Divim se svojoj mami

Moja mama je veoma živahna, zanimljiva i uvek ima neku dobru temu za razgovor.
Ima četrdeset i četiri godine, ali veoma je aktivna. Ide na dva sporta, trči, vozi bicikl…Ona radi u bolnici, na dečijem odeljenju. Ima troje dece, Dejanu, Miloša i mene. Uvek je tu za nas,  majka nežna i puna razumevanja , postojan oslonac i najbolji prijatelj kome sve možes reći.
Niska je. Ima tople smeđe oči, mali nos i puna usta. Ima dugu crvenu kosu. Uvek sređena i uredna.
Pre tri godine,  počela je  da radi u Nemačkoj. Nisam je viđala po dva meseca! Kad je kod kuće , dan mi  počinje,  i zavšava  sa njom. Ujutru  mi donese doručak u krevet, a pred spavanje  pričamo o svemu i  svačemu. Poljubi me u čelo za laku noć. Kada je neko u kući bolestan, trči oko njega, samo da što pre ozdravi. Ali, kada je ona bolesna,  gotovo da  to i zaboravi, i dalje je aktivna,sređuje kuću, nama pomaže i nikada ne ostaje u krevetu.
Uvek je interesuje moj uspeh u školi, simpatije, i sve što ima veze sa mnom.
Eto, nadam se da ste uživali u ovoj priči o mojoj mami, koja je moje sve na svetu. A mogla sam samo  reći – žena, majka, kraljica!

Jovana Marković

VII/4

Advertisements

Шта ми не да мира

Мој мир прекине мој млађи брат,  Александар. Има три године, паметнији је од мене и уме да шармира  свакога  око себе.

Мама је знала још док је био у стомаку да ће бити велики давеж. Када се родио, био је мали буцмасти врагoлан. Сада , док га гледам,  запитам се да  ли ће једног дана схватити колико нас је мучио.

Између моје и његове собе смо ставили једну даску  да не би побегао. Док учим или пишем домаћи, дође до те ограде,   лупа и виче: „ Нанушка!“  Пуно пута успе да се извуче и направи русвај у мојој соби. Када се играмо, увек жели да изигравам коња или да му направим кућу, па да је сруши, а ја опет да је направим, а он да је руши.

Нервира ме то што је мама увек на његовој страни. Увек је он у центру пажње и што је најгоре, мама му даје све и каже да сам  љубоморна и да претерујем кад  кажем да је безобразан.

Гордана Благојевић

VII/4

Морам – хоћу

Увек у животу постоје ствари које човек хоће и оне које мора да ради. Нешто што хоћемо, често се не може остварити, а ствари које морамо не можемо да избегнемо.

Ја не морам да радим пуно ствари, осим да идем у школу, да учим и да идем у продавницу, али мени се чини да је то нешто најтеже на свету.

Учење ми никад није ишло. Једноставно не могу да учим  ако ми се не учи. И то је то!  Деси се да учим  и по два сата, а мама уђе да  провери шта радим и тврди да није прошло ни петнаест минута.  Ја лепо не знам шта да кажем на то, па шта могу, наставим да учим, али овог пута немам снаге, само гледам у књигу.

Морам да идем у школу, а  и да не морам ишао бих. У школи сам упознао и стекао много другова. Једини проблем је што морам рано да устанем. Не могу да с е разбудим, па то ти  је! Наместим аларм, не чујем га. Легнем раније и опет се не пробудим на време. Ето, да није тога и претходно наваденог  проблема са учењем ја бих се у школи осећао као  риба у води.

Не желим много ствари у животу. Желим само да лежим и одмарам се по цео дан, али то је немогуће. Какав би то свет био кад би се сви одмарали и лежали по цео дан? Не бисмо били људи. Желим и да се цео дан играм напољу, али ни то не могу.

Једва дочекам да изађем из куће да се играм са друговима, али тата ме сачека на вратима и пита: „ Да ли си учио  данас?  Сутра идеш ујутру у школу!“  Сав изнервиран вратим се у собу и наставим да  „учим“, а под  тим подразумевам –  лежати, гледати у плафон и не радити ништа до краја дана.

Сутрадан у школи  сви ми говоре да је штета што нисам био, да су се  много забављали, играли фудбал, да су сви, баш сви  били напољу. Мени дође да плачем од муке!

Хоћу да имам свој мир чешће!  Хоћу да не морам толико да учим!

Алекса Зорић

VII/4

 

Ко ми не да мира

Мени не да мира моја мама.  Завучем се у своју собу, играм игрице на комјутеру или само лежим, она увек   уђе кад не треба. Ево баш јуче!   Слушам ја  музику и наравно, мама улази. „ Јеси учио? Имаш тренинг вечерас!“  Онда се изнервирам и закључам се. На миру могу да радим шта год хоћу.

Мама се уморила на послу па одспава мало поподне. Али, чим се пробуди, почне да запиткује.  „ Јеси ли гладан?  Хоћеш ли да једеш нешто?“

Вече је.  Ја се загледао у неку  серију, а мама прави нешто за  вечеру. Кад, одједном, улази у собу изненеда и каже: „ Иди ми купи један квасац и млеко!“ „Зашто увек морам ја да  идем до радње?“ А она каже: „ Па `ајде, Борисе, ти си брз!“ Вратио се ја, а  мама заборавила уље.  Помислим,  па да ли је могуће!  Kао да ме  зеза.

Нисам ни петнаест минута имао мира, поново  чујем из кухиње: „  Борисе, идеш ти на тренинг?“ У то се и тата вратио с посла и већ с врата пита: „ Како је било у школи?“   Сви досађују са свих страна. Већ у десет сати одлазим да спавам. Милина! Хвала богу да се завршио овај дан!  А сутра?  Опет све исто, испочетка.

Борис Тривуновић

VII/4

 

 

Моје слободно време

         Слободно време проведем у  срећи. Играм се са псом, слушам музику и замишљам да сам водитељка ТВ шоа.

       Са псом проведем већи део дана. Бацам му лоптицу, а он потрчи као ракета.

       Кад останем сама у кући, почиње ТВ шоу. Четка за косу постејe микрофон, соба постаје студио. „Добро дошли у „Јанин шоу“! Данас почиње нова лудорија!“

       Понекад позовем другарицу да идемо на колач или сокић у град.

        Моје слободно време је веома занимљиво и помало смешно.

                                                                                             Јана Банда  VI/4

PRIČA O ZABRANJENOM AUTU

Pre nekog vremena krečili smo i spremali stan. Mama je pretresla svaku stvar. Moja sestra i ja smo dobili zadatak da pospremimo igračke. To je jako „zabavan“ posao, ali isto tako mnogo zamoran, pošto ima masa igračaka.

Na ormaru u dnevnoj sobi stajala je posebna kutija.To je bio jedan autić na daljinsko upravljanje, koji sam dobio kada sam imao četiri godine. Dali su mi samo da ga vidim, ali ga nikad nisam provozao. Sećam se da sam i onako mali maštao kako ga vozim i jurim  njime kroz grad, kao formula. Vreme bi tada stalo. Kada sam od roditelja tražio da ga vozim sledila bi bujica razloga zašto ne mogu to da dobijem, kao „nema baterija“, „baterije su skupe za taj auto“, „ižuljaćeš parket“ , „nešto ćeš slomiti“ … Moja želja da vozim autić svakim danom je rasla i jednog dana roditelji su popustili. Našli su obične, najslabije baterije i stavili ih u autić. Nisam ga vozio ni pet minuta i potom je sve stalo. Mislio sam da sam ga pokvario, a mama je jedva dočekala da ga ponovo vrati u kutiju i spakuje ga.

Nikada nisam razumeo zašto su mi branili da se igram njime. Proveo je osam godina uredno spakovan na vrhu ormara. Zamislite, još je ispravan, sve radi, čak sam ga uspeo ponovo pokrenuti. Ali, to nije više taj osećaj. Bio sam potpuno ravnodušan, jer ono detinje je prošlo. Ni dan – danas ne razumem zašto je bio „zabranjen“ , iako sam ga dobio od Deda Mraza. Isto tako, nikome ga nisu hteli pokloniti, jer je bio „moj“. Roditelji su ponekad stvarno čudni, zar ne?

Dušan Nišević VI/1

 

 

Portret

Osoba koja je za mene savršenstvo, moje sve, je moja sestra Lara. Lara ima sedamnaest godina i ide u treći razred Srednje medicinske škole. Lara je osoba koja je za mene ceo svet. Ona mi je i najbolji prijatelj. Ona je jedna zgodna devojka, plavih očiju, kovrdžave kose i velikog srca. Puna emocija, puna dobrih osobina… Najviše mi se sviđa što i da ima mnogo obaveza, odvojiće vremena da me sasluša, da mi da neki savet kako da pređem tu prepreku što mi se našla na putu. U najtežim trenucima za nas trudila se da bude jaka i da me ohrabri da se jednostavno osećam bolje i zahvalna sam joj za to. Jednostavno zrači dobrotom. Njeno srce veliko je za sve, u njoj nema ni trunke mržnje…Naravno, ima još puno dobrih osobina – snalažljivost, duhovitost, hrabrost…

Pored dobrih osobina postoje i neke loše, na primer tvrdoglavost. Meni to i ne smeta jer u toj osobini pronađe se i ponekad požrtvovanost. Do svog cija će doći na bilo koji način, svojom upornošću uvek i uspe jer ne sluša osobe koje joj ne žele dobro, jednostavno ide ka svom cilju. Uglavnom i uspe u onom što želi.

Moja mala palčica, seka, drug! A zašto palčica? Visoka je 153cm, niža je od mene, od sestre koja je mlađa pet godina. Iskreno, to mi se i sviđa. Razlikuje se od drugih, nije ista kao i sve ostale tinejdžerke…

Kažu, niko nije savršen, znam i poštujem to, ali ako imaš osobu kojoj se diviš, one  loše osobine su samo zrno prašine koja nekada upadne u oko. Ali, ni to nam ne smeta jer tu osobu vidimo kao nešto najlepše i najbolje što imamo u životu.

Marina Savić