pokojnikovog mundira, a u kom piše o mukama koje ga ne ispuštaju iz šake od onog trenutka kada je, slučajno, u trenutku kada je kinuo, poprskao ovog odvažnog generala, moleći ga za oprost koji ga jedini može spasiti od smrti:

         

– Poštovani generale!

U proteklih nekoliko dana sam više puta pokušao da razgovaram sa Vama, ali jednostavno nije išlo, kao da niste hteli ni da me vidite ni da me čujete. Pa i niste! Ne osuđujem, vaše prevashodstvo, ipak Vi ste taj koji osuđuje i to Vam, iskreno da Vam kažem, ne ide najbolje – prvo prihvatate moja izvinjenja, a posle me izbacujete iz svoje kancelarije i odbijate razgovor sa mnom. Osećao sam se toliko bedno i jadno teturajući ulicom. Trebalo je da bude suprotno, trebalo je da s osmehom na licu dođem kući i ponosno viknem : „Gotovo je! Mojoj muci je došao kraj! General je razumeo moju brigu, prihvatio moje izvinjenje, slobodan sam! “ Ukoliko me se ne možete odmah setiti, a teško je zaboraviti ovako upornog čoveka kao što sam ja, upoznali smo se, pa… ne na baš najlepši način – poprskao sam Vas  kada sam kinuo. Sada ne možete reći da me se ne sećate! Da, one prelepe večeri u teatru sam, odjednom, nakon što mi se lice namrštilo, oči upola zaklopile, a disanje zaustavilo, kinuo… Osvrćući se oko sebe da vidim da nisam kome zasmetao ili koga uznemirio u gledanju ,,Korneviljskih zvona“, nisam ni slutio šta sam učinio! Poprskao sam generala Brižalova koji služi u Ministarstvu saobraćaja. I da sam običnog pekara poprskao bilo bi mi neprijatno, ali jednog generala.?! Užas, stid i sram su me izjedali tokom ostatka predstave, a posle, naravno, strah! Neopisivi strah, poštovani moj generale! Vi to niste tada razumeli, vi i ne poznajete takvu vrstu straha. Mislio sam da ću se smiriti nakon što Vam, po završetku predstave priđem i izvinim se, ali, miran nisam ni sad, a neću ni biti sve dok iskreno ne prihvatite moje izvinjenje i razumete moj strah i nemoć. Poštovani gospodine, samo nekoliko prijateljskih reči , strpljivih, umirujućih reči! A videli ste moj strah i brigu! Kijaju svi, i bogati, i siromašni, i pametni, i glupi, pa tako i uvaženi generali, i ministri. Nemojte se uvrediti, ne mislim ja da ćete vi nekoga isprskati, samo želim da dam do znanja da svi kijamo, samo izgleda moj organizam ne bira ni mesto ni vreme za to. Jedna stvar mi samo nije jasna – vama verovatno nije zasmetalo to što sam vas poprskao onoliko koliko Vam je počelo smetati moje uporno izvinjavanje? Mislite da Vas uhodim? Ne, ni slučajno! Samo sam vaspitan čovek. Možda previše vaspitan? Da li je to moguće? Ja znam da sam za Vas niko i ništa i da ćete moje pismo pisano iz dna duše možda zgužvati i baciti, ali pre no što to učinite znajte jedno: Mene ovo progoni! Teret koji nosim na srcu je ogroman, a strah još veći, sprečava me da živim kao pre. Zato vam iskazujem svoje iskreno izvinjenje po ko zna koji put znajući da, ukoliko učinite još nešto što će mi dati do znanja da se ne razumemo i da mi nećete optostiti, teret će postati teži, a ja ću umreti.

                                        S poštovanjem

Ivan Dimitrič Červjakov“

Ovo pismo nikada nije poslato Brižalovu, teret na srcu je postao pretežak.

Dokument pronašla i sačuvala od nestanka iz istrorijske arhive jednog vremena

Milica Šešić

На часовима лектире

Белешке о Ани Франк

Када чујем име Ана Франк….прво што помислим јесте једна храбра и паметна девојчица , тинејџерка . А пре свега на једну личност која се налазила у страшној ситуацији , а опет се борила и на неки начин прихватила ту ситуацију таква каква је. Приметила сам да Ана свој дневник пише сасвим отворено, тако како стварно мисли. Ана много чита, пише и барата речима као одрасла. Преокрет у животу, а она се снашла и прилагодила. Морам овде да додам један Михаелин коментар – како Ана мора сва своја осећања и мисли да скупи у четири зида…да стави цео свој живот у једну торбу и понесе га у скровиште. То је оно што прво помислим када чујем за личност Ана Франк !

Василија Вукша

Док сам читао Дневник Ане Франк у многим ситуацијама сам се осећао као да сам ја тај који је писао дневник , приметио сам да смо веома слични. Најзанимљивији догађаји су се дешавали у „Тајном анексу“. Веома су ми се свидели Анини закључци и њен однос према другима у тренуцима свађе или расправе, пример је њен однос према мајци. .Недостајао јој је живот , друштво, школа.. Смиреност у писању ме је одушевила. Њена судбина је трагична и неправедна и то нико не може порећи.

Урош Гајић

Прва ствар на коју помислим када чујем Ана Франк, јесте туга и неправда. Због тога што је била Јеврејка, морала је свој живот да затвори у четири зида, спакује га у једну торбу и оде у скровиште.

Дивим јој се, пошто је такву незамисливо страшну судбину поднела донекле смирено. Могла је да седи, плаче и буде очајна и престрављена цео дан. Ипак, она је то прихватила и наставила како је морала. Радила је оно што воли – писала и читала.

То ју је држало у животу. Она није заслужила да се њен живот заврши тако трагично.

Михаела Грмуша

Ана Франк је једна Јеврејка која је живела сасвим нормалан живот, све док се нису морали сакрити да их Немци не би одвели у логор. Она је, без обзира на све, наставила да живи да би преживела. Чак је успевала и да се смеје и друге засмејава. Ана свој дневник пише потпуно искрено и показује да нико није савршен као ни њена породица, да се често свађају и да их излуђује то што морају стално да буду заједно у своја четири зида. Она би сигурно волела да може да се дружи са другарима и проводи време напољу, али она то не показује и покушава да поправи и улепша свој живот иако у том тренутку није ни мало леп. Једино што је Ана желела је да се рат заврши како би се вратила својој кући и школи.

Лана Гајић

Када чујем име Ана Франк у тренутку ми кроз главу пролећу многе слике пре свега њене, њене породице а потом и тога како ја замишљам Тајно скровиште из ког се чује смех, иза код се крије плач праћен неизмерном тугом и усамљеношћу једне тринаестогодишње девојчице која је, у пуној кући, са својим најближима ипак била сама, без икога ко би је заправо могао разумети и утешити.

Милица Шешић

Када чујем име Ане Франк, у исто време помислим на бол кроз који је прошла и на њену зачуђујућу радозналост. Без обзира на стални страх од краја, на смрт, она је остала прибрана и била је у потпуности искрена према својим емоцијама. Њена радозналост је била неизмерна и очаравајућа без обзира на њен трагичан крај.

Емилија Ерменц

Моја другарица Луња

Луња је једна мирна и тиха девојчица у мом одељењу. Не познајем је баш најбоље, јер се не дружимо често. Причамо само кад радимо неки групни пројекат за школу.

             Од када је Јованче скочио кроз прозор више га нисмо видели у школи. Све више дечака није долазило у школу. Приметила сам, само они дечаци које је  учитељ истукао.

             Луњу исто као и мене је занимало где се окупљају и шта раде цео дан. Једног дана сам дошла испред Стричеве куће рано ујутру и чекала да крене на место где се окупљају.

             Сакрила сам се иза једног дрвета и чекала. Када је Стриц изашао, кренула сам за њим. 

             Луња је имала исти план као и ја. Пре него што смо ушле у шуму, среле смо се и договориле се да га заједно пратимо. Док смо пратиле Стрица, Луња ми је причала о свим путевима и пречицама које је нашла у шуми.

             Никада нисам помислила да би тако мирна и тиха девојчица као што је Луња могла сама да лута шумом. Дивила сам јој се на толикој храбрости. Убрзо смо стигле и откриле  да се они сваки дан крију у  логору Тепсија.

             Јованче нам  је рекао  да не можемо да се придружимо њиховој хајдучкој дружини зато што нас учитељ Паприка није истукао.

              Следећег дана, на моје изненађење, Луња је изашла пред учитеља и тражила да је истуче. Учитељ се на то почео смејати и није хтео да је истуче. Она је онда бацила дневник на под и направила хаос у учионици.   

              Пошто учитељ и даље није хтео да је истуче, скочила је кроз прозор, баш као Јованче пре неки дан. Када је учитељ дошао свести од свог тог смејања, почео је да бије сву децу у одељењу..

               За Луњом сам и ја скочила кроз прозор, али нисам могла да је стигнем.

              Упала је у неку пећину. Покушала сам да јој помогнем, али упала сам и ја.

              Било је мрачно у пећини, али Луња није изгледала уплашено.

              Чуле смо неке гласове. Мирно је извадила шналу и рекла: „Ако нам неко приђе, овим ћу га убости!“

              То су, у ствари, били Јованче и Лазар. Дозволили су нам да  постанемо део њихове хајдучке дружине.

              Од тог дана смо Луња и ја постале нераздвојне.

                                                                                              Сара Рељ

Наставак драмског текста „Биберче“

(Дивна одлази кући потиштена. Кад је мајка угледала, загрлила је своју кћер, плачући од среће.)

Мајка

Која је то срећа! Судбина нам дала да најдраже чедо не поједе ала.

Причај, кћери драга, како се то збило!

Што си тако тужна, зар ти није мило?

Ко је јунак што ти главу спасе?

Све ћемо му дати за награду, зна се!

Дивна

Звала сам га, мајко! Била би то срећа!

Ал` његова жеља од свега је већа!

Мали је ко зрнце, ал` храбар је, зна се!

Његова је жеља само да порасте.

Мајка

Потражи га, кћери, крај језера клета, јер чуда постоје од када је света!

(Дивна одлази трчећи на обалу језера дозивајући.)

Дивна

Биберче! Биберче! Појави се! Где си?

(Из шуме се чује глас.)

Биберче

Приђи, Дивна, приђи! Воде ми донеси!

(Дивна са бокалом воде одлази у правцу гласа. Испод дрвета је стајао младић невиђене лепоте. )

Биберче

Дођи, Дивна, ближе! Зар ти нисам знан?

Постао сам момак, ово није сан!

(Дивна и Биберче се загрле)

Пролог

Глас по целом селу за тили час крене о лепоти Дивне и судбине њене.

Трајала је свадба неколико дана, а њихова срећа и данас је знана.

 

Јована Павић, 5 /1

 

 Марк Шагал                   
"Око ње (у знак сећања на Беллу)" 1945.

Библиотека “ Плава птица“

Херберт Џорџ Велс – Рат светова
Карл Мај – Благо у Сребрном језеру I
Карл Мај – Благо у Сребрном језеру II
Емилио Салгари  – Брег светлости

Рони Старији – Ватра
Џејмс Кервуд – Ловци вукова
Артур Конан Дојл- Баскервилски пас
Радјард Киплин –  Књига о џунгли I
Радјард Киплинг – Књига о џунгли II
Џек Лондон – Џери острвљанин
Хенрик Сјенјкевич Кроз пустињу и прашуму I
Хенрик Сјенкjевич – Кроз пустињу и прашуму II
Џејмс Оливер Кервуд – Ловци злата
Николај Бојков – Велики Ван
Зеји Греј – Осветник прашуме
Николај Гогољ – Виј, краљ духова
Артур Конан Дојл – Ишчезли свет
Џек Лондон – Мајкл, брат Џеријев
Алексеј Толстој – Иван Грозни I
Алексеј Толстој – Иван Грозни II
Карл Мај – Син ловца на медведе
Карл Мај – Дух Љана Естакада
Јан Лари – Карик и Ваља
Жозеф-Анри Рони Старији – Џиновски лав
Хенри Гилберт – Робин Худ I
Хенри Гилберт – Робин Худ II
Валдемар Бонзелс – Пчелица Маја
Ернест Томпсон-Ситон – Ролф и Квонаб
Александар Бељајев – Амфибија
Родерфорд Монтгомери – Каркаџу
Емилио Салгари – Црни Гусар
Рађер Хагард – Рудници цара Соломона
Џек Лондон – Бели очњак
Франц Трелер – Гаучов син
Роберт Луис Стивенсон – Црна стрела
Јуриј Корињец – Тамо далеко, преко реке

Мајкл Муркок – Елрик од Мелнибонеа
Болеслав Прус – Фараон I
Болеслав Прус – Фараон II
Болеслав Прус- Фараон III
Џорџ Лукас – Звездани ратови
Клод Кампањ – Збогом, мојих петнаест година
Мери Шели – Франкенштајн
Џон Стајнбек – Краљ Артур I
Џон Стајнбек – Краљ Артур II
Чарлс Робертс – Риђи лисац
Тери Брукс – Мач од Шанаре
Тери Брукс – Мач од Шанаре II
Тери Брукс – Мач од Шанаре III
Џин Вебстер – Тата дугоња
Мадлен Лангл – Капије времена
Лав Толстој – Хаџи Мурат
Беверли Клири – Прва љубав
Мајкл Муркок- Морнар на мору судбине
Ен Рутерс ван дер Луф – Караван за Орегон
Волтер Скот – Ајванхо I
Волтер Скот – Ајванхо II
Емилио Салгари – Краљица Кариба
Џејмс Фенимор Купер – Ухода
Скот о’Дел – Острво плавих делфина
Глен Ларсон и Роберт Терстон – Свемирски брод Галактика
Петер де Менделсон – Маријана моје младости
Мадлен Лангл- Вихор пред вратима
Џим Кјелгард – Црвенко

Вадим Фролов – Сенка сумње
Волтер Ванџерини- У давно доба
Френсис Хоџсон Бернет – Тајна напуштеног врта
Геза Гардоњи – Роб Хуна
Мајкл Муркок- Зла коб белог вука
Норма Фокс – Деда, волим те
Марк Твен – Нови доживљаји Тома Сојера
Ф. А. Сули – Леон и Леонина
Ф. А. Сули – Леон и Леонина II
Жил Верн – Јужна звезда
Брем Стокер – Дракула I
Брем Стокер – Дракула II

Карл Мај – У долини смрти
Вениамин Камерин – Два капетана I
Вениамин Камерин – Два капетана II
Предраг Урошевић – Тихана из Ерга

Едмондо де Амичис – Срце
Карл Мај – Сибирски ловац
Вениамин Вахман – Морски ђаво
Анри Троаја – Мала Вју
Хектор Мало – Без породице I
Хектор Мало- Без породице II
Мајкл Муркок – Кула која ишчезава

 

Хенри Вилиамсон – Видра Тарка
Фредерик Меријет – Бродолом Пацифика I
Фредерик Меријет – Бродолом Пацифика II
Едвард Булвер Литон – Последњи дани Помпеја
Михаил Пархомов – Улица
Алан Арнолд – Млади Шерлок Холмс
Винисао Ромеро Мартинес- Доживљаји Симона Боливара
Ана Сомло – Као…
Василиј Јан – Бату-Кан
Пол Дивоа – Лаваредових пет марјаса
Ана и Едвард Сиферт – Бела
Роберт Сабатје – Шведске шибице
Дорис Оргел – Ђаво у Бечу
Мајкл Муркок – Витез судбине I
Мајкл Муркок – Витез судбине II

S jeseni, kada počnu vetrovi

S jeseni, kada počnu vetrovi, lišće divljeg kestena pada strmoglavce, s peteljkom naniže. Onda se čuje zvuk: kao da je ptica udarila kljunom o zemlju. A divlji kesten pada bez i najmanjeg vetra, sam od sebe, kao što padaju zvezde – vrtoglavo. Onda udari o tle s tupim krikom. Ne rađa se kao ptica iz jajeta, postepeno, nego se odjednom rasprsne dlakava ljuštura, iznutra beličastoplava, a iz nje iskaču vragolasti, tamni melezi, zacakljenih obraza, kao jagodice nasmejanog crnca. U nekoj se mahuni nalaze blizanci; ipak bi ih ljudi mogli razlikovati: jedan ima na čelu belegu, kao konj. Majka će, dakle, uvek moći da ga prepozna – po zvezdi na čelu.“

Priča koja se crveni

Noć na otvorenom moru u blizini koralnih sprudova. Proveravam svoj pištolj ispod jastuka. Da, sve je u redu. Ukoliko doñe do pobune mornara ili ukoliko se pojave na brodu ljudi Džoa Mamuta. Treba samo otvoriti malo više prozor na kabini: noć je tropska, zaparna. Čuje se kreštanje galebova. Treba da se naspavam. Sutra me čeka naporan dan. „Hej, Sam, kako si izradio svoj zadatak?“ „Ne znam. Valjda će biti dobro.“ „O čemu tu može da se piše? To je blesavo. O čemu si ti pisao?“ „O tome kako moja majka odlazi u Bakšu, ja je čekam kraj reke, dok mi creva zavijaju kao u gladnog kurjaka. Onda ona dolazi. To je sve. Opisao sam osmeh hleba u njenoj korpi.“ „Sam, ti uvek nešto fantaziraš. Kakav je sad to osmeh hleba? Šta ti to znači?“ „Tako. Valjda miris hleba. A o čemu si ti pisao?“

Čovek koji je dolazio izdaleka

Tri dana i tri noći su prolazili vojnici ispred naše kuće. Možete li da zamislite koliko je to vojnika kada tri dana i tri noći prolaze ispred vaše kuće bez prestanka! Išli su peške i na kolima, na konjima i kamionima. Tri dana i tri noći. A ja sam celo to vreme stajao u zaklonu od jorgovana. Trećeg dana posle podne prošao je i poslednji vojnik. Bio je zaostao daleko iza svih. Glava mu je bila zavijena, a na ramenu je nosio papagaja. Tek kada je prošao, izvukao sam se iz jorgovana i izašao na ulicu. Ne biste mogli ni po čemu primetiti da su kroz selo tri dana prolazili vojnici. Osim, možda, po tišini.

Eolska harfa

U svojoj devetoj godini imao sam harfu. Ona se sastojala od električne drvene bandere i šest pari žica vezanih za porcelanske izolatore nalik na rasparen komplet za čaj. (Jedan sam izolator okrnjio praćkom, pre nego što sam otkrio, u okviru mog eolskog instrumenta, muzičku funkciju tog kompleta od kineskog porcelana.) Kako je ovim opisan sistem za štimovanje, mogu preći na ostale delove. Da bi se, dakle, dobila eolska harfa, potrebno je još (pored pomenutih porcelanskih dugmadi za štimovanje žica) imati najmanje dve električne bandere od običnog nakatranisanog jelovog stabla. Idealna razdaljina između stabala iznosi pedeset metara. Bandera treba da bude dugo izložena (od 5 do 10 godina najmanje) naizmeničnom uticaju kiša, mraza i sunčane žege, tako da se, pod naglim promenama temperature (između + 36°C i – 22°C) drvo raspukne, uzduž. A raspuknuće se, kao žalosno srce, kad shvati da je konačno i neopozivo prestalo biti stablo, drvo, zelen-bor, i da je, konačno i neopozivo, postalo električna bandera. Tada, kad ranjeno, napuklo stablo shvati da je zauvek tu ukopano do kolena i iznad kolena, i da mu, dakle, nema bekstva, tada mu ne ostaje ništa drugo nego da gleda u daljinu, ka šumama koje mu mašu glavom.

– odlomci iz pripovedaka Danila Kiša –

zbirka  „Rani jadi“

Чаробне моћи су у књигама

Сећам се да сам од малена била окружена књигама које су, чини ми се  расле са мном. Сваке их је године бивало све више као што су расли центиметри моје висине на дечјем зидном „висиномеру“. Не зна се ко је од кога  у мојој породици већи љубитељ књига, те сам тако и ја задојена том љубављу. Прво су ме привукле фотографије и цртежи на њима и у њима, а моја радозналост је расла. Нећу заборавити мајчино и своје одушевљење првом прочитаном речи из маминог, једног од безброј, “Политикиног забавника“. Сама сам, уз помоћ буквара и сликовница као предшколац, научила слова, па отпевала прву прочитану реч. Био је то почетак нове авантуре. Сваким даном бивала сам све срећнија што сам сазнала нешто ново сама, уз помоћ писане речи и цртежа. Гутала сам мале и велике „Забавнике“, сликовнице, приче за децу, епске народне приче и песме… Било је то сјајно искуство.
И сада, ако би ме неко питао шта је по мом мишљењу моћ рекла бих – знање и образовање! А оно се налази у књигама (и електронским издањима чији нисам љубитељ). За мене је читање књиге предивно дружење, посвећеност, прави ритуал, путовање у неки други свет – ново време, нова места, други људи. А прочитах да и мозгу прија, да се читањем штива развија интелигенција. Не бих могла замислити себе, а ни свет,  човечанство, без писаног трага нечијег постојања, живота, маште, надања, сазнања, снова, истина и заблуда.
Књиге су путокази, сведоци, судије, албуми, хронике неког времена, епохе. Оне су на неки начин смернице живота, употпуњују наша сазнања и искуства, ширимо погледе на свет и изнад њега. Јер, живели су  људи и пре нас, осећали, мислили.
Прочитајмо шта нам поручују преци, каква нам дела остављају уметници, чему нас покушавају научити праочеви. Где смо, куда идемо, шта се десило, а и шта ће се десити? Васељена, свемир, те дивне српске речи. Оставише нам у аманет људи пре нас. Трагове својих постојања, мисли, стремљења, надања, маштања. Толико увиђавно од њих, а себи су обезбедили место у незабораву.
А ми и ако нешто заборавимо, нисмо сигурни или не знамо, ту је КЊИГА- верни друг да нас подсети, а не суди, не оцењује. Чека свог читаоца. Чекају многе у библиотекама. Ти чаробни ћилими који те понесу на бесплатна путовања, брзином мисли отргну од садашњице и бистре ум, а пријају малим сивим ћелијама мозга.

Даница Маравић,  5/2

Još neki dobri naslovi

Mark Tven –   Kraljević i prosjak , Doživljaji Haklberi Fina, Život na Misisipiju

Džek London – Beli očnjak, Zov divljine, Majkl, brat Džerijev

                 Čarls Dikens-  Oliver Tvist,   Dejvid Koperfild

Velika očekivanja,  Stara prodavnica retkosti

     Robert Luis Stivenson – Ostrvo s blagom,   Čudni slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda,  Crna strela

      Žil Vern  –   Put u središte  Zemlje, Put oko sveta za   osamdest dana, Deca kapetana Granta, Kupovina severnog pola, Zeleni zrak …

     Branko Ćopić   –  Bašta sljezove boje,  Doživljaji NIkoletine Bursaća,   Magareće godine, Orlovi rano lete, Slavno vojevanje, Bitka u zlatnoj dolini

    Danilo Kiš

Rani jadi –  za decu i osetljive

       Ivo Andrić   – Deca- zbirka pripovedaka

             Branislav Nušić  – Autobiografija

        Stevan Raičković   – Veliko dvorište, Družina  pod

suncem, Slike i prilike

     Karl Maj – Blago srebrnog jezera, Sin lovca na jelene

      Aleksandar Dima  – Tri musketara,

Grof   Monte  Kristo

    Artur Konan Dojl  – Iščezli svet  –                                                                                               Pustolovine   Šerloka Holmsa

           Frensis Hodžson Bernet – Tajna Napuštenog vrta

Džozef Radjard Kipling – Knjiga o džungli