Чаробне моћи су у књигама

Сећам се да сам од малена била окружена књигама које су, чини ми се  расле са мном. Сваке их је године бивало све више као што су расли центиметри моје висине на дечјем зидном „висиномеру“. Не зна се ко је од кога  у мојој породици већи љубитељ књига, те сам тако и ја задојена том љубављу. Прво су ме привукле фотографије и цртежи на њима и у њима, а моја радозналост је расла. Нећу заборавити мајчино и своје одушевљење првом прочитаном речи из маминог, једног од безброј, “Политикиног забавника“. Сама сам, уз помоћ буквара и сликовница као предшколац, научила слова, па отпевала прву прочитану реч. Био је то почетак нове авантуре. Сваким даном бивала сам све срећнија што сам сазнала нешто ново сама, уз помоћ писане речи и цртежа. Гутала сам мале и велике „Забавнике“, сликовнице, приче за децу, епске народне приче и песме… Било је то сјајно искуство.
И сада, ако би ме неко питао шта је по мом мишљењу моћ рекла бих – знање и образовање! А оно се налази у књигама (и електронским издањима чији нисам љубитељ). За мене је читање књиге предивно дружење, посвећеност, прави ритуал, путовање у неки други свет – ново време, нова места, други људи. А прочитах да и мозгу прија, да се читањем штива развија интелигенција. Не бих могла замислити себе, а ни свет,  човечанство, без писаног трага нечијег постојања, живота, маште, надања, сазнања, снова, истина и заблуда.
Књиге су путокази, сведоци, судије, албуми, хронике неког времена, епохе. Оне су на неки начин смернице живота, употпуњују наша сазнања и искуства, ширимо погледе на свет и изнад њега. Јер, живели су  људи и пре нас, осећали, мислили.
Прочитајмо шта нам поручују преци, каква нам дела остављају уметници, чему нас покушавају научити праочеви. Где смо, куда идемо, шта се десило, а и шта ће се десити? Васељена, свемир, те дивне српске речи. Оставише нам у аманет људи пре нас. Трагове својих постојања, мисли, стремљења, надања, маштања. Толико увиђавно од њих, а себи су обезбедили место у незабораву.
А ми и ако нешто заборавимо, нисмо сигурни или не знамо, ту је КЊИГА- верни друг да нас подсети, а не суди, не оцењује. Чека свог читаоца. Чекају многе у библиотекама. Ти чаробни ћилими који те понесу на бесплатна путовања, брзином мисли отргну од садашњице и бистре ум, а пријају малим сивим ћелијама мозга.

Даница Маравић,  5/2

Све нежне речи света

Љубав. Многа значења се покрену док размишљам о њој.

 Ни једно живо биће не може без ње, ни биљке, ни животиње, ни људи. Свима је потребна.  Испуњава нас животном енергијом, покреће и чини срећнима. Постоје различите врсте љубави. Свака ми је позната и осећам је на посебан начин.

      Srodna slika                              Srodna slika

Салвадор Дали     „Флора далинеа“

           Породична љубав је за мене нешто  посебно. Нешто најлепше на овом свету.   То је љубав неизмерних димензија, најмоћнија, најискренија.

Srodna slika

Салвадор Дали  “ Сан алхемичара“

             Живим са мамом, татом и братом. Они су моје све. Брат је мој најбољи пријатељ. Он је једини коме могу рећи баш све, а да ме потпуно и до краја  разуме. Седимо сатима и причамо о љубави, пријатељсту, новцу и смислу живота, а исто тако и о највећим глупостима – временској прогнози, новој машини за сушење веша и оној нервозној комшиници.

              Тата Борко је један скроз опуштен лик. И са њим могу потпуно отворено и слободно да разговарам. Неке девојке се устручавају да кажу очевима да имају дечка. Ја са татом о момцима причам као са најбољом другарицом.  Бавио се одбојком и због њега сам почела и ја да тренирам. Он ми је највећи узор. Сваки дан, после тренинга седимо до касно, после поноћи и причамо о нашем спорту. Толико се занесемо да пробудимо и маму и брата. Tо је нешто што нас највише повезује – „оно наше“.

          Мама ми пуно ради и ретко се виђамо. Али, поред свих својих обавеза и проблема, налази времена да тражи решења за моје. Волим да спавам поподне, а кад устанем увек ме сачека гомбоц са нутелом и цедевита јер она зна да то највише волим.  Блиске смо, она је моја звезда водиља.

Rezultat slika za plants and love painting salvador dali    С. Дали “ Рајска птица“

               Пријатељство је највеће богатство. Имам пуно пријатеља и све их волим на посебан начин. Али, од свих издвајам њу, моју Теодору. Она ми је толико блиска да је моји родитељи сматрају ћерком.  Са њом доживљавам најлепше тренутке, она се највише радује мојој срећи и успеху, али и утеха ми је,  и раме за плакање. Разумемо се на неком нашем новом језику.Често нас нека реч или особа подсети на неку нашу интерну фору, нешто што само нас две разумемо.  Она ми је стварно дар од Бога.

Srodna slika

         Када си заљубљен поглед ти је другачији. Тада Онај који ти се свиђа изгледа другачије него свима осталима. Осећаш се чудно, одсутан си, као омамљен.   Он постаје цео твој свет. Заносиш се његовом лепотом, покретима, шалама. Не заљубљујем се често, али кад се деси, тако то код мене бива.

           Постоји један дечак плаве косе и дивног осмеха. Две године је старији од мене. Знам га већ годину дана, али  није ми запао за око, никада пре нисмо ни реч проговорили.  У фебруару, знам и тачан дан, повредила сам ногу.  Са трибина сам навијала за свој тим , а у исто време његови другови су имали утакмицу у другој сали. Стајао је код врата. И кад ме је угледао, једноставно је пришао и питао: “ Како нога?“  Толико сам се изгубила у његовим очима да сам рекла: “  Каква нога ?“ Насмејао се, потапшао по рамену, намигнуо и отишао. То вече смо се чули на  Инстаграму и то је једини наш дужи разговор. Он се понаша као да се не знамо, али кад се сретнемо у граду, гледамо се као да је цео свет стао. Покушава да сакрије своја осећања, али видим их у његовом погледу. 

Srodna slika   С. Дали “ Биолошка башта“

            Одбојка – више од хобија, више од спорта. За мене је живот. Када уђем у салу и  узмем лопту, ништа друго не постоји. Све девојке у тиму су ми као сестре, љубав према тиму је неописива.  Напорни тренинзи  и дух заједништва највише ме опуштају. У том времену и простору нема дилема, сумњи и других животних замки.

Наташа Илић

   VIII/1

 

 

У кругу вртоглавом

Погон бесконачне вероватноће предиван jе механизам за прелажење међузвезданих раздаљина у делићу секунде, без свог тог малтретирања по хиперсвемиру.

Даглас Адамс

 

Буди ме увек исти, одавно познати звук аларма. Као и увек одлажем буђење за двадест минута, али не могу да заспим.

Нервозан устајем и почињем да се спремам за посао. Пијем кафу, облачим мантил, узимам кључеве од аута и крећем. На путу до посла стајем код пекаре и купујем доручак.

После пола сата вожње стижем у Берн.  Живим око двадесет километара удаљено од главног града Швајцарске где радим у болници као хирург.

Тек што сам ушао у зграду, зову ме на хитну операцију. “ Момак има оторен прелом ноге“, обавештава ме сестра. “ У реду, припремите га за операцију!“  Мисли и покрети су ми уједначени, брзи и прецизни. Проверам инструменте, навлачим рукавице и  почињем.

Тешка операција, захвати се компликују,  јавља се сумња – нећу успети да му спасим ногу.  Неким чудом баш тада на трен ми је јасно засветлела слика на којој видим себе са осам година. Муњевитом брзином  покрећем прсте, размењујем инструменте… Теку исцрпљујући сати.

Јављају ми да се пацијент пробудио. Лакнуло ми је када сам сазнао да се добро осећа. На крају смене упознао сам   и мајку. То је најлепши доживљај у мом послу. После великог напора и труда задовољство и радост.

Целим путем до куће присећао сам се себе са четрнаест година како пишем овај састав, сам у учионици и маштам како ћу једног дана постати успешан хирург за којег ништа није немогуће.

Вељко Ранисављевић

VIII/1

http://elementarium.cpn.rs/teme/micio-kaku/

Мичио Каку – одломак из књиге „Паралелни светови“, Хеликс, 2013.

 

Како себе видим у будућности

Пошто нисам видовњак, или тако нешто, не могу баш јасно да се видим у будућности. Али, кад се баш запитам, волео бих да видим себе као одговорног и озбиљног човека који може да стоји иза својих одлука и  достиже свој циљ.

Да се не лажемо, ситуација у овој држави није баш сјајна, али то не значи да ми је судбина одједном запечаћена. Са те стране не разумем оне који одмах изокрену читаву ствар. Изјаве попут: “ Нећеш имати шта да радиш!  Бежи из ове државе!“  озбиљно ми сметају. Ако постоји неко ко ће о свом животу сам да доноси одлуке , онда сам то ја!

Ту су и оне, не баш тако убедљиве, оптимистичне изјаве: “ Ако будеш учио, успећеш!“ И тада браним свој став – свако има свој  избор  и  другачији поглед на свет, своје снове.

Сад, ако узмем у обзир све што сам горе навео, и сложим све коцкице,  најјаснија ми је слика на којој видим себе у некој научној установи како  истражујем сићушне облике живота. Наравно, на другој слици сам са женом и децом. Живимо срећно!

Душан Нишевић

VIII/1

После петнаест година

Неодговоран сам, расејан и да вам искрено кажем не знам шта ћу са собом сутра, а не за петнаест година. Многима смета што сам такав, али не верујем да ћу се много променити. Просто, такав сам.

Могућности и жеље нису исто. Ипак, имам две визије у глави. У школи нисам баш успешан, тако да нећу бити неки дипломата или нешто. Радићу неки послић, чисто да имам за живот. Имао бих једну терасицу на којој бих проводио слободно време, пијуцкао нешто и размишљао.

Међутим, да могу да бирам какав живот желим, изабрао бих следеће: имао бих велику терасу са лепим погледом на неко море, планину или неку  равницу. Једино, што је ту важно, је да буде тишина. Не превише тихо. Чисто онако да се чује природа и ништа више. Немам посао ни сличне обавезе. Једино бих могао понекад  нешто да запишем.

Није неки живот од узбуђења или нешто. Ипак, тако ја замишљам будућност.

Милош Цвијановић

VIII/1

Rezultat slika za sezan slike

Пол Сезан   „Естак са црвеним крововима“

 

Највише волим да…

Устанем ти ја тако уморан, ненаспаван, као да сам спавао три дана, а могао бих да одспавам још толико.

На сату пише да је пет ујутру, али напољу је сунце као да је подне. У соби је неподношљиво вруће, а ја хладан као лед.

Хвата ме нека паника и не знам шта се дешава. Да ли да изађем из собе или да чекам да се опет пробудим, јер ово је можда само сан? А можда и није!?

Скупио сам храброст, идем према купатилу. Перем руке, умивам се, одједном ме очи стравично пеку. Низ славину цури слана вода! Ништа не видим, вриштим , не могу да изађем! Падаааам!

И, сад се ви питате какве ово има везе са темом.

Ја највише волим да се шалим.

Милош Момчиловић

VII/1

 

Put u Suboticu

Dugo sam čekala taj dan. Konačno, pred kraj raspusta moja mama i ja krenule smo rano ujutru na železničku stanicu. Voz kreće u sedam sati i petanaest minuta, a ja tako uzbuđena. Unutra sve kao novo sedišta čista, baš kako treba.Na onaj poznati prvi trzaj krećemo. Slušam muziku i uživam.

Prvo smo morale da se snađemo, da vidimo   kuda sad. Bilo je davno kada smo poslednji put bile.

Ušle smo u prvu piceriju, tako je bilo najjednostavnije, bila sam i gladna, samo to nisam do tad ni primetila od uzbuđenja.

E, posle je sve išlo jedno za drugim – kod hotela Patrija je autobuska stanica, stiže i autobus koji nas vozi do Palićkog jezera i u zoolioški vrt. Čula sam da je jako veliki i da ima puno životinja pa je uzbuđenje raslo. Sišle smo na pravoj stanici, ali sad je trebalo pogoditi put do zoološkog vrta. Zgodno je bilo to što smo tu odmah mogle lepo da pročitamo kad imamo autobus za povratak u grad.

Odovud – odonud eto nas  pred samim jezerom. Bilo je divno. Sija jako sunce, a voda bljeska.

Prvo sam pojela  omiljeni sladoled – rumenko, a onda smo kupile ulaznice.

Na samom ulazu ogroman predivan paun od cveća – praznični, svečani doček. Sad na koju bismo stranu krenule. Ipak odlučile smo da posetimo prvo velike životinje. Moja mama obožava majmune. Tigar je spavao, medved je sedeo u vodi i kupao se, a u posebnoj prostoriji u velikom bazenu se migoljio grozni aligator. Najviše mi se svideo slon. Bio je smešan, star i ogroman, kupao se prašinom iako je pored bio veliki vodopad. I nas je prskao prašinom. Do žirafa su nas vodile dugačke stepenice. Mojoj mami se to baš i nije svidelo, a kad smo konačno stigle nema žirafa, i one su spavale. E tu se mama iznervirala i predložila da se malo odmorimo, da nešto pojedemo i popijemo. Vodu nismo kupile jer je bila mnogo skupa – pola litre akva vive sto pedeset dinara, ali zato smo se častile pljeskavicama. Sele smo na klupu pored slona u uživale.

Došli su na red i majmuni. Baš taj, kojeg je mama htela da slika,  stalno je  skakao  i trčkarao. Odjednom se namestio i primirio tako da je slika uspela. Šetkale smo se posle još dugo i videle još raznih životinja.

Autobus je stigao, na našu sreću taman kad smo i mi stigle na stanicu. Ponovo izdražavamo vrućinu i gužvu. Posle smo se sat vremena odmarale u nekom kafiću u blizini robne kuće. Mama uz kafu, a ja sam pijuckala kokakolu.

Dok smo šetale centrom častile smo se sladoledom od vanile, a uspela sam mamu da nagovorim da mi kupi i hamburger u Mekdonaldsu, baš da probam. Ništa posebno, mislila sam da je to nešto posebno ukusno jer se priča o tome kad odeš u Mekdonalds.

Na tren mi je došlo da uskočim u ogromnu lepu fontanu pored koje smo prolazile. Tu smo ipak sele, razgledale, slikale se i ćaskale.

Pored željezničke stanice je veliki park. Naš voz kreće tek za sat vremena. Nema smisla da samo tako sedimo.  Još jedan krug za kraj. A za kraj odnekud zamirisao giros. Moram i to da probam! I to mi je mama kupila, sa sve pomfritom. Sad smo već na stanici, grickam  preostali  pomfrit čačkalicom i posmatram šine i vozove. Odjednom, nema čačkalice! Nisam  valjda i nju  pojela u svoj toj želji da sve probam. „ Mama, ja pojela i čačkalicu!“ Mama je vadi iz moje kose i smeje se, a smeju se i svi oko  nas.

Stiže uz poznatu buku i naš voz. Opet sedim zamišljeno i slušam muziku dok se iz minute u minut završava ova naša lepa avantura.

Sonja Stojanović

VI/4