Искрено о себи

Зовем се Марко,  а другари су ми дали надимак Паки.

Веома сам успешан у школи, све разреде сам завршио одличним успехом, а тако ћу покушати да наставим и у средњој школи, а и на факултету.

Поред учења  много волим фудбал и страствени сам навијач Манчестер Јунајтеда. Мама и тата су ми рекли да због вида не могу да тренирам фудбал. И престао сам, чак су ме наговорили да покушам са неким другим спортом. Изабрао сам рукомет. Али, ја и дање играм фудбал са друштом и даље пратим енглеску и шпанску лигу. После две године упорног преговарања са родитељима поново  тренирам фудбал – спорт који је мој једини избор.

Често се потпуно ослањам на своју одличну мемеорију и у школи и у многим другим ситуацијама. Најбољи пример за то су контролни задаци. Добијем добру оцену иако нисам ништа учио. Оно што ја сматрам својом највећом врлином је моја упорност. Све што ме занима, чега год  се ја ухватим, успем и да остварим. Мој животни мотив је: “ Ако нешто стварно желиш, не вреди да чекаш да ти се сан оствари, већ јуриш и трудиш се да  га дохватиш. “

А сад мало о манама. Моја највећа мана је што сам брзоплет и некад не размишљам довољно. Знам да сам понекад беспотребно дрзак и себичан према својим најближима, а највише код себе не волим што не умем да губим. То је често узрок свађе у друштву.

Ипак, од свега највише волим да проводим време са својим другарима. Увек сам весео и умем дуго да трпим кад ме неко провоцира, али кад пукнем, будем баш груб.

Знам још једну своју важну особину – знам да ћу се увек трудити да постанем добар човек.

Марко Паштровић

VII/3

Advertisements

Моја галерија успомена

Увек се насмејем и орасположим кад видим  овај видео снимак.  Била сам баш мала и певам:   „Ја сам маја пинцеза,

хајина ми јепа,

а на гјави шешиј…“

 

Једна слика , на коју сам скоро и заборавила је исто на самом почетку ове изложбе.  Седим у у својој посебној столици са портиклом око врата, а на врх главе репић и једем свој први сладолед. Лице ми је цело умазано, а ја се облизујем. На тањиру је наопачке окренут сладолед.

На овој слици се играм са својим братом од ујака Славком. Играли смо се мојом великом крпеном лутком Вањом. Вања има жуте кике, плаве очи и розе хаљину са жутим цветом у срдини. И ја сам тада имала плаву косу. Мама ме је звала: „ Плавушице моја“,

а тата: „ Тарзане „ јер сам волела да скачем по соби и да се пентрам по вратима.

Ту је још један смешан снимак са братом Милошем. Усред наше песме и игре он одлази по своју нову пушку и пуца право у плафон. Ја се мрштим јер ми је опет покварио тачку  у предстви.

Посебно место одвојила сам за снимке са аикида. Јелена и ја стојимо једна поред друге са штаповима у наранџастим мајицама на којима пише: „Гучево 2015.“  То ми је био први пут на семинару. Тамо смо се сви зближили и постали прави пријатељи.

Даље се нижу слике са другарима из разреда из године у годину  и још многе друге.

Све су драгоцене и чине моју биографију.

 

Милана Бубић

VII/1

Мали туристички водич

Добар дан свима!  Данас ћемо упознати једну улицу и шуму у Рушњу, предграђу Београда.

Улазимо у улицу Жике Живановића. Право испред нас се налази, како је ми зовемо, опасна низбрдица. Ту је моја сестра пала с бицикла у покрету. Мало даље са леве стране је пуно купина и багрема, а са десне стране  њива са купусом, шаргарепом и луком. Овде се неки људи баве пољопривредом.

Приближавамо се шуми и мојој старој кући. Ено њиве са усамљеним дрветом трешње са савршеним гранама за пењање. Улазимо у шуму путем који је поплочан каменом. Са десне стране живи комшија. Он има две свиње, стадо коза и два пса који слободно лутају. Сада се добро виде и велике стене. Ту ћемо мало стати и одморити се.

Овде се налази и рибњак, а мало ниже је у воду пуштена канализација. Са овог места се већ види и мост, а он нас води стрмом стазом до литице. Када се попнемо, стигли смо до извора. Ставили су и чесму из које непрестано тече бистра вода за пиће.

Наш обилазак  је  најлепше   баш  овде и заврашити.

У овом месту сам ја некада живела.

 

 

Пауна Зељковић

 

VII/4

 

Ову причу посвећујем својој другарици Марији

Ово се заиста десило не тако давно. Моја сестра и ја смо позвале једну другарицу по имену Марија да се дружимо. Одлучиле смо да идемо у шуму. Кад смо прешле мост, моја сестра Аријана је хтела да се вратимо, а Марија и ја смо хтеле да идемо до извора. Пошто нисмо биле тамо неколико година, з а час смо скренуле са правог пута и залутале. Прво сам замало изгубила патику  у блату, до колена смо биле блатњаве  и ожарене копривама и страшно жедне. Сунце је већ било на заласку, а моја сестра је почела да плаче. Од очаја сам узела једну грану и ударала је о камење све док се није распала у комадиће. А Марија? Марија је мирно предложила да пратимо поток. Ускоро сам препознала нека стара срушена стабла која смо раније виделе, а онда смо угледале и мост и познате куће.  Да није било Марије, ко зна шта би с нама било!

 

Пауна Зељковић

 

VII/4

 

Stilske vežbe

Oko pet popodne završava nam  se čas hemije. Izlazim iz učionice polako jer proveravam da li sam ponela i jaknu. Svi me guraju, žure na sledeći čas. Kao i uvek! To nije ništa neuobičajeno, svi žure da bi uhvatili što više slobodnog vremena na odmoru. Ali, ovog puta je svaki minut bio dragocen da bismo ponovili matematiku pred kontrolni.

Ulazim u učionicu držeći sve stvari koje su mi u međuvremenu poispadale. Jedan moj drug, koji verovatno ni ne zna da imamo  kontrolni, smeje mi se iz sve snage. U učionici je napeto, svi su nervozni, viču jedni na druge, propituju se.

Ulazi nastavnik, mislim da nešto i kasni, deli nam kontrolni smešeći se.

 

Drug koji  ne brine ni za šta

Ne znam tačno koliko je sati, a nije mi ni važno. Izgleda da su svi u razredu u nekoj žurbi. Pojma nemam šta im je, ali pomislim ako je neka frka da se i ja uklopim.  Na vratima me zakoči drugarica.  Nešto traži. Ko još traži bilo šta na vratima?!  Posle sam se iskidao od smeha jer joj je na vratima druge učionice sve  što je teglila poispadalo.

Sedam kao i obično u poslednju klupu. Gledam i ništa mi nije jasno –  svi viču, nervozni. E, pa zbog ovog nisam morao da žurim!

Stiže i nastavnik  i to baš uvek mora na vreme.  Deli nam neke papire. Kontrolni?

 

Vitez

Kasno tog popodneva  završava se viteški sastanak pod šatorom broj 1. Svi izlaze, izlazim i ja, samo među poslednjima, hodam polako i osvrćem se jer mi se čini da sam nešto zaboravio od ratničke opreme, tražim svoj viteški oklop.  Svi se guraju neka panika se širi među ostalim vitezovima.  Uvek je tako posle okupljanja, ali ovog puta je mnogo napetije jer za samo nekoliko minuta počinje presudna bitka.

Stupam na bojno polje, pridržavam s mukom svo oružje i opremu, ponovo se prebrojavajući. Jedna aždaja sa ogromnom glavom bljuje vatru na mene, samo zato što joj je sve to zanimljivo.

Svi smo na okupu, uvežbavamo poteze, zamahujemo mačevima i urlamo da bismo ojačali pred bitku.

Izaslanik protivničkog tabora staje pred nas naoružan do zuba. Početak bitke  se

proglašava udarcem u gong!

Maja Đurić

VIII/4

 

 

Ponosna sam na ono što jesam

Oduvek sam imala mnogo simpatija, ali nikad nekog kao tada i imam mnogo toga da ispričam.

Zapazila sam ga jedno leto, lepog dečaka na ulici. Od drugarica sam odmah saznala i kako se zove. U početku, i nisam toliko razmišljala o njemu, kao – da li je on možda mene nekad zapazio ili da li bismo mogli čak i da se družimo? Do tad je sve i bilo lepo.

Nekako neočekivano, na jednoj žurci smo se i upoznali, čak i slikali zajedno. Tu noć neću nikad zaboraviti. Najlepša stvar koja mi se desila. Od tada mi je postao nekako važan na poseban način, jednostavnije – zaljubila sam se. Uvek mi se javljao kad se kao slučajno sretnemo, uvek ja prva napišem poruku da bismo se malo dopisivali i on uvek odgovori, ali samo nešto kratko. Onda sam prestala – na vreme. Da me ceni, da mu se sviđam, želeo bi nešto da sazna o meni. Ponosna sam na sebe jer mogu da razumem da se on možda stidi, ili mu se ne sviđam, ali zato nisam ljuta, više sam razočarana. Ovoliko truda za pogrešnu osobu. Čak i  kada bi on jednog dana počeo da se interesuje za mene, nisam sigurna više da bi vredelo. Ako me ne voliš od početka, ne mogu više da ti verujem.

Ponekad se pitam zašto ga ja uopšte, onako potajno još volim, a i nadam se da će se nešto desiti. Posle sam tužna, plačljiva. Ali, onda kažem: „ Ma, briga me za njega!  Znam da bez svojih prijateljica ne bih uspela tako lako da se oporavim, čak me je i mama savetovala.

Nije mi samo jasno zašto mi je uvek odgovarao da mu nisam dosadna i da me voli kao prijateljicu, pa još i  to kako njegovi postupci govore. A ja se pitam – Koji to postupci? Nije ih ni bilo! Znam da mu je škola ove godine važna jer treba da upiše srednju, ali ipak toliko nezainteresovanosti… Bar ponekad nazoveš prijatelja, čestitaš na nekom uspehu. Stvarno nije lepo!  Nikad više neću vući nekog za rukav i iznova pokretati nešto što me razočarava. Jeste on lep i sve, ali ja više ni ne znam zašto sam se baš u njega zaljubila.Možda  me je obuzelo to njegovo, tako da kažem, hladno ponašanje. Volim to  što mogu da razumem druge, ali ne volim što ne mogu da se odvežem od nekog koga zavolim.

To sad i nije više toliko važno. On će zauvek biti prvi u kojeg sam se istinski zaljubila, jedna lepa uspomena iz detinjstva na koju sam ponosna.

 

Lana Amanović

VII/3

Ponosan sam na svoje delo

Mnogo volim da pomažem svojim roditeljima, naročito tati i dedi. Oni imaju svoju radionicu i sav potreban alat za posao. Tako sam ovih dana odlučio da pomognem tati da mu pospremim alat i sve vratim na svoje mesto. Tata je električar.  Mnogo se razume u taj posao i ulaže mnogo pažnje i truda kako bi bio sve bolji i bolji.

Počeo sam od  onih najsitnijih stvari:  žica, eksera, šarafa, malih plastičnih spajalica i još mnogo toga što je bilo svuda ostavljeno u žurbi. Sve sam to stavio u prvu fioku.  Čekić, šrafcigere i ostale veće stvari sam stavio u drugu. Primetio sam da po podu na sve strane ima malih eksera, matica i šarafa. Nije bilo baš jednostavno  dražati i lopatu i metlu pa sam pozvao mamu u pomoć, a digla se i velika prašina. I kijao sam i kašljao.

Napravili smo malu pauzu dok se prašina ne slegne. Mama je pravila sendviče, a ja sam iscedio limun i naparvio limunadu u bokalu. Malo sam preterao sa šećerom, ali meni nije smetalo. Popio sam i svoju i maminu limnadu  i prionuo ponovo na posao.

Ostao je još neki alat za koji nisam znao gde stoji pa sam ga  lepo  poslagao na sto. Kad tata dođe s posla, reći  ću mu da samo to ima da složi. Mama je došla i rekla mi da tata stiže za par minuta.  Dosetio sam se da uzmem prskalicu i neku staru krpu i tako za kraj još i prebrišem tatin radni sto.

Auto se parkirao pred kućom. Utrčao sam u kuću. Tata je ušao, presvukao se, oprao ruke i seo da ruča. Samo sam rekao da ga posle u radionici čeka iznenađenje.

Bio je i iznenađen i radostan. Zahvalio mi se jer sam nema vremena da pospremi. Poljubio me. Posle smo  zajedno otišli da se igramo.

 

Luka Rakić

VII/3