Једна сасвим обична прича о једном сасвим обичном дану

Један мој  сасвим обичан дан је све само не обичан. Има нас шесторо и сви смо различитог карактера тако да је у кући Зеленовић увек лудница.

Мислим да је пре подне током викенда набурније – нека буде субота ујутру.

Мом најмлађем брату је већ прешло у навику да ме буди у седам ујутру док су мама и тата на послу, а други брат обично на утакмици. Тако ја рашчупана, са једном чарапом одлазим да обавим јутарњу рутину. Да бих ублажила мрзовољу размишљам шта бих могла да поједем за доручак – храна увек опушта. Правимо обично кајгану. За то време мој брат, увек спреман за несташлук, направи ми хаос од чачкалица, све их побаца по кухињи.

Е онда, благо нама, долазе бака, дека  и друга бака. Нису ни ушле како треба, већ почињу да критикују. Једна скупља чачкалице, друга укључује машину за веш, а деда се хвата за главу и смишља коју шалу да нам исприча.

У то стиже мој други брат кући. Сад се ствари закувавају. Браћа су као пас и мачка, али већ смо навикли на њихове свађе. Као и сваки дан пусте музику и појачају до даске па ме чуди како  се комшије нису већ до сада жалиле.

Кад  се донесе одлука шта ћемо за доручак, увек постоји бар једна намирница која мора да се докупи. Ко ће други у продавницу, него ја! Обучем се, спремим, кад ево мог најмалађег брата виче по кући – хоће и он са мном.  Облачим га, што траје читаву вечност јер он мора да буде „ заштићен од ветра“, што би моја мама рекла. Кад се вратим, сазнам да сам нешто заборавила, па морам поново.

Деда се смилује и одведе брата у играоницу док ми спремамо ручак.

Ту негде се завршава наша јутарња рутина. Да, некада је стварно бурно и бучно!

Али, то је моја породица, ми тако функционишемо – свако на свој начин, а опет сви заједно. Узбудљиво од раног јутра. Право буђење за нови узбудљиви дан!

 

Милица Зеленовић

VI/1

Advertisements

Моја галерија

Добродошли на моју изложбу сећања! 

  Прва година мог живота  –  Црвени кончић који сам носила већи део свог детињства.

  Жирафа коју сам добила од тетке и још увек је у мојој соби.

   У дугој години сам се вратила у Србију. До тада сам живела на Фарским острвима.

   Важна су два имена – Миљана, моја прва другарица и Урош моја прва „љубав“      

   Упознала сам их у јаслицама.

  Имам један мали ожиљак – у трећој години сам се гадно повредила у вртићу. Посекла сам се на ексер до кости. У вртићу сам упознала Ленку, једну од мојих најбољих пријатељица и данас.

   У шестој години се мој живот знатно променио – кренула сам у предшколско. Ту стоји један розе ранац који сам добила за рођендан и који сам носила на своје прве тренинге. Тада сам почела тренирати пливање и испао ми је први зуб.

    Нови другари – Дариа, Лазар, Душан, пријатељи за цео живот. Имам седам година и крећем у први разред. Помало сам уплашена, али ту су и стари пријатељи – Ленка, Дамјан и Теодора.

    У осмој години сам добила прву петицу. Ајој колико сам само била срећна и поносна! А тек мама! Ту је и једна наруквица: Добила сам је од брата за рођендан. Стално сам је носила док једног дана није пукла. Ала је било крокодилских суза!

   Дречавожута гумица за косу – моја амајлија од девете године када сам почела тренирати одбојку. Увек је носим на утакмице и турнире.

   Прескочићемо десету годину. Она је тужна. Умрла ми је прабака коју сам много волела и растали смо се од учитељице.

   Најлепша година мог живота – једанаеста! Полазак у пети разред. Ту стоји један дечак, нови ученик у школи  у којег сам се заљубила на први поглед. Нећу рећи ко је он иако већина већ зна.   Десило се још много лепих и занимљивих ствари, а те зиме сам прешла у други одбојкашки клуб. Исписујем једно ново име на посебно место – Теодора – једна од најбољих особа које познајем.

  Сада ми је  дванаест. Место за нову драгоценост и јединствени уметнички експонат је још увек празно, али то је баш и важно – умети препознати и сачувати га.

 

                                                                                                     Наташа    Илић

                                                                                                               VI/1

 

Srodna slika

Мој херој

Титулу хероја у мом животу има моја бака. Она има седамдесет и једну годину, изгледа као да има четрдесет пет, а понаша се као да јој је двадесет и пет. Баш због тога јој се и дивим.

Сви говоре да је хиперактивна, да не зна да мирује. Па, и не зна.

Један њен типичан дан изгледа овако:

Буди се око осам. Попије кафу, спреми се и иде на пијацу. Тамо сретне увек пар својих другарица. Друже се и прошетају заједно. Негде око дванаест се сети да моји родитељи раде и да треба да скува мени и брату ручак. Брзом брзином седа на бицикл и јури кући. Свега се касно сети, али све стигне на време. Када скува ручак ( увек по нашој жељи), јури до нас „да се не бисмо замарали“. Успут успева да упути пар замерки деки.

Послеподне са мало одмори. Устаје орна и распрема  стан. Увече око осам креће на вежбање. Уторком и четвртком има кошарку, а понедељком, средом и петком  јогу и пилатес. Она је једна веома заузета жена. Поред свих обавеза  успева да одржава викендицу, да се дружи, да оде са мном до града када треба да одаберем другарици поклон, да оде до Београда да чува брата и сестру од тетке.

Моји другари је обожавају  јер се према њима понаша као да је наша вршњакиња.  Пита  за момке  и девојке, симпатије, оцене, спорт. Сви једва чекају да идемо негде па да моја бака дође по нас колима.

Просто је обожавам. Дивим јој се и много поштујем. Желим да будем као она кад остарим.

 

Наташа Илић

VI/1

 

Divim se svojoj mami

Moja mama je veoma živahna, zanimljiva i uvek ima neku dobru temu za razgovor.
Ima četrdeset i četiri godine, ali veoma je aktivna. Ide na dva sporta, trči, vozi bicikl…Ona radi u bolnici, na dečijem odeljenju. Ima troje dece, Dejanu, Miloša i mene. Uvek je tu za nas,  majka nežna i puna razumevanja , postojan oslonac i najbolji prijatelj kome sve možes reći.
Niska je. Ima tople smeđe oči, mali nos i puna usta. Ima dugu crvenu kosu. Uvek sređena i uredna.
Pre tri godine,  počela je  da radi u Nemačkoj. Nisam je viđala po dva meseca! Kad je kod kuće , dan mi  počinje,  i zavšava  sa njom. Ujutru  mi donese doručak u krevet, a pred spavanje  pričamo o svemu i  svačemu. Poljubi me u čelo za laku noć. Kada je neko u kući bolestan, trči oko njega, samo da što pre ozdravi. Ali, kada je ona bolesna,  gotovo da  to i zaboravi, i dalje je aktivna,sređuje kuću, nama pomaže i nikada ne ostaje u krevetu.
Uvek je interesuje moj uspeh u školi, simpatije, i sve što ima veze sa mnom.
Eto, nadam se da ste uživali u ovoj priči o mojoj mami, koja je moje sve na svetu. A mogla sam samo  reći – žena, majka, kraljica!

Jovana Marković

VII/4

Шта ми не да мира

Мој мир прекине мој млађи брат,  Александар. Има три године, паметнији је од мене и уме да шармира  свакога  око себе.

Мама је знала још док је био у стомаку да ће бити велики давеж. Када се родио, био је мали буцмасти врагoлан. Сада , док га гледам,  запитам се да  ли ће једног дана схватити колико нас је мучио.

Између моје и његове собе смо ставили једну даску  да не би побегао. Док учим или пишем домаћи, дође до те ограде,   лупа и виче: „ Нанушка!“  Пуно пута успе да се извуче и направи русвај у мојој соби. Када се играмо, увек жели да изигравам коња или да му направим кућу, па да је сруши, а ја опет да је направим, а он да је руши.

Нервира ме то што је мама увек на његовој страни. Увек је он у центру пажње и што је најгоре, мама му даје све и каже да сам  љубоморна и да претерујем кад  кажем да је безобразан.

Гордана Благојевић

VII/4

Морам – хоћу

Увек у животу постоје ствари које човек хоће и оне које мора да ради. Нешто што хоћемо, често се не може остварити, а ствари које морамо не можемо да избегнемо.

Ја не морам да радим пуно ствари, осим да идем у школу, да учим и да идем у продавницу, али мени се чини да је то нешто најтеже на свету.

Учење ми никад није ишло. Једноставно не могу да учим  ако ми се не учи. И то је то!  Деси се да учим  и по два сата, а мама уђе да  провери шта радим и тврди да није прошло ни петнаест минута.  Ја лепо не знам шта да кажем на то, па шта могу, наставим да учим, али овог пута немам снаге, само гледам у књигу.

Морам да идем у школу, а  и да не морам ишао бих. У школи сам упознао и стекао много другова. Једини проблем је што морам рано да устанем. Не могу да с е разбудим, па то ти  је! Наместим аларм, не чујем га. Легнем раније и опет се не пробудим на време. Ето, да није тога и претходно наваденог  проблема са учењем ја бих се у школи осећао као  риба у води.

Не желим много ствари у животу. Желим само да лежим и одмарам се по цео дан, али то је немогуће. Какав би то свет био кад би се сви одмарали и лежали по цео дан? Не бисмо били људи. Желим и да се цео дан играм напољу, али ни то не могу.

Једва дочекам да изађем из куће да се играм са друговима, али тата ме сачека на вратима и пита: „ Да ли си учио  данас?  Сутра идеш ујутру у школу!“  Сав изнервиран вратим се у собу и наставим да  „учим“, а под  тим подразумевам –  лежати, гледати у плафон и не радити ништа до краја дана.

Сутрадан у школи  сви ми говоре да је штета што нисам био, да су се  много забављали, играли фудбал, да су сви, баш сви  били напољу. Мени дође да плачем од муке!

Хоћу да имам свој мир чешће!  Хоћу да не морам толико да учим!

Алекса Зорић

VII/4

 

Ко ми не да мира

Мени не да мира моја мама.  Завучем се у своју собу, играм игрице на комјутеру или само лежим, она увек   уђе кад не треба. Ево баш јуче!   Слушам ја  музику и наравно, мама улази. „ Јеси учио? Имаш тренинг вечерас!“  Онда се изнервирам и закључам се. На миру могу да радим шта год хоћу.

Мама се уморила на послу па одспава мало поподне. Али, чим се пробуди, почне да запиткује.  „ Јеси ли гладан?  Хоћеш ли да једеш нешто?“

Вече је.  Ја се загледао у неку  серију, а мама прави нешто за  вечеру. Кад, одједном, улази у собу изненеда и каже: „ Иди ми купи један квасац и млеко!“ „Зашто увек морам ја да  идем до радње?“ А она каже: „ Па `ајде, Борисе, ти си брз!“ Вратио се ја, а  мама заборавила уље.  Помислим,  па да ли је могуће!  Kао да ме  зеза.

Нисам ни петнаест минута имао мира, поново  чујем из кухиње: „  Борисе, идеш ти на тренинг?“ У то се и тата вратио с посла и већ с врата пита: „ Како је било у школи?“   Сви досађују са свих страна. Већ у десет сати одлазим да спавам. Милина! Хвала богу да се завршио овај дан!  А сутра?  Опет све исто, испочетка.

Борис Тривуновић

VII/4