Вече је, затварам очи и полазим на своје путовање. Крећемо од стана мог деде. Ту су моја тетка и деда. Свирају у дуету по први пут. Моја два омиљена инструмента, кларинет и виолина! Ту је негде и мој брат Марко, вероватно се игра са декиним псом Шврћом. Док њих двоје свирају, брат и ја певамо и плешемо.
Надлећем Макарску, најлепши градић у Хрватској! Код бова се тата сунча на душеку, а поред њега се моја сестра и ја играмо, прскамо водом и замишљамо да су испод нас базени пуни ајкула, а да ми ходамо по жици.
. Удишем дубоко оштар, хладан, али окрепљујући ваздух. Јахорина, планина у Босни са најбољим скијалиштем! У гондоли смо тата и ја сами, уживамо у прелепом погледу. Тренутно се налазимо на црној, најстрмијој стази. Мојој омиљеној! Тата и ја се спуштамо брзином светлости! Изгубила сам га у магли.
Како моја баба каже, сада смо видели света, можемо се вратити кући. Прелећем изнад њене куће. Ту је мој млађи брат. Седимо на тераси, сипали смо сок од шумског воћа у винске чаше да би личило на вино и картамо се. За ручак, по обичају, шведски сто уз пуно смеха. Отварам очи, гледам кроз прозор и уживам у птичијем цвркуту. За доручком препричавам мами о својим пустоловинама.
Једна девојчица која би волела да се врати у своје село из којег сам се преселила у Сомбор или нека друга особа која живи овде у граду и јасно види разлику. Волим тај мир код бабе, не журим нигде, ништа не морам, довољно ми је само да отворим очи ујутру и да ме обузме спокој.Тамо ја осећам нешто другачије. Тамо јесам другачија. Волим животиње, то знам од малена, могла бих цео дан да их мазим и пазим. Не треба ми нико тада, могу и да будем сама у бакином дворишту, на сеоском језеру и да будем задовољна. Природа ме опуста. Волим те широке улице које ме чине спокојном и осмехе мештана који ми говоре колико сам културна, комуникативна и добра девојчица. Волим све људе овог света, растужи ме туђа мука. Волим да будем сама у стану, тад легнем и учим, слушам музику и размишљам шта ћу после да радим. Овде се људи мало смеју, сви журе, много раде. Дође ми да им кажем: ,,Станите, живот је леп, није све у послу!“ Нема боја које ме чине сретном.
Волим своје другарице и наша дружења јер су пуна смеха, радости. Али, увек морам да пазим да неког случајно не повредим. Бојим се одрастања, неуспеха и сталног кретања ка нечем новом. Пријемни ме подсећа на то. Да могу само још мало да не мислим на то. Да загрлим маму и да је не пуштам као кад сам била мала. Да ме мази док не заспим.
А, одједном ја перем суђе, простирем веш, и усисавам, све да не мора мама, јер је и она уморна. Похвали ме да сам порасла и постајем зрела. Пуно причамо и изненади се колико сам ствари схватила и колико се мењам. Каже:,,Ниси више девојчица, постајеш девојка, једна озбиљна особа!“ Ја то не желим, ја бих да будем дете, да не видим и не осећам хладноћу међу људима, да не схватам када ме неко попреко погледа. Сада знам ко сам ја, ја сам још увек дете и желела бих да тако и остане.
,,Идем да се нађем са својим старим другарима из основне школе.“
„Супер, лепо се проведи!“ Да, прошло је десет година од мале матуре. Имам двадесет и четири године и једно дете, ето да знате нешто о мени, али вратимо се на наслов приче. Улазим у ауто и пре него што кренем ка школи ,,Доситеј Обрадовић“ одлазим по своју и даље најбољу другарицу Минеу. Надам се да су сви моји пријатељи добро. Просто једва чекам све да видим. Да ли је Урош постао фармацеут како је предвиђао, да ли је Емилија постала ИТ-стручњак како је одувек желела, да ли је Милица Шешиц постала списатељица како је маштала и да ли је написала своју књигу како је то волела да ради у слободно време ? Не знам, али једва чекам да сазнам ко је и на који начин успео да оствари овај кратак период који сви називају улазак у живот. Минеа и ја смо закорачиле у школску салу и угледале лица одраслих особа. Стоје у групицама, смеју се, сигурно се већ присећају вицева, разних смешних ситуација које смо доживели последње године, као велики осмаци – стотину глупости које враћају време.
Прво смо спазиле Ану Цвјетићанин и Милицу Гњатовић, ооодувек су биле најбоље другарице. Ана је завршила ДИФ и постала лични тренер у једној теретани у граду. Милица ради као полицајка на царини. Сетиле смо се многих тренутака , чак и из другог разреда основне, како смо се играле у школском дворишту, правиле фигурице од блата и падале од смеха!
Нећемо ваљда само са Аном и Милицом да причамо цело вече ? Поздрављамо се и идемо до осталих одраслих људи, што би рекао Мали Принц. Наилазимо и на спортисте Василија и Сергеја , наше познате фудбалере, ту је и Милица Шешић сазнејмо да је објавила је своју прву књигу пре месец дана! Једва чекам да је прочитам ! Милица каже да чак и мене помиње на неким странама . Сви они раде оно што воле… али ретки су они који су се прославили уз свој хоби ! Борко и даље у дугачким панталонама и чизмама са штапом у рукама и капом на глави на Дунаву пеца ! Ооо, колико је само волео природу, много ми је драго што није одустао од својих радости. Ишли смо по учионицама и сећали се многих згода, разговора … Могла бих овде остати целу ноћ, вратити се у прошлост у сваком кутку ове зграде. Али, да сам то урадила ова прича не би имала крај.
Лепа идеја о скупу генерације, чија год је била и могу рећи да ми је било дивно. Сви се полако поздрављају и враћају својим животима у стварности. Знам да нико неће заборавити овај дан. Још само да сви станемо испред школе и да се сликамо , потом ставимо ту слику у стари школски албум. Василија Вукша
Многи одлазе из Србије чим добију прилику за то. Ја то никад не бих могла, никад не бих хтела да напустим земљу у којој сам одрасла.
Србија, а нарочито Сомбор ми много значи – чим погледам кроз прозор. Испред моје зграде налази се један стари орах. Увек се сетим како се, кад сам била мала, дека сваке године пењао на орах и тресао га. Моја породица, комшије и ја смо распоређени око крошње скупљали орахе. Стално сам гледала горе у страху да не падне.
Наспрам зграде налази се и пaрк. Ty caм ишла сваки дан. Кад сам кренула у школу имала сам мање времена за играње. Лети сам са другарима остајала чак и до једанаест. Сваки дан, када у девет треба да кренемо кућама, питамо родитеље за још пет минута. Они дозволе и запричају се. Када схвате да је прошло већ пола сата, ситуација се понови, ми опет питамо за пет минута, они дозволе и запричају се и тако док се ми не уморимо и сви поседамо на клупе. Онда стварно одемо кући.
Не бих могла ни да помислим да одем из државе, ма из града, а да ми другарице остану у Сомбору. Најдража другарица ми је Ива. С њом увек могу да причам о свему и знам да ће ме разумети. Кад бих отишла, можда бисмо се виделе једном годишње, а можда и ређе. Ива ми је увек подршка. Никад се није наљутила кад јој кажем да ми нешто смета, а не наљутим се није на њу. Често ми се жали на одређене људе, а ја још чешће њој. Немамо толико времена да се дружимо због обавеза.
Већина библиотекарки ме знају по имену, али само на Дечијем одељењу. У ову другу, већу библиотеку почела сам одлазити тек овог месеца. У библиотеку одлазим углавном са Ивом.
Још један разлог због којег никада не бих отишла је што не волим промене, ни мале, ни велике, просто ми сметају. На пример у петом разреду смо стално били у биологији и на то сам се навикла. У шестом смо се пребацили на енглески и све ми је било јако чудно и већину дана сам била нерасположена док се опет нисам навикла.
Кад бих отишла у други град или још горе државу, сигурно би ми требало неколико година да се навикнем. Другачије би се говорило, користио другачији новац и места не би била ни слична Сомбору, не бих никог познавала и то би било превише напорно за мене.
“Zašto bih ostala da živim u ovom gradu?” je vrlo zanimljivo pitanje. Često mislim o tome. Poenta je u tome što ne bih. Moj najveći san i najveća ambicija je da se odselim iz ovog grada. Srbija je, vrlo siromašna država. Mala je, a ni uslovi za život nisu najbolji. Ja sam oduvek htela da se preselim u neki veliki grad, u bogatoj državi, i tamo živim lagodan život sa finom platom, na primer u Njujork, grad mojih snova. Bilo bi mi predivno. Ništa mi ne bi falilo. Međutim, koliko god ja volela takav moderan, luksuzan stil života, visoke zgrade, skupe apartmane, kafe sa hiljadu aroma i sve ostalo redom… ništa nikada za mene neće zameniti Sombor. Nije najbolji grad na svetu, ali moj je. Ovde sam se rodila i ovde su mi neke od najlepših uspomena. E pa, upravo te uspomene su jedina stvar zbog koje se upitam: “Da li bih se stvarno odselila?”.
Počeću sa uspomenama na svoj kraj, Čvorak. Tamo su moja prva sećanja. Sećam se kako sam se svaki dan igrala sa svojim bratom Radetom i našim komšijom Urošem u našem dvorištu. Pravili bismo raznorazne napitke od blata i tovarili ih u mali kamion, pa bismo se gađali sa našim “prijateljima sa zida” kako smo ih zvali, Sarom i Filipom. Pogotovo leti je bilo zabavno jer bismo ostajali do kasno uveče gađajući se, pa bi nas baka Milica sve skupa poređala i čistila crevom, a nakon toga bi nam pravila naše omiljeno – hleba i pekmeza. Divna uspomena. Sećam se i deda Milanka. On je gotovo uvek bio mrzovoljan, ali imao je veliko drvo višanje, na koje bismo se mi uvek penjali i jeli. Još uvek sam ubeđena da su to najlepše višnje na svetu. Na Čvorku takođe žive moje najbolje prijateljice, Ajša i Milica. Sećam se kako smo nas tri plesale i igrale u mom dvorištu i kako su me celo leto učile da uradim ‘zvezdu’. Tu je i naše drago igralište Čvorak. Tamo bismo Ajša i ja išle svaki dan i igrale se naše igre uloga i često tračarile. Tu je i Žaklinina kuća koja je napuštena već godinama i Ajša, Strahinja i ja smo je mesecima istraživali i pokušavali da otkrijemo sve misterije u mračnim ćoškovima. Sećam se kako smo skupljali neke dokumente koji su stalno misteriozno stizali do njene kuće. Tu su i bašte, za koje smo svi verovali da su uklete i sedište zlih baba sa puškama.
Mnogo sećanja. Zapravo, pisanje ovog sastava me je nekako trglo. Naravno, treba da se odselim. U stvari, kako uopšte sećanja mogu da me sprečavaju u tome? Sećanja su sećanja. Služe da stoje tamo negde u pozadini moga mozga kao lepe slike iz mog ranog detinjstvoa. Čak nema više ni tih materijalnih tragova sećanja. Deda Milanko je umro, Milica i moj brat su postali zavisni od igrica, Sara i Filip su se odselili, Žaklinina kuća je renovirana i ima nove, mlade stanare, baka Milica se ozbiljno razbolela, Uroš se takođe odselio, sa Strahinjom se više ne slažem, a na Čvorak su počeli da dolaze neki pijanci i narkomani. Sve su to samo uspomene. I to je potpuno normalmo. Nema ništa pogrešno u tome što želim da se odselim. I zavoleću neki novi grad, i državu, i neki novi kvart i nove ljude, ali Sombor, pogotovo Čvorak, zauvek će ostati u mom srcu.
На овом свету има толико магичних места. У прелепој Тоскани, у Пизи где се налази чувени криви торањ, негде у Паризу са погледом на величанствени Ајфелов торањ. То су места у којима сам одувек маштала. Коначно сам решила мистерију која је трајала годинама и открила где желим да живим. У својој родној земљи Србији. Многи би ме питали зашто бих ја хтела да живим у овако малој држави када има толико лепих, већих и богатијих. Истина је, Србија је мала, али моја љубав према њој је већа и од Русије, лепша и од Француске, а храна лепша и од италијанске. Под овим небом су моје успомене. Ту сам се родила и упознала своје родитеље. У овом граду, сам упознала свој прву пријатељицу на неки врло специфичан начин. Добила малог брата Дамјана који је врло интелигентан и увек ћу га највише волети. Овде сам направила прве највеће глупости – двапут уганула зглоб, сломила сијалицу, пала на леђа на игралишту, уз помоћ моје другарице Јане сам успела да одлетим бар десет метара у даљ и озбиљно се повредила. Поред ових глупости има и лепота. Сваки дан, када дођем у школу, моје другарице Јана, Слађана и Дуња ме увек освајају смехом, а тек што је јутро почело. Колико год да ми је дан тежак, оне ће успети да га поправе. Када бих отишла из Србије, никад ништа не би било исто, баш зато што бих све успомене свуда носила са собом.
Prave životne vrednosti postoje večne i jednake za sve u ovom nama poznatom svetu, ali svako ima jedinstven pogled na značaj vrednosti i svako ih odmerava na drugačiji način. Za neke je najvažnija dobrota i ljubaznost ljudi, dok je za druge to što imaš veliku kuću i skup auto. Za neku treću vrstu ljudi je važno kada se trudiš i uporan si da dođeš do cilja, za njih je vrednost kada se boriš za pravdu.
Ja znam da su prave vrednosti one u nama, one koje ne možemo videti okom. To nisu skupe stvari i novac, nego kada neko ima dobru dušu i čini dobra dela. Ljudi greše kada kod drugih cene materijalno stanje, a vrline poput iskrenosti ismejavaju i zapostavljaju. Verujem da se dobro, dobrim vraća i da treba da pomognemo drugima, a da se ne očekuje ništa za uzvrat. Takvi ljudi se prema drugima ponašaju sa poštovanjem i uvažavanjem svačije različitosti. Ne cenimo ljude prema tome čime se bave i koliko novca imaju.
Težim ka tome da što više pravih vrednosti razvijem u sebi, da se okružim ljudima koji ih imaju i učim od njih.
Доњи Дубац је мало село близу Виче. У целом селу постоји једна, мала радња, али у њој има свега. Пошто је село мало, сви се познају. Тако и ми знамо власницу радње која се увек обрадује када види да смо дошли , па нам да бесплатан сладолед. Једном, када смо били код ње , ја и мој брат смо се играли око куће и ја сам дотакла жицу којом су ограђене краве, не знајући да има струје. Тога се сећам јер је име те власнице Милка. Још увек ми је смешно кад се сетим како сам се уплашила када ме је дрмнула струја.
Моја бака има велико двориште у којем су осам редова малина, има купуса, јагода и цвећа и близу ограде је једно велико дрво под којим волим да се дружим са својим братом и нашим другом Костом. Његови баба и деда такође живе у Дубцу и друже се са мојом баком. Прошло лето смо испод дрвета са Костом играли клуедо и још многе друштвене игре.
Костин дека има баш велико двориште у којем има трамболину, кошеве, мрежу за одбојку, пикадо, а још му и река пролази кроз двориште. Пуно времена проводимо код њих. Лежимо на трамболини и причамо. Скачемо, падамо у најлуђим позама. Занимљиво је и кад је чистимо – ставимо сапуна и онда у чарапама исприрамо цревом, клижемо се и падамо. Зато волимо да кажемо да је његово двориште главна атракција тамо. У селу постоји и један полигон односно мали фудбалски терен близу школе где се увече скупе сва деца. Углавном су сви старији од нас, али има и оних који су исто годиште или близу. Увек донесу велики звучник па пуштају музику која се чује чак до наше куће. Мушки би играли фудбал, а девојчице седеле на клупи и причале.
Милина од осећаја ме обузме чим се пробудим и кренем низ степенице које су са спољашње стране куће па осетим онај свеж ваздух и онда будем расположена цео дан.
Углавном се пробудим око осам или девет, али да будем искрена, ни не гледам на сат. Укључим мали коцкасти ТВ и гледам Сунђер Боба док доручкујем. Упечаћено ми је у сећање како увек баш тада има неки цртани који сам гледала као мала па се јако обрадујем.
Када ја устанем, сви су већ у малинама па чекам да се врате да једу па да причамо. Отприлике после ручка Коста дође код нас на бициклу да пита хоћемо ли код њега. Идемо заједно и одмах се упутимо ка трамболини. Да бисте стигли у њихово двориште, морате да пређете један мостић где вас увек дочека њихов пас Брундо. Он је пуфнаст и јако воли да се мази.
Увече, када се враћамо са полигона, буде већ мрак, док пролазим поред куће покушам пре самог краја дана да ухватим којег свитца, али ретко кад успем.
Иза наше куће је мала планина на којој живе моја баба тетка и њен син који је већ човек. Када се враћамо волимо да идемо преко ливада јер се лепше виде планине, а и забавније је.
Мало се плашим да одем у радњу када сам сама јер било којом страном да пролазим, морам да прођем поред куће једне жене, Биљане. Она има пса који увек лежи на трему испред куће, а пошто нема ограду он слободно може се шета по селу. Бојим га се јер ме увек појури кад пролазим. Не ради то само мени, али ја се највише бојим.
Постоји и једна река, Бјелица. Тамо идем да се шетам са родитељима и братом, а понекад и са старијим братом, сестром и још једним братом. Они сви долазе током лета. Тамо се некада и купамо, али не можемо пуно јер је плитка.
Много времена проводимо у дворишту и волимо да се возамо у колицима у којима држимо гајбе за малине и да се прскамо цревом и да…
Субота, дванаест-пола један. Брат ми улази у собу, мама га је послала да ме пробуди. Излежавао сам се сигурно двадесетак минута. Јутарње излежавање ми је сигурно омиљена ствар. Свако јутро, наравно, кад имам времена. Замолио сам тату да ми донесе доручак у дневну собу да бих могао да гледам телевизију. Кад сам завршио све основне јутарње рутине, отишао сам да се спремим јер морам да одем код баке. Мама ми је рекла да се обучем лагано, и да је напољу јако топло. То ми је улепшало цео дан. Напољу је било баш вруће. Сунце ме греје, али не као што ме греје радијатор зими, већ ме греје изнутра. Греје моју унутрашњу ауру која се током зиме охладила. Баба ми је направила лимунаду и дочекала ме на тераси. То ме је толико опустило да бих могао да живим тај тренутак заувек. Баба и ја смо се баш лепо испричали и још је имала мој омиљени колач, питу са јабукама коју само она зна тако да направи. Спаковала ми је пите да понесем кући и неко цвеће да однесем мами. Док сам се враћао, скинуо сам дукс, било ми је јако топло. Дувао је лагани фини топли пролећни поветарац. Уживао сам. Код куће ме је дочекао ручак који је први пут, ове године био напољу у нашем дворишту. Био је то лагани пролећни гулаш. Цвеће је почело да цвета, а вишње да пупе.
Након ручка, моја сестра и ја идемо први пут у овој години да возимо ролере. Заједно возимо ролере још од малена. Сваке године се возамо по Сомбору и врло често одемо на сладолед или у кафић. Данас смо ишли да се провозамо поред канала, а после да предахнемо у кафићу. Доста дуго се нисмо видели, тако да ми је баш драго што смо се овако испричали. Вожњаје била лагана и опуштајућа. Сели смо у кафић и гледали диван залазак сунца који се разлио по нашем дивном каналу. Било је магично. Толико магично да сам се запитао да ли сам у бајци или у правом животу. Вече је, а још увек је топло и пријатно.
У ствари, тек сам у том тренутнку схватио да је дошло, њено величанство буђења и живота, пролеће!
Полећемо. Јутро је ведро и сунчано. Птице певају и полећу са мном. Кренули смо као једно велико јато. Након неког времена се растајемо, оне обрћу круг око Сомбора, града пуног чаролије. Настављам свој пут по шароликој равници Војводине. Златни плодови на њивама мирују, нема ни поветарца. Испод себе гледам ауте како пролазе и размишљам колику слободу имам, а они не. Прво место које прелећем је Нови Сад. Град се тек полако буди, људи излазе из кућа, иду на посао, радње и кафићи се полако отварају, пси и мачке луталице још увек спавају поред клупе у парку. Поглед на Петроварадин је прелеп. Сунце га обасјава, изгледа као да је од злата. Настављам даље свој пут. Прелећем предивну Србију, синоним за лепоту. . Београд, огроман град. То је прва мисао кад га видиш из висине. Београд је већ био будан. Можда су остале још неке ролетне спуштене, где неко покушава да ухвати задње минуте сна. Београд жури, сви негде журе, нико не застаје да поприча са неким или се само јаве једно другом или ни толико. То је тужно што људи више не воде рачуна о повезивању са другима , већ само срљају у крај и пропаст. Огледам се у Сави и гледам људе како пецају. Колико год град био урбанизован, увек ће бити пецароша. Гледам последње призоре Београда и настављам даље. Ово је био задњи град у који стајем до свог одредишта. Летим, ено тамо једна рода са својим малдунцима . Свуда пролећу лептири, бубице, природа је будна. Стижем на своју дестинацију, Истанбул. Прво сам одлетео да поздравим море, које је било мирно и непомично, као стакло. Мирис, ах диван мирис мора, прочишћава . Била је бистра као да није море већ чаша најбистрије воде са потока. Када је пролазио брод, вода се узбуркала. Летео сам поред брода, вода ме је освежавајуће прскала по рукама и лицу. Окренуо сам се према копну. Прво што сам видео из висине је величанствена Аја Софија, па сам се запутио тамо. Купола је била тако висока да сам морао да полетим још више. Затим сам се опрезно спустио и прелетао улицама. Велика гужва у саобраћају, ми није сметала Отишао сам до Долмабахче палате. То је било прелепо. Толико злата нисам у животу видео. Султан је стварно живео као бог. Двориште, дивне фонтане и још лепше цвеће. Има капије које директно излазе на море. Фантастично! Истанбул је пун зеленила. Свуда има дрвећа и цвећа. Стварно никада не бих очекивао да у толиком граду има толико биљака на улици. Пала је ноћ, Истанбул светли као Париз. Мостови, улице, плаже, све сија и све куле које красе овај град. Летим.
Mi pišemo 