Моје место из успомена

               Постоји једно чаробно место које је настало за време  шумског пожара. На једном малом брду од дрвета је остао пањ на коме може лепо да се седи. Одатле видим два града –  Скрадин и Шибеник.  Осетим мирис лаванде и борова. Чујем песму птица и цврчака. У даљини се море  пресијава на сунцу.

           Седим између два дрвета које сам посадила после пожара. Тако су порасла да ми сада праве хлад.

           Најлепше је увече када трепере звезде и светла из неких далеких кућа.

           

                                                                         Милица Бакула

                                                                                                   VI/1

 

Мали туристички водич – Риђица

Ово дивно сеоце чува много тајни и успомена. Од мајсторских тајни прављења врсхунског вина до свакодневних анегдота и смешних, али поучних разговора са бакама и декама.

На први поглед  странац би рекао: „ Каква је ово селендра!  Па овде нема ничега!“  Али, такви људи се са разглогом зову странци.  Немају представу колико је ова „ селендра“ у ствари магично и посебно  место.

Легенда каже да је Риђица добила име  када је Марко Краљевић ( кога ми у Риђици врло поштујемо) стао на брдо и рекао свом Шарцу: „  Риђо моја, Риђице!“ Неко  верује у то, али није ни важно да ли је истина.  Неко је смислио нешто тако посебно, кратко, али и симболично.

Да се вратимо мало у ближу прошлост. Мој чукундеда, Станко Вулиновић је као и много других Срба протеран из Далмације.  Приморан да остави сво своје имање, са много својих познаника,  рођака кренуо у Србију. Он је био вођа и довео је све те људе у Риђицу.  У напуштене куће „ Шваба“,  како их је моја прабака звала, уселили су се сви ти људи. Моји преци.

Мој чукундеда се венчао и добио сина Гојка Вулиновића. Кад  је Гојко порастао, и он се венчао  са  мојом прабаком, која ми је све ово испричала. Оно су добили два сина, Ранка и Станка , мог деду. Док је мој деда био у војсци, прадеда се јако разболео и умро. Деда је тада морао да се врати кући. Рекли су ми да им је та година била једна од најтежих. Живели су оскудно, једини који их је издржавао је био мој деда. Те године, једна од ретких лепих ствари која има се десила, је рођење мог стрица Гојка. И то пар дана након смрти прадеде Гојка.

Ми смо таква породица да никад не бисмо могли ни да помислимо да не волимо некога од нас.  Свађамо се, али се и волимо и поштујемо. И гласни смо, и луди, и помало чудни, али ја ништа од тога не бих променила. Највише зато што нас то чини бољим од свих других.

У Риђици се сви познају, сви се друже и све деле,  почевши од прелепих, сочних плодова  у виноградима и воћњацима. Ретко ће се наћи неко коме се обраћамо са Ви. Не зато што немамо поштовања – напротив. Сви се толико друже и познају да се то не може ни описати речима. Сви гледају како ће другима да помогну. У сваком послу они се и шале и зезају. Ништа им није тешко. У ствари јесте!  Али, не спадамо у људе који кукају. И кад је нека невоља, гледамо да једни друге орасположимо. Поносна сам на њих и волим их више него ишта на овом свету.

Осим људи који су сами за себе леп доживаљај, ту је и речица  Киђош која често лети пресуши. Без обзира на то, Риђичани су изгардили десет мостова. Сваки различит. Мој прадеда Илија обожава овде да пеца.

Кад смо већ код воде, морам да споменем Медуру, минијатурно слано језеро, које је остатак – Панонског мора! Понекад се ту и купамо.  Баке верују да је блато из Медуре лековито.

Брдо изнад моје куће смо јако давно назвали „  Шкакин брег“ јер човек који  живи у кући на том брегу има надимак Шкака. Ту се често санкамо зими. Још увек ми је санкање забавно. Мало даље  од тог брега има једно  пет-шест језераца. Около је трава  цица- маца, која тера комарце кад се запали.

У Риђици за само један распуст видим више животиња него за цео живот овде у Сомбору.

Ипак, највише волим људе који  овде живе. Дивне људе и при том не мислим  само на своју породицу, већ на све.  Али, моја породица је међу свима њима  посебна. Ми се волимо, расправљамо, тврдоглави смо, а најсрећнији смо када смо сви заједно.

Љубица Вулиновић

VII/4

Мали туристички водич кроз Буковац

 

Данас ћу вам показати све лепоте Буковца. То је мање село поред Сомбора, а  граничи се код моста на каналу. На почетку Буковца стоји знак. Одувек сам говорила да се код тог знака налази граница између јаве и сна. Само место, можда и није тако посебно, већ моје успомене и људи  које тамо позанјем.

Почећу са школом. Постоје школа и забавиште или, бар је постојало. Школа и даље ради, а забавиште је прошле године затворено јер није било деце.  Ја сам ишла у то забавиште и везују ме многа сећања за то време. Када се затворило, мислим да сам ја највише плакала.

Нисам рекла да је Буковац у ствари једна дугачка улица. Са обе стране су куће, а иза су њиве и воћњаци, шума и на крају канал. Тамо, куд да кренеш, не можеш да се изгубиш.

Код школе има терен. Два терена. Један бетонски и један травнати. На том су се одувек одржавале утакмице. Сјајни фудбалери, много победа што доказују многобројни пехари и медаље у дому.  А дом је, у ствари,  кафана са, веровали или не, дискотеком. Тамо сви излазе. Постоји још једна кафана и зове се Бункер.  Тамо се углавном одржавају славља.

На Буковцу постоје и три радње. За њих немам шта да кажем, само да напоменем.

Е, ал′ зато постоји  Седам дудова. То је салаш на којем је  Здравко Чолић снимио песму. Салаш је у ствари ресторан, као прелепа етно кућа са изврсном храном. Стварно мислим да би свако, требало да га посети.

На крају Буковца постоји једна много стара кућа. Тамо живи човек који продаје одличну домаћу ракију, а мој деда је стална муштерија. Већ даље у њивама су салаши и викендице. Тамо се многи лети одмарају. Мирно је и лепо.

А лети је Буковац посебно леп. Поред канала, било где, сви су напољу, свуда цвеће, све расте, зри и буја.

Најзабавније од свега је то што су на Буковцу сви свима рођаци и сви се знају. Мени је сва родбина тамо, а и сви пријатељи. Пријатељи од рођења. Све лепо што ми се десило у животу и сви људи које волим су тамо. То је за мене права лепота неког места.

 

Божана Мандић

VII/4

Аутопортрет

Зовем се Јелена и имам четрнаест година. Од малена ми сви говоре да сам врцкава и пуна енергије и да сам то наследила од своје баке.  То је један од   најболјих комлимената који ми неко може упутити.  Моја бака је мој узор. Захваљујући њој сам оно што јесам. Она ме је научила правим вредностима и много пута ме је усмерила на прави пут, тако да је прича о мени незамислива, а да не споменем и њу.

Често ми је тешко да се понашам по саветима које добијам од баке и родитеља. У овом периоду упознајем себе и често се деси да баш и не волим то што видим. Многи  ми кажу да је то нормално и верујем да је тако, али има момената када је то тешко прихватити.

Некада сам сасвим задовољна собом и својим животом. Моје другарице ми говоре да имам  два лица. У једном моменту сам срећна, забавна, расположена, а већ у следећем вичем и бесним на све. То мрзим код себе, али трудим се да променим. Тата ми је смислио надимак Живка и сад ме цела фамилија тако зове.

Најлепше у мом животу је моја породица. Сви ме подржавају у мојим сновима и некако подносе моје промене расположења. Развеселе ме у најгорим моментима и колико год им говорим да их не волим они су ми подршка.

Увек су долалзили на моје  плесне и школске приредбе и они  ме мотивишу да будем што боља . И дан – данас долазе на моје наступе. Многим тинејџеркама је блам кад је породица уз њих, то са мном није случај.

Мој прави пријатељ је моја сестра од стрица. Исто смо годиште тако да се одлично разумемо и пролазимо заједно све догађаје у фамилији – проблеме, срећу, тугу. То је највећа привилегија коју ми је живот могао дати.   Сви нас гледају као близнакиње иако смо потпуно различите и по изледу и по карактеру. Цео живот нас упоређују и некада осећам притисак због тога.  Јер, она је савршена.

Ја сам од малена као неки харамбаша. Она увек у хаљиници као принцеза, а  ја –  супротност.  Увек сам правила неке глупости, а она ме пратила у томе. Има један снимак, кад смо биле мале –  ја причам о свом „дечку“  који је тада имао четрнаест година ( углавном сам га вређала), а она, као и увек, седи културно, једе и слуша. Тако је и сада – ја се глупирам, а она само ћути и показује колико је фина.

Оно што мене увек спаси од сваке туге је помисао на куцу Леа. Он је пас моје сестре, али често долази код мене. Не могу да опишем колико љубави имам  за псе.  Само, ми живимо у стану и родитељи не дозвољавају. Зато се радујем Леу  и чекам да ми се оствари највећа жеља. Доказао ми је да је пас човеков највећи пријатељ.  Ја њега разумем и он мене. Пробуди ме на време, као да зна да касним, када сам тужна, уради нешто смешно или се мази са мном. Брани ме када се тучем са братом. Постоји ли нешто лепше и драгоценије у животу?

Описала сам само неке од најлепших и најважнијих делова свога живота, оно што мене чини оваквом  каква јесам. Могла бих још много страница да испишем и ко зна да ли бих успела да пренесем у речи све своје успомене и љубави. То је за мене суштина – имати нешто што се речима не може описати.

 

Јелена Вранешевић

VIII/4

Ovu priču posvećujem selu Cvetulji

     Cvetulja je malo selo u centralnoj Srbiji.To je veoma malo selo u brdovitom kraju, blizu planine Cer. Bogato je gustim šumama i pašnjacima gde se uzgajaju maline i kupine.U šumama ima divljih kupina koje su ukusnije od domaćih. Kada se ide u berbu divljih kupina, moraju da se nose duboke čizme i štapovi zbog zmija, a naročito zbog otrovnica, šarki i  poskoka.

        Moj deda potiče odatle. Tamo imamo vikendicu.Svakog leta idemo tamo.Vikendica ima dva sprata. Prvi sprat je garaža. U garaži stoji alat i razne druge stvari, i tamo parkiramo auto. Do drugog sprata se dolazi stepenicama koje stoje uz garažu. Kada se prođe kroz prva vrata, vidi se kuhinja. Imamo i spavaću sobu u kojoj se nalazi starinski krevet iz vremena Vuka Karadžića. U dnevnoj sobi se nalaze sto, ormar , televizor, fotelja i dva udobna kreveta. Na terasi su četiri fotelje i sto. Tamo pričamo priče dok večeramo i posmatramo svice. U zadnjem delu dvorišta se nalazi poljski ve-ce.

     Cvetulja je selo  u kom ima malo ljudi.Većina se bavi stočarstvom i povrtarstvom , a neki voćarstvom. Mi znamo jednu babu koja ima preko osamdeset godina, a svakodnevno izvodi ovce na pašu, zaliva biljke, pravi ukusan domaći kajmak, sir, a jaja od njenih kokošaka su najlepša u selu. Kod nje svakodnevno kupujemo namirnice: sir, mleko, kajmak i jaja.

     Tamo postoji jedna osnovna skola, ima tri razreda i ukupno dvadeset učenika. Moja sestra i ja se družimo sa tri devojčice i jednim dečakom . Zovu se Tanja, Sanja, Snežana i Luka.Oni su dobri drugari. U školskom dvorištu se često igramo žmurke i vije.

   U Cvetulji imaju vikendice i moj brat Mihajlo, koji je moje godište, i još dvojica dečaka Aleksa i Simon, koji su malo mlađi. Mihajlo trenira fudbal i   veoma je uspešan igrač Partizana. Slažemo se  iako on navija za Partizan, a ja za Crvenu zvezdu. Često se igramo fudbala i drugih igara.

     Voda se ne pije iz slavine, nego se ide na planinski izvor i tamo se toči. Ukus izvorske vode ne može se porediti sa vodom iz česme. Toliko je bistra, hladna i osvežavajuća. Bolja je od bilo kojeg soka. Na tom izvoru raste razna paprat.

   Život u Cvetulji je mnogo bolji, nego u bilo kom gradu. To je moje omiljeno selo.

                                                                      Milutin Petrović    VII/4

Mesto na kome volim da budem

Možda će nekome  zvučati smešno, ali mesto na kome volim da budem je ljuljaška.

Severoistočno od nje se nalazi drvo jabuke, a jugozapadno drvo suve šljive, barem mislim da je šljiva.  Nekoliko metara dalje u istom pravcu je A – držač. Između A – držača i jabuke je šipka. Držač i šipka su od metala. Šipka leži na jabuci, šljivi i A – držaču. Na šipku je obešena moja ljuljaška, preko snažna dva lanca, koja se rastavljaju na dva dela i povezuju gumenu ljuljšku sa šipkom.

Tu ulazim u svoj svet. Tako  se zamaštam, da ni ne primećujem  kako pomeram ruke i noge dok se ljuljam 100 – na sat.

To je moje mesto snova i mira. Ali, bukvalno mesto snova! Par puta sam čak sanjao da  se ljuljam  i  samo usred noći shvatim da sam na ljuljašci,  a noću baš i ne izgleda  tako lepo i mirno.

Nemanja Majski

VI/1

Ову причу посвећујем снегу и зимским чаролијамa

Зима је и хладно је, али снег и у највећој хладноћи у мени пробуди неку посебну врсту узбуђења. Празничног узбуђења. Када пада снег све је тако чаробно и лепо.

Можда је то зато што  ме снег подсећа на Божић и Нову годину  или зато што проводим време напољу са породицом и другарима, па онда се сва  промрзла враћам, а у кући топло. Сместим се поред пећи и уживам.

Сећам се добро, кад сам била мала, како сам писала писмо Деда Мразу па сам обавезно са друге стране цртала Снешка Белића. Увече ставим писмо у коверту и напишем адресу – Северни пол.  Не желим да кварим магију, зато и даље верујем у ту адресу.  Затим одем полако са татом до сандучета. (  Бојала сам се мрака, а бојим се и сада. )  Увече не могу да спавам од узбуђења. Увек мислим да ћу видети Деда Мраза. Онда ожедним и кад изађем из собе, тачно се сећам слике –  виде се лампице како весело трепере, украшена јелка, а испод јелке, уместо поклона, мачак дрема. Чим је чуо моје  кораке, одмах се пробудио, а вероватно  и бака и дека. Приметила сам да мачак ноћу преде много гласније него дању. Села сам на столицу за љуљање, а Маза ми  ускочи у крило. После два минута је заспао и било ми је жао  да га будим иако сам и даље била жедна. Полако сам га спустила на под, ипак се пробудио и скочио назада на љуљашку. Попила сам воде и вратила се у кревет, а мачак за мном.

Волим игре у снегу –  да правим анђеле  и Снешка, да се санкам и грудвам, а најлепше је кад си са онима које највише волиш  и који тебе највише воле. Онда уђемо у топлу кућу, станемо поред топле пећи и пијемо топле напитке –  чај , супу, какао…

Сећам се   још нечега.  Страхиња, мама и ја правимо чаролију. Вероватно се питате : „ Какву сад чаролију?“  Е, па, чаролију је једноставно направити. Постоје две врсте. Једна се прави од воде  и мирисног уља, стави се на пећ и од тога цела кућа мирише. Други рецепт за чаролију се налази у вашем срцу.

 

Љубица Вулиновић

VII/4