Једна девојчица која би волела да се врати у своје село из којег сам се преселила у Сомбор или нека друга особа која живи овде у граду и јасно види разлику. Волим тај мир код бабе, не журим нигде, ништа не морам, довољно ми је само да отворим очи ујутру и да ме обузме спокој.Тамо ја осећам нешто другачије. Тамо јесам другачија. Волим животиње, то знам од малена, могла бих цео дан да их мазим и пазим. Не треба ми нико тада, могу и да будем сама у бакином дворишту, на сеоском језеру и да будем задовољна. Природа ме опуста. Волим те широке улице које ме чине спокојном и осмехе мештана који ми говоре колико сам културна, комуникативна и добра девојчица. Волим све људе овог света, растужи ме туђа мука. Волим да будем сама у стану, тад легнем и учим, слушам музику и размишљам шта ћу после да радим. Овде се људи мало смеју, сви журе, много раде. Дође ми да им кажем: ,,Станите, живот је леп, није све у послу!“ Нема боја које ме чине сретном.
Волим своје другарице и наша дружења јер су пуна смеха, радости. Али, увек морам да пазим да неког случајно не повредим. Бојим се одрастања, неуспеха и сталног кретања ка нечем новом. Пријемни ме подсећа на то. Да могу само још мало да не мислим на то. Да загрлим маму и да је не пуштам као кад сам била мала. Да ме мази док не заспим.
А, одједном ја перем суђе, простирем веш, и усисавам, све да не мора мама, јер је и она уморна. Похвали ме да сам порасла и постајем зрела. Пуно причамо и изненади се колико сам ствари схватила и колико се мењам. Каже:,,Ниси више девојчица, постајеш девојка, једна озбиљна особа!“ Ја то не желим, ја бих да будем дете, да не видим и не осећам хладноћу међу људима, да не схватам када ме неко попреко погледа. Сада знам ко сам ја, ја сам још увек дете и желела бих да тако и остане.
“Zašto bih ostala da živim u ovom gradu?” je vrlo zanimljivo pitanje. Često mislim o tome. Poenta je u tome što ne bih. Moj najveći san i najveća ambicija je da se odselim iz ovog grada. Srbija je, vrlo siromašna država. Mala je, a ni uslovi za život nisu najbolji. Ja sam oduvek htela da se preselim u neki veliki grad, u bogatoj državi, i tamo živim lagodan život sa finom platom, na primer u Njujork, grad mojih snova. Bilo bi mi predivno. Ništa mi ne bi falilo. Međutim, koliko god ja volela takav moderan, luksuzan stil života, visoke zgrade, skupe apartmane, kafe sa hiljadu aroma i sve ostalo redom… ništa nikada za mene neće zameniti Sombor. Nije najbolji grad na svetu, ali moj je. Ovde sam se rodila i ovde su mi neke od najlepših uspomena. E pa, upravo te uspomene su jedina stvar zbog koje se upitam: “Da li bih se stvarno odselila?”.
Počeću sa uspomenama na svoj kraj, Čvorak. Tamo su moja prva sećanja. Sećam se kako sam se svaki dan igrala sa svojim bratom Radetom i našim komšijom Urošem u našem dvorištu. Pravili bismo raznorazne napitke od blata i tovarili ih u mali kamion, pa bismo se gađali sa našim “prijateljima sa zida” kako smo ih zvali, Sarom i Filipom. Pogotovo leti je bilo zabavno jer bismo ostajali do kasno uveče gađajući se, pa bi nas baka Milica sve skupa poređala i čistila crevom, a nakon toga bi nam pravila naše omiljeno – hleba i pekmeza. Divna uspomena. Sećam se i deda Milanka. On je gotovo uvek bio mrzovoljan, ali imao je veliko drvo višanje, na koje bismo se mi uvek penjali i jeli. Još uvek sam ubeđena da su to najlepše višnje na svetu. Na Čvorku takođe žive moje najbolje prijateljice, Ajša i Milica. Sećam se kako smo nas tri plesale i igrale u mom dvorištu i kako su me celo leto učile da uradim ‘zvezdu’. Tu je i naše drago igralište Čvorak. Tamo bismo Ajša i ja išle svaki dan i igrale se naše igre uloga i često tračarile. Tu je i Žaklinina kuća koja je napuštena već godinama i Ajša, Strahinja i ja smo je mesecima istraživali i pokušavali da otkrijemo sve misterije u mračnim ćoškovima. Sećam se kako smo skupljali neke dokumente koji su stalno misteriozno stizali do njene kuće. Tu su i bašte, za koje smo svi verovali da su uklete i sedište zlih baba sa puškama.
Mnogo sećanja. Zapravo, pisanje ovog sastava me je nekako trglo. Naravno, treba da se odselim. U stvari, kako uopšte sećanja mogu da me sprečavaju u tome? Sećanja su sećanja. Služe da stoje tamo negde u pozadini moga mozga kao lepe slike iz mog ranog detinjstvoa. Čak nema više ni tih materijalnih tragova sećanja. Deda Milanko je umro, Milica i moj brat su postali zavisni od igrica, Sara i Filip su se odselili, Žaklinina kuća je renovirana i ima nove, mlade stanare, baka Milica se ozbiljno razbolela, Uroš se takođe odselio, sa Strahinjom se više ne slažem, a na Čvorak su počeli da dolaze neki pijanci i narkomani. Sve su to samo uspomene. I to je potpuno normalmo. Nema ništa pogrešno u tome što želim da se odselim. I zavoleću neki novi grad, i državu, i neki novi kvart i nove ljude, ali Sombor, pogotovo Čvorak, zauvek će ostati u mom srcu.
На овом свету има толико магичних места. У прелепој Тоскани, у Пизи где се налази чувени криви торањ, негде у Паризу са погледом на величанствени Ајфелов торањ. То су места у којима сам одувек маштала. Коначно сам решила мистерију која је трајала годинама и открила где желим да живим. У својој родној земљи Србији. Многи би ме питали зашто бих ја хтела да живим у овако малој држави када има толико лепих, већих и богатијих. Истина је, Србија је мала, али моја љубав према њој је већа и од Русије, лепша и од Француске, а храна лепша и од италијанске. Под овим небом су моје успомене. Ту сам се родила и упознала своје родитеље. У овом граду, сам упознала свој прву пријатељицу на неки врло специфичан начин. Добила малог брата Дамјана који је врло интелигентан и увек ћу га највише волети. Овде сам направила прве највеће глупости – двапут уганула зглоб, сломила сијалицу, пала на леђа на игралишту, уз помоћ моје другарице Јане сам успела да одлетим бар десет метара у даљ и озбиљно се повредила. Поред ових глупости има и лепота. Сваки дан, када дођем у школу, моје другарице Јана, Слађана и Дуња ме увек освајају смехом, а тек што је јутро почело. Колико год да ми је дан тежак, оне ће успети да га поправе. Када бих отишла из Србије, никад ништа не би било исто, баш зато што бих све успомене свуда носила са собом.
Prave životne vrednosti postoje večne i jednake za sve u ovom nama poznatom svetu, ali svako ima jedinstven pogled na značaj vrednosti i svako ih odmerava na drugačiji način. Za neke je najvažnija dobrota i ljubaznost ljudi, dok je za druge to što imaš veliku kuću i skup auto. Za neku treću vrstu ljudi je važno kada se trudiš i uporan si da dođeš do cilja, za njih je vrednost kada se boriš za pravdu.
Ja znam da su prave vrednosti one u nama, one koje ne možemo videti okom. To nisu skupe stvari i novac, nego kada neko ima dobru dušu i čini dobra dela. Ljudi greše kada kod drugih cene materijalno stanje, a vrline poput iskrenosti ismejavaju i zapostavljaju. Verujem da se dobro, dobrim vraća i da treba da pomognemo drugima, a da se ne očekuje ništa za uzvrat. Takvi ljudi se prema drugima ponašaju sa poštovanjem i uvažavanjem svačije različitosti. Ne cenimo ljude prema tome čime se bave i koliko novca imaju.
Težim ka tome da što više pravih vrednosti razvijem u sebi, da se okružim ljudima koji ih imaju i učim od njih.
Данас коначно можемо да почнемо да китимо кућу за празнике. Тата и ја смо хтели још пре недељу дана, али нас је мама спречавала у томе. Говорила је да онда празници изгубе своје чари и радости ако имамо предуго декорацију. То ме је мало збунило, и бацило у размишљање да ли је то истина. Много смо срећни јер смо се преселили у кућу и можемо много више да је китимо за овај диван период године, у време даривања и празника. 2.12.2021. Данас се такође наставља кићење куће, а мислим да ће трајати још доста дуго јер ми имамо једну дивну традицију за коју мислим да нас стварно издваја од дргих, а то је да сваке године купујемо и китимо праву живу јелку са кореном. Тако су моји тата и мама китили још кад су били деца и тако раде и дан-данас. И мислим да ћу тако и ја јер пластика не може да замени мирис и изглед праве јелке. 3.12.2021. Ова недеља ми је била баш заморна имао сам много да учим тако да сам јако уморан и најгоре је то што и за викед имам много да учим, тако да нема одмора за мене . Вечерас сам био на тренингу који ми је дошао као одмор, што је веома чудно и нелогично, ко иде на тренинг да се одмори? Када радим оно што волим, ја се одмарам. 4.12.2021.
Ех, једном и ја да одморим. Спавао сам до један поподне, а легао сам око дванаест. Ништа се занимљиво није десило. Увече сам са породицом гледао божићни филм. У овом периоду године баш често гледамо такав тип филмова јер дају неку додатну топлину дому.Иако они немају неку опширну причу, иако знам да ће се на крају заљубити, волим да гледам те прекићене куће и да стварам лепе успомеена са својом породицом. 5.12.2021. Данас сам устао раније него јуче, већ око десет. Мама ми је направила хлеб у јајима са печеном сланином. Током преподнева сам био у кући, играо се са својим псом. Касније смо ишли код бабе на ручак. Правила је лички купус који је био предиван. 6.12.2021. Данашњи најупечатљивији утисак је празник „Микулаш“ или ти Свети Никола у католичкој вери. Само јутро је било чаробно, а тек поклони! 8.12.2021. Један хладан дан. Био сам у школи, онако прилично просечан дан. Али, хтео сам само једну ствар да ти кажем. Ова ситуација се често дешава. Мој пас има свој кревет у којем буде за време ручка, а поподне му кревет ставимо испред врата од дневне собе, у двориште, а ми одемо горе. Касније чим неко сиђе, гребе шапом по вратима (од стакла су) и цвили, јер му је хладно и жели да уђе . То ми је толико слатко да ти не могу описати. 11.12.2021. Викенд! Мој брат је ноћас отпутовао у Будимпешту. Тако да смо тата, мама и ја сами. Преподне смо мама и ја смо чистили приземље док тата није дошао. Тата и ја смо правили јелку, да, јелку од дрвета и то два метра увис. Имали смо много посла око тога, али је на крају испало фантастично. Ставили смо је испред куће и украсили лампицама и куглама. Увече смо мама и ја правили крофнице и погледали још један божићни филм. 12.12.2021. Данас је још један празник, Материце. Вероватно си помислио: „Па ви сваки викенд имате празник!“ Викенд након Материца, 19.12. су Очеви и онда 24.12. Бадње вече и 25.12. Божић. Данас смо због овог празника ишли код друге бабе на ручак. Када је Марко увече дошао у тајности ми је показао чајеве које је купио мами и тати за Божић као поклон од нас двојице. 16.12.2021. Кратки пресек стања. Мој пас је тотално раскомадао лампице на јелци испред куће, мама зна да су покварене, али не зна да је он то урадио. А ја? Ја сам написао писмени из српског.
Овом темом желим да својој наставници и другарима дочарам лепоте спорта којим се бавим.
Вожња кајака је мој животни избор, а одабрала сам га зато што волим да будем у природи, а вода и зеленило на обалама и све животиње које тамо живе јесу прави доживљај природе. Стално у покрету, слике се смењују и стварају осећај слободе и неограниченог простора.
Највише волим да се заједно са друговима возим скроз до Тромеђе. Уживамо разгледајући природу и слушајући звуке. У паузи волимо да гледамо како капљице цуре са весла и праве пуно малих кружића који се претварају у све веће и веће.
Откако смо се вратили на воду после дужег периода, уочавамо да се природа доста променила. Некада се у исто време и смејемо и бринемо за понеког ко је пао у воду.
После тренинга изађемо из кајака и заједно их спустимо на понтон. После скинемо и опрему и најчешће урадимо мало вежби за истезање. Обавезно обришемо и унесемо кајаке.
Иако је Антонија, наша инструкторка, освојила бројне медаље, уопште нас не притиска да и ми морамо бити освајачи, али жели од нас да направи праве пожртвоване спортисте.
Knjige su moji najbolji prijatelji. One između korica čuvaju za sva vremena pesme, priče – uvek nove avanture.
Svako veče pred spavanje mama mi je čitala priče, basne i bajke, na kraju čak i romane. Od malena imam sobu sa velikom policom za knjige. U početku su tu stajale igračke i poneka knjiga, a sad ih ima toliko da neke moram da selim na novu policu. Vremenom sam stekla svoju malu biblioteku koja sadrži čak petsto knjiga. Najviše je doprinela moja mama koja je mi ih kupila skoro sve.
Odnos prema knigama mi je veoma važan. Uvek se potrudim da budu udobno i lepo smeštene na svoje posebno mesto. Sve sam ih pročitala, osim enciklopedija koje čitam povremeno
Prošle godine sam prvi put bila na Sajmu knjiga. Taj doživljaj ću zauvek pamtiti. Toliko štandova! Nisam znala kojem pre da priđem i koje sve knjige da izaberem. Osećala sam da se nalazim u svetu kojem pripadam.
Jednog lepog letnjeg dana odlučili smo da odemo na kanal. Cela moja porodica učestvuje u pripremama i pakovanju. Bude baš lepo i veselo.
Šetkali smo naokolo, a moj teča je posle nekog vremena izjavio da ne zna gde smo to dospeli. Bili smo i gladni i žedni.
Pronašli smo žbun kupina, ubrali nekoliko i to nam je ublažilo i glad i žeđ. U tom istom trenutku odmah tu u blizini primetili smo jedno lepo mesto za kupanje.
Dok sam ulazila u vodu, ugledala sam nešto što se migolji prema meni, a onda je nestalo. Ipak sam nastavila da se krećem, možda mi se samo učinilo.
Za svaki slučaj okrenula sam se još jednom i tada ugledala zmijurinu, belu sa žućkastim šarama i ledenim pogledom. Istrčala sam iz vode bez reči i stala skamenjeno na obalu. Zmija je podigla vrat i glavu i tako nastavila za mnom ka obali. Sleđena od straha nisam mogla ni da se pomerim s mesta.
Toliko se približila da sam po šarama prepoznala našu bezopasnu beloušku – samo je htela da se igra. Kada sam konačno došla sebi, nje više nije bilo. Samo je nestala kao trag magle.
Ponovo ulazim u vodu nadajući se da nema nekih drugih opasnih zmija, ali odjednom osetim kako mi noga propada u mulj, a papuča mi se zaglavi nekih metar ispod vode. Dohvatam neku granu i njome zakačim papuču, ali padam glavom pravo u mulj.
Зовем се Стефан Драгичевић, идем у пети разред, имам једанаест година. Станујем недалеко од школе у згради поред шумице. Ту проводим пуно времена – шетам са родитељима, тренирам на справама, на игралишту играм фудбал и кошарку са друговима из одељења и из зграде. Ипак више волим кошарку. Волим да возим бицикл и желео бих да ми родитењи купе fat-bike који има широке гуме – тада бих могао да возим по снегу и песку. Навијам за Партизан и нећу заборавити утакмицу против Црвене звезде коју сам посматрао са трибина партизановог стадиона.
Омиљени предемти су ми српски језик и музичко и умем да свирам фрулицу. Идем у школу енглеског језика.
Родитељи кажу да сам миран, али тврдоглав. Ја не волим свађу ни тучу. Бранио сам малог комшију Луку док је ишао у наше одељење.
Највише волим да идем у Ратково код деда Милана. Он ме је научио да возим трактор и на то сам поносан. Све што деда ради, радим и ја са њим: крунимо кукуруз, намирујемо стоку, косимо траву, оремо њиву. Ја сам дедин мезимац.
У доба короне сам се угојио. Мама каже да сам добио стомачић, а тетак ме зове Ласта у карантину. Мораћу поново да почнем да тренирам кошарку.
Жеља ми је да моја породица увек буде сложна и на окупу.
Зовем се Лука Малобабић и идем у пети разред. Волим да играм кошарку, причам и играм се са другарима. Волим и да играм друштвене игре, занимљив сам и смешан. У слободно време читам књиге, играм игрице и гледам серије. Моја омиљена књига је „Двојица под кошем“. Тренирам кошарку, имамо тренинге три пута недељно. Мислим да сам добар друг, марљив сам, волим да помажем другима и дружељубив сам.
Коначно је почела нова школаска година . Надам се да ћу и даље остати вредан и радан и да ћемо се сви лепо слагати.
Здраво! Ја сам Ања Маглов, имам једанаест година. Моја омиљена боја је роза. У слободно време волим да цртам и да се играм са другарима. Код баке на селу имам два пса – Лили и Шапицу. Чим стигнем, трчим да се играм са њима и да их нахраним. Много волим животиње. Пре сам и желела да будем вeтеринар, а сад бих волела да будем адвокат или судија да помажем људима да реше проблеме – кад се посвађају или не разумеју.
Зовем се Соња Булатовић. Имам десет година идем у пети разред. Моју породицу чинимо ја, моја сестра, мама и тата. У Сомбору ми живе бака и деда, а у Београду друга бака. Волим спортске активности и због тога сам се крајем четвртог разреда уписала на аикидо. Када порастем, желим да постанем наставница физичког васпитања. Волим да се играм са својим другарима да проводим време у природи, да посећујем музеје. Увек сам спремна да помогнем, засмејем и утешим некога.
Ја сам Дуња Јоргић и идем у пети разред Основне школе „Доситеј Обрадовић“. Идем и у Музичку школу „ Петар Коњовић“, свирам калвир. Тренирам пливање и учим балет. Много волим да читам књиге. У својој соби имам праву малу библиотеку која садржи за сада петсто књига. Мојe омиљенe књиге су „ Хари Потер“ и „ Уточиште за бајке“. Члан сам дечијег хора Шaрени вокали. Ишла сам на многе међународне дечије фестивале, са радошћу певала и освајала награде. Учествовала сам на Фестивалу „ Док тече Лашва“ у Травнику, „ Та се песма љубав зове“ у Кикинди, „ Разигране ноте“ у Загребу, чак и на првом Кидс – тун онлајн фесту у Загребу. Похађала сам и школу за мале манекене.
Моје омиљене боје су жута и плава, волим да правим оригами фигуре од папира, возим тротинет, бицикл, ролере и скејтборд.
Кратка прича о мени
Моје име је Ленка. У мају сам прославила једанаести рођендан. Ове године постала сам ђак петак. Обрадовала ме је вест да ћемо поново кренути у школу и свакодневно напредовати заједно. Једва сам чекала да видим како ће бити када више наставника замене нашу учитељицу. Одлучила сам да ми у наредном периоду узор буде моја старија сестра Јана која сада иде у други разред гимназије. Пошто је веома вредна мотивише ме да и ја будем таква .
Од своје прве године сам ишла у вртић и свакодневно била у контакту са децом, што ми је много пријало.Од почетка ми је главни сапутник била моја омиљена играчка Леон која је постала део моје породице. Себе бих представила као искрену, дружељубиву, комуникативну и праведну особу. Ово лето сам почела да се бавим вожњом кајака. Привукао ме је јер волим природу, боравак на води и животиње које тамо могу да видим. Када лаганим завеслајима правим таласе , осећам се испуњено. Ово сам укратко ја.
Моје име је Немања Глувић. Имам десет година и кренуо сам у пети разред Основне школе „Доситеј Обрадовић“ у Сомбору.
Живим са својом породицом у улици која је близу школе. Моју породицу чине: мама, тата, млађи брат Лука и ја. Много времена проводим са својом породицом. Волим када време проводимо у природи, као и породична путовања. Понекад, идем са татом и ујаком на пецање, јер ми се пецање свиђа. Волим спорт, али највише волим да играм фудбал. Слободно време проводим слушајући музику, дружим се са братом Луком и другарима или играм игрице на рачунару. Често се смејем, волим да се шалим са другима и да причамо о занимљивим темама.
Овде сам написао само неколико важних информација о себи, јер тешко је писати о себи, а да не испадне да се превише хвалимо.
Зовем се Вања. Имам једанаест година. Пре неколико дана пошла сам у пети разред. Била сам одлична ученица и надам се да ће тако и остати у мом даљем школовању. Живом у кући у делу града који се зове Стара Селенча са мамом, татом и старијим братом који је исто ишао у моју школу.
Имам кућног љубимца, пса, по имемну Коки. Често се играм са њим.
Имам много другова и другарица са којима проводим пуно времена. Моја најбоља другарица се зове Маша и она иде у пети разред.
Тренирам пливање. Због постојећег вируса тренинге сам заменила вожњом бицикла. Често идем до оближње шуме. Прија ми мирис дрвећа и цвркут птица.
Моје омиљено годишње доба је лето. Путујемо на море посећујемо родбину на селу. Овог лета је било другачије због пандемије, провела сам га код куће и мислим да ћу га брзо заборавити.
Морам да напишем да ћу ово лето памтити по томе што смо се растали од наше учитељице. Сада ми долази период живота када постајем старији ђак, а у мој живот улазе неки нови људи. Ја настављам путем којим сам и до сада ишла.
bvvvhvhvhv
Није ни мало лако писати о себи, али покушаћу укратко.
Зовем се Тамарa Мицић. Идем у пети разред Основне школе „ Доситеј Обрадовић“ Живим у једном лепом и мирном граду, у Сомбору. Као и сви моји вршњаци, волим да се дружим, да се играм, понекад да цртам… Учим оријентални плес већ три године. Веома сам успешна, ишла сам на многа такмичења и освајала лепе награде.
Поред плеса моја велика љубав су животиње. Моји љубимци су пас Џони, мачак Бики и папагај Рони. Имам велико двориште у којем они уживају.
О себи мислим да сам једна обична девојчица са свим врлинама и манама које су карактеристичне за моје године.
Ја сам Ива Томић. Имам брата који се зове Матеја, он има давнаест година, годину дана је старији од мене. Моја мама се зове Слађана, а тата Драган. Моја улога у породици је да помажем свима колико год могу – засмејавам када су тужни, охрабрујем их. Волим да слушам музику, плешем, цртам, пишем и да се дружим!
Ромеро Брито “ Природа у хармонији“
Зовем се Ања Антић. Имам сетлосмеђу косу и зелене очи. Идем у пети разред и добар сам ђак, али волела бих да сам још боља. Тренирам кошарку, али врло радо се одазовем када ме зову да играм фудбал. Волим спортове са лоптом. Када се вратим из школе, мало се одморим, радим домаћи, учим, а онда одмах у двориште или на игралиште. Волим да се возам бициклом са својим другарима. Понекад помажем мами у кућним пословима, колико умем и могу. Редовно шетам свог пса. Викендом волим дуже да спавам.
Аутопортрет у неколико потеза!
Ненад Девић
Зовем се Сара. Имам једанаест година и кренула сам у пети разред. Ниска сам. Моја коса је дуга и смеђе боје. Волим да идем у школу и да читам књиге. Сада читам две књиге, а то су ,,Ловац на маслачке“ и ,,Роман у мојој глави“ које сам позајмила из библиотеке. Волим да кувам и да печем колаче. Имам старијег брата Синишу који иде у осми разред и млађег брата Алексу који ће у октобру напунити две године. Синиша и ја смо најсрећнији зато што живимо са баком и деком. Тако смо ми одлучили зато што мама и тата не живе заједно. Ипак, они брину о нама и купују нам све што нам треба. Бака нам помаже у свему и испуњава нам жеље.
Здраво! Ја се зовем Јана Савић. Имам десет година. Рођена сам и живим у Сомбору. Тренирам плес и свирам клавир већ три године. Ја сам јединица у породици. Овог лета сам ишла на часове јахања. Научила сам пуно тога. У слободно време волим да изађем на игралиште да се играм са другарима до касно увече. Док сам имала онлајн наставу недостајала ми је школа. Волим путовања на море јер смо често ишли у Грчку. Ја имам проблем са видом. Слабије видим левим оком али све ће се опоравити ускоро. Мој највећи сан је да кад порастем постанем дизајнер ентеријера и екстеријера.
Драги читаоци ја сам Ивана Младеновић. Имам једанаест година. Имам старијег брата и млађу сестру, укратко речено моје богатство. Сестри скоро сваки дан цртам разноврсне цртеже, док са братом играм друштвене игре. Увече се цела породица окупи у дневној соби и гледамо неки леп филм. Моја прича је кратка, али открива по нешто о мени.
Зовем се Петар Ђенадија. Тренирам кошарку. Имам млађег брата који сада иде у трећи разред. Мама ми је докторица, а тата ми ради у банци. У прва четири разреда сам из српског имао закључено пет. Волим српски. Највише волим граматику. Такође волим да читам занимљиве књиге. У слободно време идем напоље и играм се са другарима.
Дошао је септембар месец у којем је почела школа. Са радошћу у овом месецу очекујем и прославу свог рођендана. Ове године прославићу једанаести рођендан. Рођен сам у породици у којој сам окружен љубављу. Како сам јединац, родитељи су ме водили у вртић још од моје треће године како бих упознао што више другара. Често сам са родитељима путовао на мора и планине, али у најлепшем сећању су ми остале две рекреативне наставе јер сам тамо био са другарима. Сваки распуст проводим код своје баке у Горњем Милановцу где такође имам другаре. Јако волим да се играм са другарима напољу, али са њима такође играм видео игре на компјутеру и телефону. Највише волим да играм кошарку. Идем и у музичку школу и свирам клавир. Сада похађам пети разред и преда мном су нови наставници, нови предмети и нови изазови. Надам се да ћу као и до сада бити одличан ђак.
Особа којој се дивим је мој прадеда. Дивим му се зато што има деведест две године и блиставо беле зубе. Највише воли да шета и да чита књиге. Недавно ми је рекао да је настарији члан библиотеке па му не наплаћују чланарину. Видела сам летос да чита „Горски вијенац“ Воли јако децу, а њега деца обожавају. Научио ме је многе песме које ћу сигурно заувек памтити. Испричао ми је и многе приче.
Волим са њим да идем на пецање. Он живи на мору. Некада је био учитељ. Зато, вероватно, и воли толико децу.
Причао ми је о свом тешком детињству и како су били сиромашни, и о рату, и о козама које је чувао када је био мали. Био је увек најбољи ђак у разреду и обожавао је да чита и да пише песме. Милан је смирен и драг човек, сви га зову господином. Овог лета је моја мама њему и баки направила торту јер су славили шездесет седам година брака. Сви смо били тамо, а они су били пресретни.
Стално грлим мога деду и желим да још поживи да исприча још неку причу и отпева неку песму.
Mi pišemo 