Једна сасвим обична прича о једном сасвим обичном дану

На летњем распусту , кад сам код баке, сваки дан  ми  је занимљив, драг иако је сасвим обичан.

Свако јутро сунце засија у мој прозор, а онда право на моје очи, али то ми не смета да се још мало промешкољим у кревету и наставим да спавам. Сестра ипак улеће у собу, скаче на кревет и  прионе да ме  пробуди, па ме голица. Највише волим овакве тренутке у току дана. Миле и пуне љубави.

Бака нам је, поред свих својих обавеза,  за доручак спремила оно што највише волим – палачинке  и млеко са медом.

У летњој кухињи бакица кува ручак, волим то место у кући и обавезно сам ту да јој помогнем ако нешто треба. Тај дан смо спремиле собу. То је личило на све, само не на спремање , с обзиром да ми је сестра помагала. Пустиле смо музику и направиле коцерт.  У једном тренутку сестра је почела да се смеје . Нашла је мајицу за коју је мислила да ју је изгубила.  Била је толико срећна. Једну по једну, откривале смо разне изгубљене ствари.

Тада нас је бака звала на ручак. Бака је толико добра куварица да цео ходник мирише. Обожавам је.

После смо сестра и ја  отишле до продавнице да купимо сладолед. Сећам се да је било толико топло да се сладолед истопио док смо се вратиле.

У једну чинију јагоде, у другу шећер и ево нас у башти. Бакина башта је дивна, као неки краљевски врт, пуно цвећа, и дрвећа. Селе смо на љуљашке и причале.  Јеле смо јагоде. То су за мене све летње чаролије. Дуго смо остале напољу, без телефона, без  телевизора… Осећала сам се тако слободно и мирно. Она је лежала на мом крилу док сам јој ја читала своја дела, своје приче.

Онда је дошла тета Мила, бакина најбоља другарица, и звала нас на чај и гибаницу.  Седимо причамо, дружимо се бака, бакина другарица сестра и ја. После смо играле друштвене игре. Вече је, ми у  летњиковцу, у башти.  Толико среће у једном обичном дану  не може се речима описати.  Као  у бајци.

Вечерамо сви заједно напољу. То нам  је неки обичај.

Волим сваки свој дан са баком у њеном дому у природи.  Уз њу све обично постаје узбудљиво и  раскошно.

 

Божана Мандић

VII/4

 

 

 

Advertisements

Аутопортрет

Од кад знам за себе мењала сам темперамент, начин размишљања, мењали су се људи око мене, променила сам неколико школа, мало њих стварно упознала. Неке особе ћу целог живота памтити, неке које сам јако волела, а више се ни не чујемо.

Нерадо се присећам живота у Ловћенцу. Тамо сам у другом разреду живела код деде са мамом и сестром. То су били дани испуњени нервозом и породичним проблемима. Зато смо се преселили у Суботицу.

Тамо је мама имала дечка и он је мени и мојој сестри био као други тата. Тамо сам се уписала у трећу школу. Играли смо фудбал сви заједно,  са дечацима, чак су нам говорили да нисмо  ни тако лоше.

На екскурзији у четвртом разреду били смо у истом хотелу са ђацима из школе у коју сада идем. Много је смешно кад се сетим да су Олга и Ивона биле заљубљене у Бориса, а Корина у Андрића и Дравара. Тамо сам постигла свој сјајни гол главом. Победили смо Доситеј, а ја сам имала малу главобољу.

Прву разгледницу сам послала Давиду, дечку наше маме.После смо се преселиле на Прозивку, а након кратког времена, смо прешле да живимо код тате.

Најдраже успомене су ми са Сашком и Тањом. Игре жмурке, „клупица“, „ауто пут“ и Дубровачка. Најлепша и најсмешнија од свих је „ пасош“. Биле смо јако мале, можда четири године. Наши су причали о путовањима. И о томе да  ми још увек немамо пасош. Нама је та реч звуала страшно и мислиле смо да је нека врста штита. Нисмо смеле да изађемо из дневне собе  цео дан. Играле смо се „љути се човече“  тако смо то тада звале. После су нам једва објаснили да то није никакав штит  и да нам се неће ништа десити.  Нисмо им у почетку веровале, милиле смо да само желе да нас раздвоје.

Од тог чврстог пријатељства остало је само познанство. Мењале смо се, налазиле друго друштво, на крају и посвађале. Пре два дана смо се и помириле, али то више није то.

Ја сада имам друге циљеве, на пример – да добијем две петице из српског пре почетка распуста  да бих ишла у Бездан да упишем жељену школу. То више нису само жеље да изјурим на клупицу.

Све што ми се дешавало је на неки начин било лепо, то је моје одрастање, али можда ће  ово што долази бити још лепше.

Јелена Сердаревић

VIII/4

Uspomena

Jedne subote moji drugari iz razreda su došli kod mene da se igramo žmurke. Moja mama je napravila žužu, a tata je kupio sok.

Kada je pao mrak igra je počela. Žmurili smo od najmlađeg do najstarijeg. Oliver je bio prvi. Poveo sam svoje drugare na jedno mesto gde nas neće moći naći – u pušnicu. Marko je kao hteo da mi ukrade kulen. Kada je Aleksa žmurio Marko i ja smo se sakrili na tavan. I tamo je morao da procunja. Našao je neke moje stare sveske. Na kraju, kad nas ni on nije mogao pronaći, sišli smo. Ali Aleksa je bio brži.  Imao sam i jedno posebno mesto u garaži, u jednoj pukotini. Bacali smo i kamenčiće da nas čuje, ali nije nas ni čuo ni video. Bilo je mnogo smešno.

Kasno uveče moj tata ih je odvezao kućama.

Sledeće nedelje Marko je opet došao i opet smo se igrali žmurke. Sakrio sam se u zadnje dvorište.   Pošao je Marko za mnom, ali  napao ga je moj petao.  Toliko je vrištao da je tata došao da vidi šta se dešava. Marko  se  bori s petlom,  a ja se savijam od smeha.  Čak se i tata morao nasmejati tako da i danas prepričavamo ovu smešnu scenu u našem dvorištu.

 

Milan Gradinac

VIII/4

Моје место из успомена

               Постоји једно чаробно место које је настало за време  шумског пожара. На једном малом брду од дрвета је остао пањ на коме може лепо да се седи. Одатле видим два града –  Скрадин и Шибеник.  Осетим мирис лаванде и борова. Чујем песму птица и цврчака. У даљини се море  пресијава на сунцу.

           Седим између два дрвета које сам посадила после пожара. Тако су порасла да ми сада праве хлад.

           Најлепше је увече када трепере звезде и светла из неких далеких кућа.

           

                                                                         Милица Бакула

                                                                                                   VI/1

 

Мали туристички водич – Риђица

Ово дивно сеоце чува много тајни и успомена. Од мајсторских тајни прављења врсхунског вина до свакодневних анегдота и смешних, али поучних разговора са бакама и декама.

На први поглед  странац би рекао: „ Каква је ово селендра!  Па овде нема ничега!“  Али, такви људи се са разглогом зову странци.  Немају представу колико је ова „ селендра“ у ствари магично и посебно  место.

Легенда каже да је Риђица добила име  када је Марко Краљевић ( кога ми у Риђици врло поштујемо) стао на брдо и рекао свом Шарцу: „  Риђо моја, Риђице!“ Неко  верује у то, али није ни важно да ли је истина.  Неко је смислио нешто тако посебно, кратко, али и симболично.

Да се вратимо мало у ближу прошлост. Мој чукундеда, Станко Вулиновић је као и много других Срба протеран из Далмације.  Приморан да остави сво своје имање, са много својих познаника,  рођака кренуо у Србију. Он је био вођа и довео је све те људе у Риђицу.  У напуштене куће „ Шваба“,  како их је моја прабака звала, уселили су се сви ти људи. Моји преци.

Мој чукундеда се венчао и добио сина Гојка Вулиновића. Кад  је Гојко порастао, и он се венчао  са  мојом прабаком, која ми је све ово испричала. Оно су добили два сина, Ранка и Станка , мог деду. Док је мој деда био у војсци, прадеда се јако разболео и умро. Деда је тада морао да се врати кући. Рекли су ми да им је та година била једна од најтежих. Живели су оскудно, једини који их је издржавао је био мој деда. Те године, једна од ретких лепих ствари која има се десила, је рођење мог стрица Гојка. И то пар дана након смрти прадеде Гојка.

Ми смо таква породица да никад не бисмо могли ни да помислимо да не волимо некога од нас.  Свађамо се, али се и волимо и поштујемо. И гласни смо, и луди, и помало чудни, али ја ништа од тога не бих променила. Највише зато што нас то чини бољим од свих других.

У Риђици се сви познају, сви се друже и све деле,  почевши од прелепих, сочних плодова  у виноградима и воћњацима. Ретко ће се наћи неко коме се обраћамо са Ви. Не зато што немамо поштовања – напротив. Сви се толико друже и познају да се то не може ни описати речима. Сви гледају како ће другима да помогну. У сваком послу они се и шале и зезају. Ништа им није тешко. У ствари јесте!  Али, не спадамо у људе који кукају. И кад је нека невоља, гледамо да једни друге орасположимо. Поносна сам на њих и волим их више него ишта на овом свету.

Осим људи који су сами за себе леп доживаљај, ту је и речица  Киђош која често лети пресуши. Без обзира на то, Риђичани су изгардили десет мостова. Сваки различит. Мој прадеда Илија обожава овде да пеца.

Кад смо већ код воде, морам да споменем Медуру, минијатурно слано језеро, које је остатак – Панонског мора! Понекад се ту и купамо.  Баке верују да је блато из Медуре лековито.

Брдо изнад моје куће смо јако давно назвали „  Шкакин брег“ јер човек који  живи у кући на том брегу има надимак Шкака. Ту се често санкамо зими. Још увек ми је санкање забавно. Мало даље  од тог брега има једно  пет-шест језераца. Около је трава  цица- маца, која тера комарце кад се запали.

У Риђици за само један распуст видим више животиња него за цео живот овде у Сомбору.

Ипак, највише волим људе који  овде живе. Дивне људе и при том не мислим  само на своју породицу, већ на све.  Али, моја породица је међу свима њима  посебна. Ми се волимо, расправљамо, тврдоглави смо, а најсрећнији смо када смо сви заједно.

Љубица Вулиновић

VII/4

Мали туристички водич кроз Буковац

 

Данас ћу вам показати све лепоте Буковца. То је мање село поред Сомбора, а  граничи се код моста на каналу. На почетку Буковца стоји знак. Одувек сам говорила да се код тог знака налази граница између јаве и сна. Само место, можда и није тако посебно, већ моје успомене и људи  које тамо позанјем.

Почећу са школом. Постоје школа и забавиште или, бар је постојало. Школа и даље ради, а забавиште је прошле године затворено јер није било деце.  Ја сам ишла у то забавиште и везују ме многа сећања за то време. Када се затворило, мислим да сам ја највише плакала.

Нисам рекла да је Буковац у ствари једна дугачка улица. Са обе стране су куће, а иза су њиве и воћњаци, шума и на крају канал. Тамо, куд да кренеш, не можеш да се изгубиш.

Код школе има терен. Два терена. Један бетонски и један травнати. На том су се одувек одржавале утакмице. Сјајни фудбалери, много победа што доказују многобројни пехари и медаље у дому.  А дом је, у ствари,  кафана са, веровали или не, дискотеком. Тамо сви излазе. Постоји још једна кафана и зове се Бункер.  Тамо се углавном одржавају славља.

На Буковцу постоје и три радње. За њих немам шта да кажем, само да напоменем.

Е, ал′ зато постоји  Седам дудова. То је салаш на којем је  Здравко Чолић снимио песму. Салаш је у ствари ресторан, као прелепа етно кућа са изврсном храном. Стварно мислим да би свако, требало да га посети.

На крају Буковца постоји једна много стара кућа. Тамо живи човек који продаје одличну домаћу ракију, а мој деда је стална муштерија. Већ даље у њивама су салаши и викендице. Тамо се многи лети одмарају. Мирно је и лепо.

А лети је Буковац посебно леп. Поред канала, било где, сви су напољу, свуда цвеће, све расте, зри и буја.

Најзабавније од свега је то што су на Буковцу сви свима рођаци и сви се знају. Мени је сва родбина тамо, а и сви пријатељи. Пријатељи од рођења. Све лепо што ми се десило у животу и сви људи које волим су тамо. То је за мене права лепота неког места.

 

Божана Мандић

VII/4