Zdravica mom razredu

Menjala sam mnoge škole i upoznavala mnogo dece, prebrzo i odlazila  da bih ih zavolela. Ovaj razred sam zavolela za samo nekoliko  dana.

U osmom četiri od devetnaest đaka svako je priča za sebe. Pored temperamentnih, kao što su Jelena, Boris i Mijić,  ima i onih tihih, mirnih i povučenih, a takvi su Aca i Jelenko.

Ta razlika se najbolje vidi na odmorima. Dok se Marko tuče, provocira pa hvata svoju dobro poznatu šturu, a Boris  za njim  viče kako će da ga nalomi, Aca se na to smeje i gleda sa strane.

Iako se to sad u osmom razredu malo promenilo, u  našem razredu postoji nekoliko grupa.  Super trojka su Jelena, Lana i Maja. Saška, Goca i Dragana su opet drugi tim, a odred nesvrstanih samo Marina, Jovana i ja. Njih dve pripadaju Staparu, a ja Bezdanu. Što se tiče dečaka, oni su svi zajedno, uvek, bez obzira koliko su različiti.

Ekskurzija je bio jedan od retkih događaja kada smo svi bili zajedno. Prva stvar koju su dečaci uradili kada smo stigli,  bilo je iskakanje sa terase i penjanje na drugu. Tokom žurke devojčice iz našeg razreda su prve počele da plešu, a onda su svi ostali prišli.  Posle je pao dogovor da se nađemo u sobi kod Mijića i Lazara. Posle kratkog vremena izbacili su nas devojčice pa smo mi otišle u moju i Saškinu sobu. Posle pet minuta svi dečaci su bili kod nas, a Oliver i Boris su   nam sedeli na jastucima.  Nije nam preterano smetalo, zato što   celu noć nismo oka sklopili.

Sad, kad se bliži kraj, prisećamo se svega. Odmora, časova, žmurki posle časova, ekskurzija, imitiranja nastavnika, kontrolnih, padova i   podizanja. Od najgorih smo postali najbolji  –   složni  i uporni. Ujedinile su se i petice i jedinice.

Zato nazdravljam svakom danu  za sve ove godine   našeg prijateljstva i odrastanja.

Jelena Serdarević

VIII/ 4

Advertisements

Мојe скривенo благo

И ево, дошао је и тај дан да вам испричам нешто више о себи. Већ знате  нешто о мени, а то је  да сам помало досадна, да обожавам да пишем саставе и читам књиге.

Основни подаци: зовем се Елена, требало је Софија или Озана.

Pођена сам у Сомбору 3.децембра. Као и сви, имам и ја добре и лоше особине. Увек сам насмејана, ведра, пуна снаге. Као мала ишла сам на балет.Имала сам много другарица неке од њих биле су Мона и Тијана. Када сам пошла у први разред, оставила сам балет, схватила сам да нисам вешта у томе. Али,  убрзо су дошле друге активности. То је латино плес. Заволела га и наставила да се бавим њиме.

Као што знате, ту су и моји кућни љубимци које много волим. Уопште, много волим животиње. Често будем  веома тужна када видим несрећне, напуштене псе како лутају улицама. Једном приликом помогла сам куци која се појавила испред моје зграде. Сва чупава, прљава и гладна.Назвала сам је Јуца. Покушавала сам да јој сваког дана однесем по нешто хране, воде испред улазних врата. Док једног дана није отишла. Више је нисам сретала, али надам    се да су је неки добри људи удомили, да брину о њој и да је исто тако много воле као и ја.

Заборавила сам још нешто веома важно! Обожавам да играм друштвене игре, а у последње време и да их смишљам. Већ сам направила једну, веома занимљиву, дођите код мене да је испробамо!

 

Елена Линк    VI/3

Блеки

              Кад  јесен дође у двориште моје бабе, сво дрвеће проспе своје дукате,  а трава се зашарени.  Некад помажем баби да све то скупи на гомилу. Чим завршимо, дуне ветар па морамо све испочетка. Сачекамо да ветар стане  па  што брже можемо сакупимо и ставимо у џак. Али, наравно, мој пас Блеки мора да умеша своје шапице. Нисмо ни стигли да ставимо сакупљено лишће у џак, а он је већ скочио на гомилу на другој страни  дворишта и сво лишће се разлетело по дворишту.  Баба је почиње да виче на Блекија, а  он се наљути и дигне нос и попне  се на кров. После пар минута враћа се он са крова  накићен по ушима чичком,   осушеним лишћем и травом. Када га је деда видео полудео је, а пре тога га је очешљао. Пошто је деда журио на посао, ја сам морала да га очешљам. Чим је видео чешаљ, почео је да скаче  и да се намешта  да што пре почнем. Он јако воли чешљање, али мрзи кад га неко вуче за реп. Тако  се деда игра са њим. Удари га мало по репу, а Блеки скаче са столице на столицу , и онда кад се умори, седне деди у крило.

           Али то што ради у јесен није ништа наспрам зиме. Испред куће имамо низбрдицу, и Блеки воли да  иде горе-доле, од капије, па на терасу, а онда на кров, па назад. Али кад падне снег, не може да трчи по низбрдици зато што му је предубок снег. Прошле године  сам се досетила да му рашчистим пут од капије до крова, али је  снег био јако дубок, па ми је било тешко да толико лопатам . Баба ми је предложила  да ногама утабам снег. Тако сам и урадила. Трајало је то добрих пола сата,а са стране сам каменчићима означила пут, који сам назвала  Блекијева писта . То му је брзо досадило  па је прешао на другу страну дворишта и почео је да скаче из рупе у рупу у снегу.  Када смо завршили ручак, изашла сам да му дам да једе , али Блекија није било. Свуда сам га тражила. На крају сам га нашла како вредно копа рупу и то испред своје кућице. Наравно, тражио је своју закопану кост. Чим сам ја дошла, престао је да копа и сео у рупу као да ја ништа не видим, пошто кад копа рупе, баба виче на њега.

                                                                                 Сташа Почуча VI/3

Шта ми са данас лепо догодило

Тог  јутра  сам једва  устала. Доручак је већ био на столу. Један уобичајен дан.
Пошла сам  у школу са другарицама. Једна другарица ми је рекла да је била на клизању. И ја то прижељкујем, али никако. Мама ме не може водити, тата стално ради, а и временска прогноза је понекад против мене. Тако замишљена стигла сам у школу. Током свих часова баш сам била нешто тужна.

Када сам дошла кући, мама ми је рекла да тата долази по мене и да идемо у град. Да, ишли смо у град.  Али, на клизање! Одушевила сам се! Била сам пресрећна! Већ одавно имам жељу да станем на клизаљке, али страх учини своје. Сада сам одлучила да победим тај страх.

Гужва, граја, музика… Обула сам клизаљке и устала. Јупи!  Успела сам!
И један сасвим обичан дан, претворио се у једну праву авантуру. Догодило ми се нешто лепо, нешто најлепше!

 

Долорес Зебардаст Најјар V-1

Чаролија у чајнику

 

         За Нову годину смо били код пријатеља у Хрватској. Имала сам прилику да присуствујем церемонији кувања чаја.

  Наиме, један њихов пријатељ је одличан мајстор кувања чаја. Пуно путује, прави чајанке и ужива у томе. У кући има преко педесет врста чајева.То нису било какви чајеви, већ прави и оригинални. Неки су у листићима, неки на гранчицама, а неки су пресовани.

         Нама је показао како се припрема зелени чај. Као прво, вода коју користи је вода са извора. Загрева је док се не појаве мехурици, он то зове „рибље очи“.У чајнику од печене глине се налазе листићи чаја. Он прелива листиће том водом и чека на „буђење“ чаја. Ако је вода хладна, цај се неће пробудити, а ако је преврућа,  чај је „мртав“. Листићи се у води шире, као да оживе. Чај се не сме мешати и мућкати јер ће се замутити, што утиче на укус чаја.

         Иначе, укус је фантастичан, мирис још бољи, а доживљај најлепши!

 

                                                                                      Долорес Зебардаст Најјар V-1

Сиви зекица

             Једног дана отишли смо код баке и деде. Пошто они имају велико двориште, моја сестра и ја смо се играле са нашим псом Џонијем.

            У једном тренутку бака је викнула:,,Дођите брзо,ухватила сам вам једног малог сивог зеку“.Чим смо то чуле, одмах смо притрчале, а ја сам први пут у животу узела малог зеку у наручје. Изгледао је као мала сива пуфница  која се изгубила. Одмах сам замолила маму и баку да га понесемо кући, а тако је и било. Кад смо стигле, сместиле смо га у велику картонску кутију на балкону у топло ћебенце да му не буде хладно. Донеле смо пуно шаргарепе, купуса и кукуруза које нам је деда дао.То је за њега био рај. Чешкале смо га сваки дан по стомаку и давале му хране онолико колико  му ниједан власник не би дао. Како је растао, тако је све више и више почео да искаче из картонске кутије. Сваки пут смо га враћале, али он није одустајао. Сутрадан, кад је дошло време да ја и моја сестра пођемо у школу, поздравиле  смо се са зеком и мами рекле да  добро пази на њега.По повратку одмах смо отрчале на балкон, али зеку нисмо виделе. Почеле смо да га тражимо и убрзо смо га нашле. Сакрио се иза старог фрижидера који више није радио. Помислила сам да то значи да хоће слободу. Отишле смо код баке и деде и објасниле им целу ситуацију. Они су нам рекли да ће га пустити у велико двориште где ће моћи скакутати, упознати нове пријатеље, дружити се са кокама и нашим малим куцом.

                   Срећна што смо направили добро дело. Од баке и деде отишла сам безбрижно, са осмехом на лицу и са уверењем да ће мој зека сада уживати.

                                                                                Светлана   Прерадовић   V/1

Пролећни колаж

                 Устала сам јутрос врло рано  како бих пре одласка у музичку школу написала састав на тему Пролећни колаж. Сигурно се питате зашто сам устала тако рано. Пролећно рано јутро је најлепше када се посматра са моје терасе.

            Ако погледам на источну страну, прво угледам велико, округло сунце које се рађа на хоризонту.Сунчеви зраци прошарају потпуно ведро небо и учине да нови дан заблиста пуним сјајем. А испод свег тог сјаја, окупани јутарњом росом  и поређани као војници, један до другог, пружају се редови баштица са тек засађеним кромпиром, изниклом салатом и младим луком. Ако добро погледам, могу видети и понеку баку која ситним кораком корача између редова поврћа и залива их свежом водом из кантице. Баштице су на неким местима ограђене оградом, а иза понеке ограде извирује ниско стабло тек расцветале трешње или јабуке. Наћулим уши и могу скоро да чујем пчеле које зује око мирисних цветова на воћкама. Вредно раде и скупљају полен од кога ће настати сладак мед. И опрашују воћке како би ми ускоро уживали у свежим плодовима.

                    Ако погледам са терасе на другу страну, поглед ми се губи у нашој шумици. Ех,     та наша шумица! Скоро да нам додирује зграду колико нам је близу. Тако је страшна када падне мрак. Најстрашнија је зими, када је скоро гола и када се  њене голе гране сабласно уздижу ка небу. А најлепша је у пролеће, када олиста, па зазелени и замирише и очисти ваздух који удишемо и обогати га кисеоником. У нашој шуми имамо и становнике. Баш сам пре неки дан трчала триатлонски тренинг кроз шумицу и нешто даље од мене је кроз жбуње протрчала мала срна. Сигурна сам да овде са њом живи и њена породица.

    Док стојим на тераси и посматрам пролеће у свој својој лепоти, овај јутарњи мир ми ремети  један досадни бумбар који облеће око мене и зуји без престанка. Питам се да ли можда покушава нешто да ми каже. Да ли је то можда његова песма којом слави и велича ово топло време, када се све изнова рађа? Овој прослави пролећа се придружују и весели гласови деце која са торбама на леђима журе у школу. Мало даље лаје пас кога је комшиница извела у јутарњу шетњу. Мирише свеже покошена трава.

         Сунце,боје и звукови,све то чини лепоту овог најлепшег годишњег доба -пролећа.

                                                                                                     Наташа Кoсановић

                                                                                                                    V/1