Кишобран

Моја другарица Соња воли да иде напоље са мном да се играмо. Иако је она увек за све спремна – у својој торбици носи свакојаке потребне ситнице, од марамица до рукавица, једина ствар која јој  недостаје је кишобран, а баш нам је тог дана био потребан. Нисмо биле близу улаза па смо тркнуле испод крова гараже.  Киша пљушти, а ми – ни да макнемо. У нашем заклону нам и није баш било најбоље, чизме су вириле, а у њима све више и више воде.  Наш следећи план је био да мењамо место јер нам је било и хладно док смо тако очајно стајале и чекале да се све заврши.

А онда смо се лупиле по мокром челу,  идеја је синула! Кишобран од јакни! Вредело је покушати! После смо трчале и за јакнама јер је и ветар био против нас.

Десило се још једно чудо тога дана. Одједном смо угледале зрак сунца, први у том дану, а облаци су још брже неким новим чудом нестали.

Од тада Соња у својој торбици обавезно носи и кишобран јер облаци и сунце играју неку своју игру.

Миа Раденковић

После кише

Ниси сам:

Поред тебе расту травке и савијају се.

Три шиљата листа нешто чудно шуме.

Скакавац је скочио са бусена на цвет.

Откинут реп гуштера је нови становник:

Нико сем тебе не зна да се умножио свет.

Ниси сам.

Газиш труло лишће босим ногама.

Под петом си преломио прут:

Једна птица прхну преко твога рамена.

Прислонио си ухо доле:

Ти би сад да чујеш песму камена.

Ниси сам.

Коме ли се твоје очи смешкају?

Можда мислиш да те оставио ум?

Опет гледаш црну земљу што се пуши.

Нешто се дешава сад у твојој души.

Можда ти већ чујеш златни житни шум?

Стеван Раичковић

Колачи

Могу рећи да имати кућног љубимца није ни мали лако, а поготово у оној њиховој првој години живота када се несташлуци нижу као перле. Мој пас Мића је врло разигран и несташан, а његове авантуре заиста треба видети.

            Једног поподнева смо га оставили самог код куће јер смо ушли у посету баки и диди.

Бака је мајстор за колаче и увек нам нешто спакује да понесемо. Обрадовала сам се иако ми је још јуче донела обланде које смо ставили у чинију,  на трпезаријски сто.

Пошто је Мића мали, нисмо  мислили да ће их дирати. На наше запрепашћење, кад смо дошли, имали смо шта и видети – цела кухиња је била од колача, а Мића је нестао. Наравно, одмах смо почели да га тражимо и нађемо га испод кревета, а око њега на све стране  добро измрвљени колачи. Ја и мама га никако нисмо могле извући. Што је више времена пролазило, колача је било све мање. Напокон,  једног момента је сам провирио и опрезно отишао на своје место.

            Најгори део је било спремање јер чим почистиш, учини ти се да их има још. Мићи је мама опростила, али мој стомак није.

            Тако нам је показао да нам је веома веран, а и сналажљив је. Јесте да колачи нису добри за псе, али ако је њему било забавно и сласно после свих тих колача, не би ни другим псима сметала једна коцкица чоколаде.

Миа Раденковић

Didina demokratija

    Moj dida je kao i bilo koji drugi starac, samo što je on na svoj način zanimljiv. On je pametan i obožava da gunđa, a ima i neka potpuno beskorisna, luda i čudna pravila ponašanja koja, po njegovom mišljenju, čine savršenog čoveka. Na primer….

    Kada se završi obrok, najmlađi ode da potopi suđe, dok svi strpljivo čekaju da se didin divan savrši. Za njim ide sledeći koji opere i vrati suđe na sto a usput zaveže i kesu hleba. A za najstarijeg najviše posla, on jadan sve mora da sklanja. Dok dida sedi na svom kauču, koji već ima udubljeno mesto od svih godina korišćenja,  ‘vata zjale, traži mrlje na plafonu i sav taj red nadgleda.

A još kuka kako mu je posao težak!

      Jako voli svoj jezik i kulturu. Ne da mi da mu pričam na somborski način, već k’o prava Šokica treba da divanim šokački. Mog brata tera da se oblači u narodnu nošnju i pleše, glumi i recituje. S obzirom na to da ja nisam neka iskusna glumica ili plesačica, mene vuklja sa sobom kao malog pomoćnika da mu pomažem oko svega što mu treba.

    Pravila i kazne za nevaljalo ponašanje su isto neobične:

     Kada mu odgovaraš mucanjem ili povisiš ton, treba da mu napraviš čestitku za rođendan, ali da ga u njoj opišeš kao najboljeg čoveka na svetu.

     Ili, kada ne možeš da izvršiš svoje obaveze jer si bolestan, moraš da radiš i svoje i dodatne zadatke koje on tada smisli.

Moj dida  ima puno zanimljivih dosetki kojih se niko ne bi setio.

      Govori nam da mu Bog svaki put, kada ga dete posluša, da još jedan dan života. Jeste da on u to ne veruje, ali samo želi da ga slušamo.

      Jako volim svoga didu! Istina je da je malo drugačiji, ali je, po mom mišljenju, savršen baš takav kakav jeste. Naravno, nije on uvek takav jer većinu svog vremena provodi sa nama, pričajući nam priče iz svog detinjstva, ali to je za neku drugu priču.

Mia Radenković

Pohvala

Moja kuća je lepa, ima mnogo lepih soba u njoj.

Mamina i tatina soba je velika. Ima predivan pogled na jednu malu šumu iza moje zgrade.
Sestrina soba je mala, ali  mnogo je lepa.
Zidovi su roze boje,  krevet je u obliku kruga. Svaka čast moj sestri za dizajn sobe.
I evo je – moja soba. Po mom mišljenju najlepša.
Moja soba je plava. Za dizajn mi je pomogla mama.  Velika je i lepa.
Imam radni sto, televizor, kompjuter i prelep pogled na malu šumu iza moje zgrade.

Mama mi se počela baviti jednim jako lepim poslom – pravi novogodišnje ikebane.
Baš  su lepe i mnogi kupuju njene ikebane. Kad objavi slike na oglas, uvek nekome neka zapadne za oko i kupi je.

Moj tata je policajac. Mnogo mi se sviđa njegov posao. Voleo bih jednog dana da postanem kao on.  Radi kao inspektor za nasilje u porodici. Po ceo dan radi jer stalno ima mnogo slučajeva.

Kuća moje babe i moga dede.

Oni imaju kuću na sprat i mnogo lepih soba, i da naglasim , prelepo dvoriste. Četiri sobe su mi omiljene: spavaća  soba jer smem da skačem po bračnom krevetu, kuhinja jer moja baba stalno nešto priprema – od kolača do pečenja, dnevni boravak jer se izležavam sa dedom i špajz jer baba krije tu mnogo slatkiša i slaniša.

Moj deda je penzioner, a bio je isto policajac. Sada se bavi poljoprivredom , a u slobodno vreme rezbari drvo u razne lepe oblike. On je, po mom mišljenju, najtalentovaniji deda na svetu. Moja baba radi u OŠ „Dositej Obradović“  kao čistačica. Veoma je vredna, uporna i tvrdoglava žena. Kada nešto počne, ne staje dok ne završi ma koliko trajalo. Takvu narav je povukla na mog pokojnog pradedu.


Lepo je nekog pohvaliti makar malo.To puno znači.

                                                                                            Mihajlo Šnaderbek

                                                                                                             VI/2

Дивим јој се

            Дивим се многима, али највише волим и најбоље познајем своју маму.

            Моја мама је врло лепа и паметна жена. Има лепу плаву косу и добре топложуте очи. Предавач је и професорица на Медицинском факултету у Суботици. Много јој се дивим, а највише због тога што обожава децу. Она је врло брижна и обзирна према деци. Мислим да је један од разлога и то што је одрастала без брата или сестре.

Воли младе људе и воли природу. Одана је мом оцу и много нас воли све.

            Пре много година радила је у основној школи и предавала здравље и исхрану.

            Важна јој је и брига о старијима. Док су моји прабака и прадеда били живи она је бринула о њима. Тада је и размишљала о идеји да отввори старачки дом.

            Дивим јој се и волела бих да будем налик њој када порастем.

                                                                       Дуња Шумоња

V/1