Шта ми са данас лепо догодило

Тог  јутра  сам једва  устала. Доручак је већ био на столу. Један уобичајен дан.
Пошла сам  у школу са другарицама. Једна другарица ми је рекла да је била на клизању. И ја то прижељкујем, али никако. Мама ме не може водити, тата стално ради, а и временска прогноза је понекад против мене. Тако замишљена стигла сам у школу. Током свих часова баш сам била нешто тужна.

Када сам дошла кући, мама ми је рекла да тата долази по мене и да идемо у град. Да, ишли смо у град.  Али, на клизање! Одушевила сам се! Била сам пресрећна! Већ одавно имам жељу да станем на клизаљке, али страх учини своје. Сада сам одлучила да победим тај страх.

Гужва, граја, музика… Обула сам клизаљке и устала. Јупи!  Успела сам!
И један сасвим обичан дан, претворио се у једну праву авантуру. Догодило ми се нешто лепо, нешто најлепше!

 

Долорес Зебардаст Најјар V-1

Advertisements

Чаролија у чајнику

 

         За Нову годину смо били код пријатеља у Хрватској. Имала сам прилику да присуствујем церемонији кувања чаја.

  Наиме, један њихов пријатељ је одличан мајстор кувања чаја. Пуно путује, прави чајанке и ужива у томе. У кући има преко педесет врста чајева.То нису било какви чајеви, већ прави и оригинални. Неки су у листићима, неки на гранчицама, а неки су пресовани.

         Нама је показао како се припрема зелени чај. Као прво, вода коју користи је вода са извора. Загрева је док се не појаве мехурици, он то зове „рибље очи“.У чајнику од печене глине се налазе листићи чаја. Он прелива листиће том водом и чека на „буђење“ чаја. Ако је вода хладна, цај се неће пробудити, а ако је преврућа,  чај је „мртав“. Листићи се у води шире, као да оживе. Чај се не сме мешати и мућкати јер ће се замутити, што утиче на укус чаја.

         Иначе, укус је фантастичан, мирис још бољи, а доживљај најлепши!

 

                                                                                      Долорес Зебардаст Најјар V-1

Сиви зекица

             Једног дана отишли смо код баке и деде. Пошто они имају велико двориште, моја сестра и ја смо се играле са нашим псом Џонијем.

            У једном тренутку бака је викнула:,,Дођите брзо,ухватила сам вам једног малог сивог зеку“.Чим смо то чуле, одмах смо притрчале, а ја сам први пут у животу узела малог зеку у наручје. Изгледао је као мала сива пуфница  која се изгубила. Одмах сам замолила маму и баку да га понесемо кући, а тако је и било. Кад смо стигле, сместиле смо га у велику картонску кутију на балкону у топло ћебенце да му не буде хладно. Донеле смо пуно шаргарепе, купуса и кукуруза које нам је деда дао.То је за њега био рај. Чешкале смо га сваки дан по стомаку и давале му хране онолико колико  му ниједан власник не би дао. Како је растао, тако је све више и више почео да искаче из картонске кутије. Сваки пут смо га враћале, али он није одустајао. Сутрадан, кад је дошло време да ја и моја сестра пођемо у школу, поздравиле  смо се са зеком и мами рекле да  добро пази на њега.По повратку одмах смо отрчале на балкон, али зеку нисмо виделе. Почеле смо да га тражимо и убрзо смо га нашле. Сакрио се иза старог фрижидера који више није радио. Помислила сам да то значи да хоће слободу. Отишле смо код баке и деде и објасниле им целу ситуацију. Они су нам рекли да ће га пустити у велико двориште где ће моћи скакутати, упознати нове пријатеље, дружити се са кокама и нашим малим куцом.

                   Срећна што смо направили добро дело. Од баке и деде отишла сам безбрижно, са осмехом на лицу и са уверењем да ће мој зека сада уживати.

                                                                                Светлана   Прерадовић   V/1

Пролећни колаж

                 Устала сам јутрос врло рано  како бих пре одласка у музичку школу написала састав на тему Пролећни колаж. Сигурно се питате зашто сам устала тако рано. Пролећно рано јутро је најлепше када се посматра са моје терасе.

            Ако погледам на источну страну, прво угледам велико, округло сунце које се рађа на хоризонту.Сунчеви зраци прошарају потпуно ведро небо и учине да нови дан заблиста пуним сјајем. А испод свег тог сјаја, окупани јутарњом росом  и поређани као војници, један до другог, пружају се редови баштица са тек засађеним кромпиром, изниклом салатом и младим луком. Ако добро погледам, могу видети и понеку баку која ситним кораком корача између редова поврћа и залива их свежом водом из кантице. Баштице су на неким местима ограђене оградом, а иза понеке ограде извирује ниско стабло тек расцветале трешње или јабуке. Наћулим уши и могу скоро да чујем пчеле које зује око мирисних цветова на воћкама. Вредно раде и скупљају полен од кога ће настати сладак мед. И опрашују воћке како би ми ускоро уживали у свежим плодовима.

                    Ако погледам са терасе на другу страну, поглед ми се губи у нашој шумици. Ех,     та наша шумица! Скоро да нам додирује зграду колико нам је близу. Тако је страшна када падне мрак. Најстрашнија је зими, када је скоро гола и када се  њене голе гране сабласно уздижу ка небу. А најлепша је у пролеће, када олиста, па зазелени и замирише и очисти ваздух који удишемо и обогати га кисеоником. У нашој шуми имамо и становнике. Баш сам пре неки дан трчала триатлонски тренинг кроз шумицу и нешто даље од мене је кроз жбуње протрчала мала срна. Сигурна сам да овде са њом живи и њена породица.

    Док стојим на тераси и посматрам пролеће у свој својој лепоти, овај јутарњи мир ми ремети  један досадни бумбар који облеће око мене и зуји без престанка. Питам се да ли можда покушава нешто да ми каже. Да ли је то можда његова песма којом слави и велича ово топло време, када се све изнова рађа? Овој прослави пролећа се придружују и весели гласови деце која са торбама на леђима журе у школу. Мало даље лаје пас кога је комшиница извела у јутарњу шетњу. Мирише свеже покошена трава.

         Сунце,боје и звукови,све то чини лепоту овог најлепшег годишњег доба -пролећа.

                                                                                                     Наташа Кoсановић

                                                                                                                    V/1

Породична слика

            Једна од омиљених слика у мом албуму ми је слика из Петровца , у Црној Гори. На слици су моја мама , сестра Бобица , брат Саша , тетка Љиљана , теча Дејан и наравно ја . Мој тата није био на мору , јер га не воли,  због тога сам помало љута .                

       Моја мама је висока , има смеђе очи и наранџасту косу . Претходних дана она је само говорила да ако нас неко буде фотографисао , она ће се загњурити у море и ње неће бити на фотографији .                                                         Бобица , она је мало крупнија и прилично је висока , чак је за главу виша од својих другара у разреду . Стално нешто једе , па је чак и на овој слици са богато направљеним сендвичем у руци . Најсмешније ми је било када сам приметила да јој је исцурио кечап на купаћи костим . Сви смо скоро „плакали “ од смеха .                                                                                                                 Саша је веома низак и боји се и своје сенке . Воли фудбал , чак га и тренира , али не зна ни лопту да шутне , по мом мишљењу . Ја њега тако видим .                        Моја тетка Љиљана је исто мало крупнија , а мој тата воли да је мало зачикава и говори јој да је елегантно попуњена . На те његове речи сви се смејемо као „луди на брашно „.                                        

                 Теча , па за њега немам баш пуно да причам . Висок је и највише воли да се брине о деци . Сасвим је нормално испао на фотографији .                              Најсмешнија особа на слици сам наравно ја . Сликани смо у плићаку , не баш близу обале , али таман да нам се свима може видети горњи део тела . На тренутак сам погледала у воду и видела пет малих рибица како се мотају око мојих ногу . Скочила сам и вриснула и баш у том тренутку сам чула клик . Пошто више нисмо имали времена  , наше фотографисање је престало . У најсмешнијем сећању ће ми остати речи Салета : “ Зашто се на слици не чује Дадин врисак “ , иначе он мене зове тим именом .                              

             Када смо дошли кући , у Сомбор свима смо препричавали наше догађаје , и као шлаг на торту , за крај смо оставили слику .                                              Ето , и  данас се та слика налази у мом албуму , који има почасно место поред свих важних ствари из мог живота .                                                                                                                                                                                                                                                                                      

   

 

Понекад се замислим

Понекад се замислим па размишљам и о томе како је то бити наставник. После дугог размишљања дошла сам до закључка  да то и није баш лак посао у данашње време, или ми се само чини.

Када бих ја била наставник, ја бих се само играла са својим ђацима и кроз ту игру учила са њима. Не бих ја била ни строга, ни љута, а ни крута. Избацила бих дневник, контролне, писмене, преслишавања и испитивања. Заборавили би ми глас који подрхтава, руке које се зноје, сузе у очима и срце које силази до пете. Чула би се само раздрагана песма, коју бисмо певали ђаци и ја. Сви бисмо били насмејани и једва бисмо чекали сутрашњи дан да дођемо у школу и да се дружимо. Научили бисмо  ми ту свашта јер бујна је дечија машта.

Ипак, лепо је бити наставник, али је још лепше бити дете и сигурна сам да би сви моји наставници  дали све да се бар на тренутак могу вратити у детињство.                                                                                                                                                                                                   Долорес Зебардаст Најјар V/1

Поклон

Од другарице сам добила, као поклон за рођендан, једно мало, слатко, чупаво створење, које ме увек весело дочека када се вратим кући.
Чим ме угледа виче: „Здраво, Долорес! Здраво Долорес!“ Одмах га морам помазити и нахранити. Стално каже: „Чешкај ме мало по мом длакавом стомачићу! О, како сам ја срећан хрчак! Имам дивну кућу, пуно свеже хране и некога ко ме чешка.“ Уживам у блиставом погледу његових златних окица. Он ме развесели када сам тужна. Довољно је да га узмем у руке, помазим и већ осетим олакшање. Стално ме зове да се играмо и прича ми шта је све радио док ја нисам била ту: „Е, знаш, док сам био сам у кући, пењао сам се, трчкарао на све стране, отишао у шпајз, где има пуно хране и мало сам завирио у твој ормар да видим које се тамо тајне крију. Толико сам се уморио да сам заспао испод кревета и сањао диван сан! Сањао сам да смо били у циркусу. Тамо сам се завлачио у свакојаке рупе и пролазе, вртео, пењао, скакао, летео, висио, градио, рушио и истраживао. Упознао сам нове другаре. Грицкали смо семенке и смејали на сав глас. Свидела ми се једна велика, чупава мачка. Лудо смо се забављали! И,онда сам осетио да ме је нешто ударило по глави.  Биле су то папуче твоје сестре.“
„Сада је доста приче,“ рекох,“ и сада ја идем да спавам, а ти уживај и грицкаj своје семенке!“
Долорес Зебардаст Најјар V/1