Mesto na kome volim da budem

Možda će nekome  zvučati smešno, ali mesto na kome volim da budem je ljuljaška.

Severoistočno od nje se nalazi drvo jabuke, a jugozapadno drvo suve šljive, barem mislim da je šljiva.  Nekoliko metara dalje u istom pravcu je A – držač. Između A – držača i jabuke je šipka. Držač i šipka su od metala. Šipka leži na jabuci, šljivi i A – držaču. Na šipku je obešena moja ljuljaška, preko snažna dva lanca, koja se rastavljaju na dva dela i povezuju gumenu ljuljšku sa šipkom.

Tu ulazim u svoj svet. Tako  se zamaštam, da ni ne primećujem  kako pomeram ruke i noge dok se ljuljam 100 – na sat.

To je moje mesto snova i mira. Ali, bukvalno mesto snova! Par puta sam čak sanjao da  se ljuljam  i  samo usred noći shvatim da sam na ljuljašci,  a noću baš i ne izgleda  tako lepo i mirno.

Nemanja Majski

VI/1

Advertisements

Ову причу посвећујем снегу и зимским чаролијамa

Зима је и хладно је, али снег и у највећој хладноћи у мени пробуди неку посебну врсту узбуђења. Празничног узбуђења. Када пада снег све је тако чаробно и лепо.

Можда је то зато што  ме снег подсећа на Божић и Нову годину  или зато што проводим време напољу са породицом и другарима, па онда се сва  промрзла враћам, а у кући топло. Сместим се поред пећи и уживам.

Сећам се добро, кад сам била мала, како сам писала писмо Деда Мразу па сам обавезно са друге стране цртала Снешка Белића. Увече ставим писмо у коверту и напишем адресу – Северни пол.  Не желим да кварим магију, зато и даље верујем у ту адресу.  Затим одем полако са татом до сандучета. (  Бојала сам се мрака, а бојим се и сада. )  Увече не могу да спавам од узбуђења. Увек мислим да ћу видети Деда Мраза. Онда ожедним и кад изађем из собе, тачно се сећам слике –  виде се лампице како весело трепере, украшена јелка, а испод јелке, уместо поклона, мачак дрема. Чим је чуо моје  кораке, одмах се пробудио, а вероватно  и бака и дека. Приметила сам да мачак ноћу преде много гласније него дању. Села сам на столицу за љуљање, а Маза ми  ускочи у крило. После два минута је заспао и било ми је жао  да га будим иако сам и даље била жедна. Полако сам га спустила на под, ипак се пробудио и скочио назада на љуљашку. Попила сам воде и вратила се у кревет, а мачак за мном.

Волим игре у снегу –  да правим анђеле  и Снешка, да се санкам и грудвам, а најлепше је кад си са онима које највише волиш  и који тебе највише воле. Онда уђемо у топлу кућу, станемо поред топле пећи и пијемо топле напитке –  чај , супу, какао…

Сећам се   још нечега.  Страхиња, мама и ја правимо чаролију. Вероватно се питате : „ Какву сад чаролију?“  Е, па, чаролију је једноставно направити. Постоје две врсте. Једна се прави од воде  и мирисног уља, стави се на пећ и од тога цела кућа мирише. Други рецепт за чаролију се налази у вашем срцу.

 

Љубица Вулиновић

VII/4

Još jedno bezbrižno leto

Još jedna školska godina se završila.   Sledi dugo i bezbrižno leto za koje osećam da  će biti drugačije od svih do sada zbog toga što nas ono deli između srednje i osnovne škole.

Desetog jula sve vezano za školu je gotovo.  Tad je već iza nas i banket, i prijemni, i upis u srednju školu, i sve. Toga dana ću doći kući, leći na krevet i prepusttiti se slatkom maštanju i svom vremenu koje je konačno samo moje. Trudiću se da ne mislim na sve što je prošlo jer znam da ću se rasplakati. Sve će mi nedostajati.

Za početak jedva čekam odlaske na bazen sa društvom. Tako svako leto provedem po pola dana. Sunčam se, guramo se u vodu, jedem sladoled ili grickam kukuruz. Jedini je problem kako okupiti društvo, da svi budemo zajedno  – što nas je više, to je zabavnije.

Neću ni ja celo leto biti u Somboru. Drugi deo plana je putovanje u Zagreb i Zadar. Zagrebu se  više radujem. Tamo mi žive baba i deda i to je grad koji poznajem i volim  kao Sombor. U julu idemo na venčanje svog brata od tetke. Dugo nisam bila na nekoj svadbi i baš se radujem.

U Zadar idem krajem jula ili početkom avgusta, taman da se dobro odmorim i opustim pred polazak u novu školu. Ono što najviše volim pored kupanja i sunčanja, je kada uveče šetamo pored same obale i jedem sladoled.

Tako sam isplanirala ovo leto, ali što se mene tiče, i ne mora sve da ide po planu jer se najlepše stvari dešavaju upravo kad ih najmanje očekuješ. Možda će mi  baš jedan sasvim običan izlazak sa drugaricama obeležiti ovo leto najlepšim doživljajem.

Maja Đurić

VIII/4

Све нежне речи света

Једног лепог дана  изашао сам из куће и отишао до стаје где држимо  коње, а мало ждребе је дошло до мене да га мазим.

Ја га мазим, а оно стоји. Отишао сам у кућу по коцку шећера.  Пружим му лепо коцку на длану. Стојим и гледам како лепо једе.  Кад је појело шећер, пустио сам га из стаје да трчи.  И кажем: „`Ајде, ждребе моје малено, да трчиш!“ И ждребе ме све послуша. Гледам како лепо и брзо трчи, а има тек месец дана.

Када је застало, опет сам га мазио, а ждребе воли да се мази. Пуно сам га размазио.

Онда се опет растрчи,  баш као прави тркачки коњ. Кад се умори,  оде код  мајке и сиса.

Јеленко Сувајчевић

VIII/4

Zdravica mom razredu

Menjala sam mnoge škole i upoznavala mnogo dece, prebrzo i odlazila  da bih ih zavolela. Ovaj razred sam zavolela za samo nekoliko  dana.

U osmom četiri od devetnaest đaka svako je priča za sebe. Pored temperamentnih, kao što su Jelena, Boris i Mijić,  ima i onih tihih, mirnih i povučenih, a takvi su Aca i Jelenko.

Ta razlika se najbolje vidi na odmorima. Dok se Marko tuče, provocira pa hvata svoju dobro poznatu šturu, a Boris  za njim  viče kako će da ga nalomi, Aca se na to smeje i gleda sa strane.

Iako se to sad u osmom razredu malo promenilo, u  našem razredu postoji nekoliko grupa.  Super trojka su Jelena, Lana i Maja. Saška, Goca i Dragana su opet drugi tim, a odred nesvrstanih samo Marina, Jovana i ja. Njih dve pripadaju Staparu, a ja Bezdanu. Što se tiče dečaka, oni su svi zajedno, uvek, bez obzira koliko su različiti.

Ekskurzija je bio jedan od retkih događaja kada smo svi bili zajedno. Prva stvar koju su dečaci uradili kada smo stigli,  bilo je iskakanje sa terase i penjanje na drugu. Tokom žurke devojčice iz našeg razreda su prve počele da plešu, a onda su svi ostali prišli.  Posle je pao dogovor da se nađemo u sobi kod Mijića i Lazara. Posle kratkog vremena izbacili su nas devojčice pa smo mi otišle u moju i Saškinu sobu. Posle pet minuta svi dečaci su bili kod nas, a Oliver i Boris su   nam sedeli na jastucima.  Nije nam preterano smetalo, zato što   celu noć nismo oka sklopili.

Sad, kad se bliži kraj, prisećamo se svega. Odmora, časova, žmurki posle časova, ekskurzija, imitiranja nastavnika, kontrolnih, padova i   podizanja. Od najgorih smo postali najbolji  –   složni  i uporni. Ujedinile su se i petice i jedinice.

Zato nazdravljam svakom danu  za sve ove godine   našeg prijateljstva i odrastanja.

Jelena Serdarević

VIII/ 4