Utorak, 1. oktobar, škola uveliko traje, ali danas je moj prvi dan. Prvi dan u nemačkoj gimnaziji. Ustala sam sa vrlo neprijatnim osećajem u stomaku, glavom koja puca od bolova, kao da idem na streljanje u nemački logor a ne u školu, ali hajde, valjda je to donekle normalno kada ste u nepoznatoj zemlji, ne pričate nemački jezik i ne znate šta vas čeka.
Došlo je tih famoznih 7.30 i moj brat i ja, krenusmo u školu. Ispred škole smo se pozdravili sa mamom, osećala sam klecanje kolena, mislila sam da ću se u jednom trenutku srušiti. Mama me je smirivala i pričala kako ne treba da se brinem, međutim, sigurna sam da je ona imala veću tremu od mene. Prva dva časa sam imala kurs hemije sa nekim učenicima 9. razreda, ali ne i sa svojim razredom, tako da ništa od upoznavanja. Na svu sreću, sa mnom je bila i jedna naša devojka, koja isto pohađa internacionalno odeljenje.Taj prvi čas nije loše prošao, samo sam sedela i slušala, a u glavi mi je odzvanjalo: ,,Milice, drago dete, šta ti je ovo u životu trebalo?!“ Nikome ne bih poželela da oseti taj strah, tu napetost i sav stres kroz koji prolazi jedno dete kada se odseli u drugu državu. Sada skrećem sa teme, ali najviše mrzim kada mi neko kaže: ,,Ma, opušteno, nemaš brige, ti si dete, lako ćeš ti to.“ To mi je nešto najgore.
Pred kraj časa očekujem da će zvono, kao u mojoj staroj školi u Somboru, da zazvoni i probije mi bubnu opnu, međutim, to nešto mlitavo zazvoni, jedva da čuješ nešto. Na odmoru koji traje petnaest minuta, bila sam sa bratom i ostalim devojkama koji pričaju srpski jezik. Nema lepšeg osjećaja, nego kada čujete svoj maternji jezik u školi punoj Nemaca i uopšte stranaca koji pričaju nemački.
Sada tek kreće turbulencija. Zvonilo je, treba da imam biologiju sa svojim razredom i razrednom. Drugarica Marija odlazi i ostavlja me. U hodniku nema nikoga, ja samo stojim u ogromnoj školi, sa hiljadu učionica, sama. Trčim, tražim H29 učionicu, ali nema je, kao da je u zemlju propala. Suza mi se sliva niz obraz, ali znam da moram po svaku cenu da nađem tu učionicu. Odlazim do ogromnog ekrana gde pišu sve izmene, ali nema, moj razred ima biologiju, kao po običaju. Na koji način, ne znam, ali našla sam zbornicu. Od straha sam zaboravila kako da pitam gde se nalazi ta učionica, pa sam samo pokazala jednoj nastavnici, a ona me je odvela. Na putu do učionice, svaku moguću molitvu sam izmislila, ne bi li mi bilo lakše. Pokuca ona na vrata, kada ono, otvara jedan dečko, crn kao ugalj i ona odlazi. Vičem u sebi: ,,Pa gde ćeš sada ženo?! Ne ostavljaj me samu!“ Ulazim, a klupe kao na fakultetu, na stepenicama. Iz mojih usta je nekako izašlo ono „Haj“. Vidim svi gledaju u mene, ali nasmejani su, na svu sreću. Moja razredna me je predstavila i rekla mi da sednem kod jedne devojke iz Grčke. Ja onako ćutljiva, odgovaram kratko i jasno, povučena – niko ne bi rekao da je to ona Milica Zelenović.
Sada, iskreno, uopšte nije bilo loše. Sve je to prošlo kako treba, a neke sitnice koje su obeležile taj prvi dan su normalne.Mnogo su mi pomogli, imala sam tu sreću da sam dobila razred koji me je odmah prihvatio.Trebalo mi je vremena da se priviknem na njihov sistem, ali dobro, uspela sam, sada je bolje. I sada, kada dolazim u školu i vidim da devojke na 5° C nose kratke suknje, gde im pola zadnjice ispadne, majice sa dekolteom, štikle i na sve to tonu šminke, bude mi čudno, ali svako od nas je drugačiji. Neka nosi svako ko šta želi, više me ni ne interesuje to.
Baš neki dan sam imala fizičko i učili smo da vozimo skejt na dva točka. Sela sam malo da se odmorim, a u tom trenutku nastavnik je uključio muziku. Nastavnik fizičkog mi je omiljen, mlad je i nekako pun života, baš se vidi da voli svoj posao. Pevali smo, smejali se ,padali. Kroz glavu mi je samo prolazilo kako ne mogu da verujem da sam dovde došla, i da sam ponosna na to šta sam sve prošla, i kako sam uspela da se izborim sa mnogim stvarima.
Prvih par nedelja sam plakala pred polazak u školu, samo ja sam od onih koji nikada ne žele da govore o svojim teškim osećanjima, pa sam svima govorila kako mi je bajno i divno, međutim nije bilo. Ipak, shvatila sam neke stvari, stekla sam nova iskustva, bogatija sam za mnoštvo uspomena. Shvatila sam da ti ne trebaju reči da bi razumeo kako se drugi ljudi osećaju. U internacionalnom razredu gde učim nemački, ima nas jako puno sa raznih strana, deca iz Sirije, Rusije, Libije, Italije, sa Filipina, Srbije, Albanije. Pričamo koliko znamo, a ono što ne znamo, rukama pokazujemo. Dok prolazim hodnicima u školi, pomislim: „ E, ovo je neko ko govori srpski“. Tražim pogledom i osluškujem poznatu reč, a što mi samo ukazuje na to da smo mi svi isti. Taman kada pomislite da taj neko liči na nekoga od vaših, on vam kaže da je čist Nemac ili Poljak.
To je neka priča, moj doživljaj gimnazije u Nemačkoj. Sada, da kažem zaključak, iako znam da će me sada moja divna nastavnica srpskog, Nada, ubiti zbog toga, 
ali moram da kažem tako, jer stvarno jeste zaključak Naravno, moja majka je opet bila u pravu. Sebi sam oduzela dve godine života, zbog svog onog stresa i nerviranja, a sada vama prepričavam sa osmehom na licu.
Milica Zelenović
Za Milicu
Mi pišemo 