Kad sam bio mali, bojao sam se kokošaka i mnogo nezgoda sam imao, ali one nisu zanimljive kao ova.
Ponekad smo u vinogradu zrele voćke jeli, a ponekad smo samo po livadi skakali. Jednom, kad smo završimo krunjenje kukuruza, penjali smo se na zid i skakali u meku šapurinu.
Uglavnom smo se družili isti: Miloš, Damjan, Nikola i ja. Bili smo kao banda, kao pravi hajduci. Na njivi, kod mog dede Nike imali smo logor. Tamo smo se igrali i pekli krompire u foliji. Imali smo i veliko drvo koje smo koristili kao osmatračnicu, a na jesen smo kupili orahe za zimu. Logor nije imao pravo ime, zvali smo ga Kamp ( kao na engleskom) Uvek bismo, kad krenemo na Kamp, uzeli pet dinara i kupili šibice. Pravili smo čak i oružje – zašiljeni štap, luk i strele, bič i još neke naše izume.
Taj svečani dan bi se desio na dalekom severu, na Aljasci. Želim da osetim tu čistu oštru hladnoću. Zanima me da li se život tamo mnogo razlikuje od naših života ovde. Ono što me najviše zanima su psi koji vuku sanke i mašeri. Od kad sam pročitala knjigu Zov divljine, zanima me kao je to biti mašer.
Veliki deo dana si na sankama, oko tebe je divna priroda, ali pored svega toga najviše me je fasciniralo kako uspeju da održe takav mir, harmoniju među psima, i da ih psi tako slušaju.
Dan bi počeo ovako – prvo bih izašla na sneg. Dubok i nepregledan. Propadnem u tu belinu kao kroz oblak. Skakala bih, kotrljala se. Udisla svežinu. Umila bih se tom čistom netaknutom belinom. Sneško Belić bi bio veći od mene, a ukrasila bih ga grančicama iz duboke, tamnozelene šume. Oko mene bi se obavio onaj miris borovine i smole. A kad dune, obasipaju me čestice, mali dragulji sa ogromnih jela.
Ceo taj dan provela bih sa mašerima. Jurili bismo sankama u društvu sa predivnim, snažnim i pametnim psima. Stalno bih nešto zapitkivala te ljude koji žive tako neobičan život.
Na kraju dana bih se posebno zahvalila psima na predivnom putovanju.
Volela bih i da mirno šetam šumom i upijam svim čulima mirise i boje. Jedna svečana šetnja u prošlost.
San bih dočekala uz čudesnu igru polarne svetlosti na prozoru svoje tople sobe.
Седела сам у соби и мирно шарала погледом по свим детаљима. Све је у њој изгледало познато, али и на неки чудан начин ново и занимљиво. Одједном сам приметила нешто заиста ново. У витрини је стајала једна шкољка. Прелепа, чаробна, пресијавала се у најразличитијим бојама, од плаве до јаркожуте. Одакле овде шкољка? Ко ју је нашао? Овде оставио? Можда баш мени? Пажљиво сам је узела у руке и док сам је окретала да бих је принела уху из ње је испао један папирић. Узбуђење је достигло врхунац када сам сазнала да је порука написана на њему баш за мене. „ Иди у библиотеку!“ Познат ми је био једино рукопис. Личио је на дедин.
Брзо сам се спремила, понела сам и шкољку, не знам ни сама зашто. На путу до библиотеке у трави сам угледала шаховску фигуру. Без разамишљања сам је узела – једно необично откриће подразумева и следеће.
Пошто нисам знала за неки други разлог доласка, библиотекарки сам показала шкољку и питала је има ли нека књига о необичним, ретким шкољкама. Рекла је да постоји само једна. Читам на корицама изнад наслова име свог деде. Ланчани низ необјашњивих појава се наставља и сад се више не чудим. Сада сам спремна за нова открића.
Посветила сам се књизи. Листам полако и задивљено. А онда наилазим на нови папир – нова порука за мене. Дедина адреса!
Пошла сам бициклом. Иако живи близу нас, желела сам да се вратим пре вечере.
Чима сам ушла у кућу, запазила сам нову дивну, чак свечану промену. На прозорима су нове завесе. Боје су се преливале у многим нијансама од плаве до јаркожуте – завесе као шкољка.
Деда је седео у својој прастарој фотељи, мило ми се смешио и мирно, као да је то најједноставнији чин који следи, питао: „ А да одиграмо једну партију шаха?“ „Наравно,“ волела сам шах. „ Али прво ми реци одакле ова шкољка?“ „ Зар се не сећаш да смо за твој трећи рођендан тражили скривено благо? То је био твој поклон.
Помислила сам како је лепо што сам заборавила јер сам сад поново открила благо.
Почели смо партију. У дедином низу фигура недостајла је баш она коју сам пронашла на путу до библиотеке.
Највише волим балет. То је моја омиљена игра. Од малих ногу сам почела да плешем и одмах ме је одушевила та уметност. А све је почело овако:
Једног снежног дана мама и тата су ме одвезли код баке у Апатин. Тамо сам и преспавала. Дивно смо се играли деда и ја, а и бака нам се понекад придружила.
Негде предвече неко је закуцао на врата. Били су то мама и тата. Дошли су по мене јер су ми спремили једно изненађење.
Возили смо се већ други сат. Чинило ми се као да смо на бескрајном путу у тој светлој, месечином обасјаној ноћи. Светлео је и један ауто који има да пређе још доста пута до позоришта.
Ушли смо у једну велику салу: Одушевила сам се!
Једна жена обучена као лабуд свирала је клавир. Клавир је најлепши инструмент на свету. Тако лагано шири пригушен звук. Уз њега је играла црна лабудица.
Представа је била дивна! На позорници су се смењивали полако, у ритму мелодије светлост и тама. Било је то Лабудово језеро. У паузи ми је лагано пришла једна балерина и одвела иза сцене. Упознала ме је са свим учесницима у представи, са својим највећим сном, отворила врата једног новог света. Показала сам им шта могу да одсвирам на клавиру.
Други део представе сам провела у скривеном углу позорнице и гледала чуда.
Постоји неколико кутака у мојој соби у којима чувам све своје драгоцености –поклоне и моје рукотворине.
Када сам се родила, моја прабака ми је поклонила плишаног меду по имену Теди. Пазим на њега као да имам бебу у рукама. Без њега нигде нисам ишла, а када ми је било тешко, увек ме је на неки чудан начин утешио, бар толико да је упијао моје сузе.
Постоји једна потпуно шашава играчка која ме чека на кревету. То је Миничи. Она је крилати једнорог розе боје. Уме да буде тврдоглава баш као ја. Када сам тужна, загрлим је и неочекивано почнем да се смешим.
Својој мами сам за Осми март направила лепу теглу за оловке. Залепила сам једну шарену салвету, а на врху је моја слика да ми се мама увек орасположи.
Када ми је досадно, углавном смишљам песмице. Писала сам о свом првом дану школе. Песма је била баш дугачка – мислим да је било и превише речи, али замало да заврши у новинама.
Уметничко дело је све што садржи емоције. Сликар осликава своја осећања.
На пример, на свом цртежу са пауном осликала сам како ја гледам природу. Занимљиво је што сам сликала и гумицом.
Некад се питам зашто морамо да одрастемо. Да бар могу да будем она четворогодишња мала девојчица.
Ove godine sam sa svojim roditeljima imala puno planova za mojškolski raspust. Planirali smo da idemu u Grčku, ili na neko jezero u Srbiji. Ali, zbog ove pandemije, koja nas je zadesila , svi planovi su pali u vodu, i ja sam svoj školski raspust uglavnom provela u Somboru. Mislila sam da će mi dani prolaziti sporo i bez smisla. Međutim, zahvaljujući drugovima iz ulice kojima je bilo dosadno kao i meni, mi smo se nekako više, nego inače, družili u ulici, igrali se žmurke, visli na ćošku pored šanca, i dugo u noć pričali razne priče.
U toku raspusta nekoliko dana sam provela i u Apatinu, kod svoje bake i sestre Jelene. Sa sestrom sam jedan dan čak išla na jezero Retba, kod Pačira. Stvarno je voda jarko roze boje i deluje sasvim nestvarno, kao da sam na drugoj planeti, ali sem toga ništa mi si drugo nije dopalo. Voda se osetila na naftu, i bila je toliko topla da se nisi mogao rashalditi.
Provodila sam vreme i za računarom ili čitala knjigu „Hari Poter i dvorana tajini“.
Sve u svemu, moj raspust nije prošao baš burno, ali ne mogu se žaliti ni da mi nije bilo lepo sa svojim prijateljima iz ulice i bakom, sestrom Jelenom u Apatinu.
Ovo leto ću zauvek pamtiti. Bilo je drugačije nego sva ostala pre njega. Korona virus nam je promenio život i stavio maske na lice. Sve je drugačije.
Veći deo leta sam proveo kod brata u Osijeku. Išao sam do Drave na kupanje, ponekad igrao fudbal na obližnjem igralištu i uživao..
Jednog dana tata nam je pripremio iznenađenje. Nije ništa rekao gde idemo. Seli smo u auto i otišli do Dalja. Na samoj obali Dunava parkirali smo auto i prošetali do jedne kuće. To je bila rodna kuća i muzej Milutina Milankovića. Moje uzbuđenje bilo je veliko. Video sam planete udaljene dve svetlosne godine i ceo Mlečni put. Bilo je tu puno zapisa, naučnih radova iz astronomije i slika svemira. Na mene je najveći utisak ostavio teleskop koji pomoću kamere može da vrati sliku zvezdanog neba nazad u salu. Osećao sam se kao da lebdim među zvezdama i putujem „kroz vasionu i vekove“ sa Milutinom Milankovićem.
Sa zalaskom sunca krenuli smo kući. Taj dan ću pamtiti po prelepim utiscima. Zvezdano nebo sada bolje vidim.
Нисам се обрадовао септембру и повратку у школу. Зашто ? Зато што не могу више времена да проведем са бабом и дедом у селу Раткову.
Ја “грејем “ школску столицу и пишем силне писмене тестове, а мој срећни деда Милан вози трактор и бере кукурузе. Док наставница биологије прича о цитоплазми, ја мислим о деди, о томе да ли је упалио „беларуса“ или „махиндру“ и да ли је поправио стари круњач .Све бих дао да могу септембарске топле вечери провести у круњењу кукуруза.
На часу разредна говори о здравој исхрани и црта некакву пирамиду, а ја мислим о слаткој бабиној бундевари. Не кажем да разредна није у праву, али нема лепше и здравије хране од бабиних пита .
Наставник математике задаје задатке – Kо има више кликера? Паја или Жика! Пусти кликере! Прерастао сам их ја , мислим о томе колико ће вагона кукуруза деда убрати и хоће ли ова година бити плоднија од прошле .
Историчарка предаје о далекој прошлости , а ја мислим о дедином комшији Панти који пече ракију код нас и прича како се овде живело и јело. Причао би он и дуже да по њега не дође жена Јаворка, јер је потребан неко да му покаже пут до куће. На часу географије Ања одговара на питања о свемиру . Све она зна! Није да ме не занима, али мој простор је ипак сеоски атар, посејана пшеница, здрави клипови кукуруза, лепе главе сунцокрета окренуте Сунцу .
Posle dugog dana u školi vraćam se kući sva srećna jer je sutra prvi dan raspusta , što je značilo da idem kod bake na selo. Srećna i uzbuđena počela sam da se pakujem . Brzo kao munja probudio se dan , sreća me je osvojila i utrčala sam u bakina kola gde me je čekala baka. U njena kola uvukao se i moj nestašni mačak Milan koji je jedva čekao da me vidi.
Bakino seosko dvorište je pravo filmska scena gde smo se moj brat , ja i pas Munja igrali da smo tri musketara . Munja je dobio plašt i mač , moj brat je dobio masku , plašt i mač, a ja samo plašt i mač .Trčali smo tamo-amo i igrali se lepo sve dok nismo čuli neku buku. Prestravljeni otišli smo do šupe . Jako smo se bojali da vidimo ko je to , ali odjednom zadnja vrata šupe su pala kao kruška sa drveta, a mi svi utrčasmo u kuću.
Malo posle smo skupili hrabrost i nastavili da se igramo kad iz žbuna istrči neka crna jakna. Počela je da meči i trči kao muva bez glave , a pas je lajao sve glasnije dok ono nije skočilo i otkrilo svoj identitet. Čim smo videli naše maskirano čudovište, počeli smo da se smejemo, a pas nas je gledao onim ludim pogledom samo što i on nije zaplakao od smeha . I tako smo se smejali sve dok nas nije zaboleo stomak od smeha .To naše nastašno čudovište zapravo je bila mala ovca na koju je pala crna jakna. Iz naših podleda sam i znala da smo pomislili kako je jako šašavo plašiti se ovce.
Ovog događaja se sećam kao sa slike, pa još da neko kaže da čudovišta ne postoje,. Moja družina musketara je pokazala tom malom čudovištu gde mu je mesto.Vratili smo je u tor i potrčali kući da ispričamo baki svoju avanturu.
Ех, савршен дан! По мом мишљењу сваки дан, да би био савршен, треба да садржи само неколико важних, а једноставних делова: време за опуштање, смех, читање и забаву.
Ево приче о једном таквом дану.
Лето 2020. године. Страшан смртоносан вирус, много лоших вести на целој планети, али ето и тада се десе лепи доживљаји.
Као што рекох, лето! Јутро почиње отварањем прозора, док пијуцкам сок од цеђене наранџе. Из кухиње се чује познати звук – ток-ток и мамин глас: „ Доручаааак!“
Седамо за сто сви – мама, тата, моја млађа сестра Олга и ја. Одједном тата изјављује да после ручка има изненађење за нас. Лепо смо натенане доручковали – време је за читање или помагање око ручка. Данас бирам читање. Књига „Влак у снијегу“ већ неко време ми држи пажњу. Ипак, после двадесетак страница одлучила сам да проверим како напредује наша цезар- салата. Повремено ме хвата нестрпљење, питам се шта је тата наумио за данас.
„Ентеријер са девојчицом која чита“ – Хенри Матис
За време ручка чује се ритмично звецкање виљушака и повремени смех – најлепши звуци! А онда тата изјављује: Узимајте ранчеве, спакујте купаће, пешкире и не заборавите своје главе!“ Нас две усхићене трчимо у своје собе и пакујемо се, али још увек не знамо куда идемо.
Мама пакује сендвиче, а тата мишиће за Олгу – она још не зна да плива.
Возимо се већ пола сата. Тата ништа не говори, само се загонетно смешка, а ми нагађамо: ја кажем: „ Викендица!“ Олга каже:“ Аква-парк!“, а мама: „ Салаш!“.
Тата на то као прави водич каже: „Још пет минута до дестинације.“ И, ко је био у праву? Василија! Ја сам била у праву.
Олга одмах ставља мишиће и ускаче у воду, а ја ширим пешкир на лежаљку и елегантно се смештам на лежаљку поред маме – удобно за сунчање. Само се шалим! Шта сте ви мислили? Немам ја двадесет година! Још увек сам дете и ускачем заједно са Олгом у воду.
Мало одмора од пливања уз крпену лопту, као у стара времена. Из воде напоље, у воду па напоље и тако ко зна колико пута. Ништа посебно, не сећам се детаља, али тако ми уживамо.
Нас четворо поред воде, а у води лабудови. Ех… Песма се овде завршава.
А онда? Лабудови! Олга само што није ускочила у воду за њима, а у руци комадићи хлеба.
Срећна сам због само тих неколико ствари – што сам савршен дан провела са породицом и што сам била у праву кад смо нагађале куда нас тата води.
Mi pišemo 