Stilske vežbe

Oko pet popodne završava nam  se čas hemije. Izlazim iz učionice polako jer proveravam da li sam ponela i jaknu. Svi me guraju, žure na sledeći čas. Kao i uvek! To nije ništa neuobičajeno, svi žure da bi uhvatili što više slobodnog vremena na odmoru. Ali, ovog puta je svaki minut bio dragocen da bismo ponovili matematiku pred kontrolni.

Ulazim u učionicu držeći sve stvari koje su mi u međuvremenu poispadale. Jedan moj drug, koji verovatno ni ne zna da imamo  kontrolni, smeje mi se iz sve snage. U učionici je napeto, svi su nervozni, viču jedni na druge, propituju se.

Ulazi nastavnik, mislim da nešto i kasni, deli nam kontrolni smešeći se.

 

Drug koji  ne brine ni za šta

Ne znam tačno koliko je sati, a nije mi ni važno. Izgleda da su svi u razredu u nekoj žurbi. Pojma nemam šta im je, ali pomislim ako je neka frka da se i ja uklopim.  Na vratima me zakoči drugarica.  Nešto traži. Ko još traži bilo šta na vratima?!  Posle sam se iskidao od smeha jer joj je na vratima druge učionice sve  što je teglila poispadalo.

Sedam kao i obično u poslednju klupu. Gledam i ništa mi nije jasno –  svi viču, nervozni. E, pa zbog ovog nisam morao da žurim!

Stiže i nastavnik  i to baš uvek mora na vreme.  Deli nam neke papire. Kontrolni?

 

Vitez

Kasno tog popodneva  završava se viteški sastanak pod šatorom broj 1. Svi izlaze, izlazim i ja, samo među poslednjima, hodam polako i osvrćem se jer mi se čini da sam nešto zaboravio od ratničke opreme, tražim svoj viteški oklop.  Svi se guraju neka panika se širi među ostalim vitezovima.  Uvek je tako posle okupljanja, ali ovog puta je mnogo napetije jer za samo nekoliko minuta počinje presudna bitka.

Stupam na bojno polje, pridržavam s mukom svo oružje i opremu, ponovo se prebrojavajući. Jedna aždaja sa ogromnom glavom bljuje vatru na mene, samo zato što joj je sve to zanimljivo.

Svi smo na okupu, uvežbavamo poteze, zamahujemo mačevima i urlamo da bismo ojačali pred bitku.

Izaslanik protivničkog tabora staje pred nas naoružan do zuba. Početak bitke  se

proglašava udarcem u gong!

Maja Đurić

VIII/4

 

 

Advertisements

Ponosna sam na ono što jesam

Oduvek sam imala mnogo simpatija, ali nikad nekog kao tada i imam mnogo toga da ispričam.

Zapazila sam ga jedno leto, lepog dečaka na ulici. Od drugarica sam odmah saznala i kako se zove. U početku, i nisam toliko razmišljala o njemu, kao – da li je on možda mene nekad zapazio ili da li bismo mogli čak i da se družimo? Do tad je sve i bilo lepo.

Nekako neočekivano, na jednoj žurci smo se i upoznali, čak i slikali zajedno. Tu noć neću nikad zaboraviti. Najlepša stvar koja mi se desila. Od tada mi je postao nekako važan na poseban način, jednostavnije – zaljubila sam se. Uvek mi se javljao kad se kao slučajno sretnemo, uvek ja prva napišem poruku da bismo se malo dopisivali i on uvek odgovori, ali samo nešto kratko. Onda sam prestala – na vreme. Da me ceni, da mu se sviđam, želeo bi nešto da sazna o meni. Ponosna sam na sebe jer mogu da razumem da se on možda stidi, ili mu se ne sviđam, ali zato nisam ljuta, više sam razočarana. Ovoliko truda za pogrešnu osobu. Čak i  kada bi on jednog dana počeo da se interesuje za mene, nisam sigurna više da bi vredelo. Ako me ne voliš od početka, ne mogu više da ti verujem.

Ponekad se pitam zašto ga ja uopšte, onako potajno još volim, a i nadam se da će se nešto desiti. Posle sam tužna, plačljiva. Ali, onda kažem: „ Ma, briga me za njega!  Znam da bez svojih prijateljica ne bih uspela tako lako da se oporavim, čak me je i mama savetovala.

Nije mi samo jasno zašto mi je uvek odgovarao da mu nisam dosadna i da me voli kao prijateljicu, pa još i  to kako njegovi postupci govore. A ja se pitam – Koji to postupci? Nije ih ni bilo! Znam da mu je škola ove godine važna jer treba da upiše srednju, ali ipak toliko nezainteresovanosti… Bar ponekad nazoveš prijatelja, čestitaš na nekom uspehu. Stvarno nije lepo!  Nikad više neću vući nekog za rukav i iznova pokretati nešto što me razočarava. Jeste on lep i sve, ali ja više ni ne znam zašto sam se baš u njega zaljubila.Možda  me je obuzelo to njegovo, tako da kažem, hladno ponašanje. Volim to  što mogu da razumem druge, ali ne volim što ne mogu da se odvežem od nekog koga zavolim.

To sad i nije više toliko važno. On će zauvek biti prvi u kojeg sam se istinski zaljubila, jedna lepa uspomena iz detinjstva na koju sam ponosna.

 

Lana Amanović

VII/3

Ponosan sam na svoje delo

Mnogo volim da pomažem svojim roditeljima, naročito tati i dedi. Oni imaju svoju radionicu i sav potreban alat za posao. Tako sam ovih dana odlučio da pomognem tati da mu pospremim alat i sve vratim na svoje mesto. Tata je električar.  Mnogo se razume u taj posao i ulaže mnogo pažnje i truda kako bi bio sve bolji i bolji.

Počeo sam od  onih najsitnijih stvari:  žica, eksera, šarafa, malih plastičnih spajalica i još mnogo toga što je bilo svuda ostavljeno u žurbi. Sve sam to stavio u prvu fioku.  Čekić, šrafcigere i ostale veće stvari sam stavio u drugu. Primetio sam da po podu na sve strane ima malih eksera, matica i šarafa. Nije bilo baš jednostavno  dražati i lopatu i metlu pa sam pozvao mamu u pomoć, a digla se i velika prašina. I kijao sam i kašljao.

Napravili smo malu pauzu dok se prašina ne slegne. Mama je pravila sendviče, a ja sam iscedio limun i naparvio limunadu u bokalu. Malo sam preterao sa šećerom, ali meni nije smetalo. Popio sam i svoju i maminu limnadu  i prionuo ponovo na posao.

Ostao je još neki alat za koji nisam znao gde stoji pa sam ga  lepo  poslagao na sto. Kad tata dođe s posla, reći  ću mu da samo to ima da složi. Mama je došla i rekla mi da tata stiže za par minuta.  Dosetio sam se da uzmem prskalicu i neku staru krpu i tako za kraj još i prebrišem tatin radni sto.

Auto se parkirao pred kućom. Utrčao sam u kuću. Tata je ušao, presvukao se, oprao ruke i seo da ruča. Samo sam rekao da ga posle u radionici čeka iznenađenje.

Bio je i iznenađen i radostan. Zahvalio mi se jer sam nema vremena da pospremi. Poljubio me. Posle smo  zajedno otišli da se igramo.

 

Luka Rakić

VII/3

Једна сасвим обична прича о једном сасвим обичном дану

На летњем распусту , кад сам код баке, сваки дан  ми  је занимљив, драг иако је сасвим обичан.

Свако јутро сунце засија у мој прозор, а онда право на моје очи, али то ми не смета да се још мало промешкољим у кревету и наставим да спавам. Сестра ипак улеће у собу, скаче на кревет и  прионе да ме  пробуди, па ме голица. Највише волим овакве тренутке у току дана. Миле и пуне љубави.

Бака нам је, поред свих својих обавеза,  за доручак спремила оно што највише волим – палачинке  и млеко са медом.

У летњој кухињи бакица кува ручак, волим то место у кући и обавезно сам ту да јој помогнем ако нешто треба. Тај дан смо спремиле собу. То је личило на све, само не на спремање , с обзиром да ми је сестра помагала. Пустиле смо музику и направиле коцерт.  У једном тренутку сестра је почела да се смеје . Нашла је мајицу за коју је мислила да ју је изгубила.  Била је толико срећна. Једну по једну, откривале смо разне изгубљене ствари.

Тада нас је бака звала на ручак. Бака је толико добра куварица да цео ходник мирише. Обожавам је.

После смо сестра и ја  отишле до продавнице да купимо сладолед. Сећам се да је било толико топло да се сладолед истопио док смо се вратиле.

У једну чинију јагоде, у другу шећер и ево нас у башти. Бакина башта је дивна, као неки краљевски врт, пуно цвећа, и дрвећа. Селе смо на љуљашке и причале.  Јеле смо јагоде. То су за мене све летње чаролије. Дуго смо остале напољу, без телефона, без  телевизора… Осећала сам се тако слободно и мирно. Она је лежала на мом крилу док сам јој ја читала своја дела, своје приче.

Онда је дошла тета Мила, бакина најбоља другарица, и звала нас на чај и гибаницу.  Седимо причамо, дружимо се бака, бакина другарица сестра и ја. После смо играле друштвене игре. Вече је, ми у  летњиковцу, у башти.  Толико среће у једном обичном дану  не може се речима описати.  Као  у бајци.

Вечерамо сви заједно напољу. То нам  је неки обичај.

Волим сваки свој дан са баком у њеном дому у природи.  Уз њу све обично постаје узбудљиво и  раскошно.

 

Божана Мандић

VII/4

 

 

 

Аутопортрет

Од кад знам за себе мењала сам темперамент, начин размишљања, мењали су се људи око мене, променила сам неколико школа, мало њих стварно упознала. Неке особе ћу целог живота памтити, неке које сам јако волела, а више се ни не чујемо.

Нерадо се присећам живота у Ловћенцу. Тамо сам у другом разреду живела код деде са мамом и сестром. То су били дани испуњени нервозом и породичним проблемима. Зато смо се преселили у Суботицу.

Тамо је мама имала дечка и он је мени и мојој сестри био као други тата. Тамо сам се уписала у трећу школу. Играли смо фудбал сви заједно,  са дечацима, чак су нам говорили да нисмо  ни тако лоше.

На екскурзији у четвртом разреду били смо у истом хотелу са ђацима из школе у коју сада идем. Много је смешно кад се сетим да су Олга и Ивона биле заљубљене у Бориса, а Корина у Андрића и Дравара. Тамо сам постигла свој сјајни гол главом. Победили смо Доситеј, а ја сам имала малу главобољу.

Прву разгледницу сам послала Давиду, дечку наше маме.После смо се преселиле на Прозивку, а након кратког времена, смо прешле да живимо код тате.

Најдраже успомене су ми са Сашком и Тањом. Игре жмурке, „клупица“, „ауто пут“ и Дубровачка. Најлепша и најсмешнија од свих је „ пасош“. Биле смо јако мале, можда четири године. Наши су причали о путовањима. И о томе да  ми још увек немамо пасош. Нама је та реч звуала страшно и мислиле смо да је нека врста штита. Нисмо смеле да изађемо из дневне собе  цео дан. Играле смо се „љути се човече“  тако смо то тада звале. После су нам једва објаснили да то није никакав штит  и да нам се неће ништа десити.  Нисмо им у почетку веровале, милиле смо да само желе да нас раздвоје.

Од тог чврстог пријатељства остало је само познанство. Мењале смо се, налазиле друго друштво, на крају и посвађале. Пре два дана смо се и помириле, али то више није то.

Ја сада имам друге циљеве, на пример – да добијем две петице из српског пре почетка распуста  да бих ишла у Бездан да упишем жељену школу. То више нису само жеље да изјурим на клупицу.

Све што ми се дешавало је на неки начин било лепо, то је моје одрастање, али можда ће  ово што долази бити још лепше.

Јелена Сердаревић

VIII/4

Uspomena

Jedne subote moji drugari iz razreda su došli kod mene da se igramo žmurke. Moja mama je napravila žužu, a tata je kupio sok.

Kada je pao mrak igra je počela. Žmurili smo od najmlađeg do najstarijeg. Oliver je bio prvi. Poveo sam svoje drugare na jedno mesto gde nas neće moći naći – u pušnicu. Marko je kao hteo da mi ukrade kulen. Kada je Aleksa žmurio Marko i ja smo se sakrili na tavan. I tamo je morao da procunja. Našao je neke moje stare sveske. Na kraju, kad nas ni on nije mogao pronaći, sišli smo. Ali Aleksa je bio brži.  Imao sam i jedno posebno mesto u garaži, u jednoj pukotini. Bacali smo i kamenčiće da nas čuje, ali nije nas ni čuo ni video. Bilo je mnogo smešno.

Kasno uveče moj tata ih je odvezao kućama.

Sledeće nedelje Marko je opet došao i opet smo se igrali žmurke. Sakrio sam se u zadnje dvorište.   Pošao je Marko za mnom, ali  napao ga je moj petao.  Toliko je vrištao da je tata došao da vidi šta se dešava. Marko  se  bori s petlom,  a ja se savijam od smeha.  Čak se i tata morao nasmejati tako da i danas prepričavamo ovu smešnu scenu u našem dvorištu.

 

Milan Gradinac

VIII/4