Мало познати Лаза Лазаревић
Један од најбољих клиничара, и први мислилац међу српским лекарима родио се у Шапцу. Ту је завршио основну школу и нижу гимназију 1851. У Београд долази 1865. и завршава вишу гимназију. Уписује правни одсек београдске Велике школе. Природне науке заволеће уз Јосифа Панчића.
Није му одобрена стипендија за наставак школовања због подршке једном свом професору који је на предавањима оштро и отворено критиковао власт и због тога добио отказ. Студенти су извиждали предавача који је требало да га замени. Отворено су стали на страну свог професора и пркосили власти.
„Предодређен за велика дела“ Лаза ипак годину дана касније добија стипендију и 1871. путује за Немачку. На угледном Медицинском факултету слуша предавања неких од најугледнијих научника тог времена. Један од најугледнијихје Херман фон Хелмхолц, доктор медицине и физичар, код кога је докторирао Михајло Пупин. Студије ће Лаза прекинути на две године када се одазвао позиву на мобилизацију и вратио у домовину да би као лекарски помоћник учествовао у српско – турском рату.
Докторира са радом на тему о утицају живе на организме живих бића који је заинтересовао многе научнике.
Враћа се у ратом опустошену Србију где се за основну здравствену културу тек треба борити. Постављен је за физикуса , надзорног лекара града Београда, а 1881. постаје управник Унутаршњег одељења државне болнице и члан Српског лекарског друштва.
Поставио је темеље српске неурологије и био пионир у геријатрији ( лечење и нега старих особа) . Основао је прву лабораторију, обавио прву операцију катаракте ( очна болест) . Много је полагао на превентиву и јавно здарвље . Борио се за спровођење вакцинације, радио на сузбијању пегавог тифуса, залагао се за дезинфекцију школа, у којима су биле смештенњ болнице за време ратова.
Године 1885. поново је међу ратницима као санитетски мајор и управник резервне војне болнице
у Нишу. У извештају који шаље Врховној команди пише о свим мерама које је предузео да би рањеницима пружио најбољу могућу негу, уводи ред , врхунску орагнизацију, показује изузетну способност и одлучност у тако хаотичној и ургентној ситуацији. Руководио је болницом са 753 кревета и збринуо више од 1800 рањеника и болесника. Др Лаза Лазаревићје је за свој рад одликован Орденом Светог Саве IV реда и Белог орла V реда , уз нову споменицу за учешће у овоме рату. Три године по заврђетку рата Лазаревић добија ћин снитетског пуковника и постаје лични лекар краља Милана Обреновића.
Спасио је од сигурне смрти многе пацијенете , али није могао да спаси и своје синове , једногодишњег Дамјана и двогодишњег Владана који су умрли од туберкулозног менингитиса. Није успео да спречи ни свој прерани крај. Умро је од туберкулозе плућа у јануару 1891. с непуних четрдесет година.
У области неурологије општеприхваћен је термин Лазаревићев знак . У једном од својих најзначајнијих радова описује дијагнозу и пропратне појаве, а односи се на бол у нози, куку и леђима при подизању ноге без савијања колена, којим се у зависности од угла при којем се бол јавља, одређује степен обољења ишијалдичног нерва у нози и кичми.
Објавио је тринаест радова из различитих области медицине, а цео тај обимни теоријски и практични, пионирски и хумани, научни и морални рад стао је у свега једанаест година Лазаревићевог лекарског стажа .
Писац изузетног књижевног дара, превођен на двадесет језика, још за живота за своје дело заинтересовао је стране проучаваоце. Више него иједан реалистички писац Лазаревић је умео да наслути, осети, доживи и опише комликоване спољашње и унутрашње знаке разних душевних стања својих ликова. У приповедачком умећу првог психолога међу нашим приповедачима, како га изучаваоци још називају, огледа се не само сјајан писац, већ и лекар који пажљиво посматра и размишља. Он помаже приповедачу да вешто опише игру свести и подсвести својих јунака, њихове скривене страхове и потиснуте жеље који се јављају као симболи у сновима, психичке ломове и нагле преображаје.
Лекар Лаза Лазаревић уживао је велики углед међу суграђанима и имао веома развијену приватну праксу. Припадао је, и по учености, и по блиставој каријери, и по положају крему београдског друштва. Супруга Полексија била је кћи Николе Христића, председника Владе Кнежевине Србије, њен брат Коста, такође угледни дипломата и књижевник, био му је друг из младости, а др Владан Ђорђевић, вероватно најпознатије име међу лекарима тог доба, био му је кум. Живео је у лепој вили у Хиландарској улици (недалеко од редакције „Политикиног Забавника“), имао коње, опремао дом намештајем из иностранства. У последњим годинама постао је и дописни члан одељења за књижевност Српске академије наука. Слава и углед нису га занели. Упркос бројним обавезама, Лазаревић стиже да бесплатно прегледа и београдске ученике и питомце, чланове Београдске трговачке дружине, Женског друштва. Прича каже и да је забрањивао новинама да објављују похвале које су састављали његови пацијенти.
Један његов пријатељ и колега рекао је о њему:
„.Сви ми који смо имали среће да са њиме радимо…. нећемо моћи никада заборавити његову љубазну колегијалност, његову готовост да помогне свакоме колеги….Али, што многима неће бити познато, то је величанственост Лазаревићевог понашања у сиротињској пракси…обилази два пута на дан као и своје најбогатије болеснике… обилази онако слаб и ноћу…вади из џепа све што је имао и даје….“
Mi pišemo 