Za radost divljenja

 

Milena Dravić i Zoran Radmilović – svetla imena naše  kulture, umetnici koji su dosegli sveti žar, apsolutno savršenstvo.

Živimo i dalje sa njima. Divimo se, volimo ih.

 

Запис поводом песме Светли гробови Јована Јовановића Змаја

Свечана и света је Змајева реч о идеалима и вечној људској тежњи ка савршенству. Гробови јунака и славних нису мрачна места, већ колевка.  

„Све ј’ то гробље  –

Ал’ је и колевка.“

Тако смрт повезује са рођењем и тако ствара зачарани круг који обједуњује прошлост, садашњост и будућност. То је линија времена која нема краја, као и живот људи који су се борили, стварали и успели да на свет донесу  племенито дело.     

 “ Око сваког светлог гроба                                                                                                          прикупљ’о се живот нови.                                                                                       Наследници светог жара, “

              Стихови који су најсветлија и најсвечанија слика, живи призор вечности  –  смрт није крај!  Остају дела  – битке за правду, истину и слободу, остају узвишена, најдрагоценија уметничка дела сликара, песника, градитеља, композитора… Остају  забележена места – тачке у времену. Оне се наслеђују.

            Човек никада неће бити савршен, али он се ипак бори за своје идеале, а кад их достигне, пење се лествицу више и проналази неки други циљ. Човек сам гради свој живот као  да гради дворац.  Људи долазе и одлазе, само неки настављају да живе кроз своја дела.

                                                                                          Дариа Зебардаст Најар      

U biblioteci

Poglavlje 3.

   „Smrazao sam se od straha“, rekao je visoki plavi čovek. Stavio je svoju ruku na moju glavu i na neki način počeo ga lista  moja sećanja.                                                       “ Znači ti si Džon, drago mi je! Ja sam… a nije bitno zovi me Ron. U tonu njegovog glasa primetio sam neku nedoumicu,  kao da nije trebalo da stignem ovde. Znao je sve o meni, kao da me je posmatrao ceo život.                                                                                   “ Imaš toliko mnogo pitanja, daću ti brze odgovore“ , rekao je i pružio ruke prema meni. Istovremeno se na njegovim dlanovima otvarala knjiga – otvarala i zatvarala na određenim stranicama u delićima sekunde.                                                               “ Ovde su svi odgovori“, dodao je.                                                                                               “ Ali, koji je ovo jezik, kako ovo da prčitam?“ Bio sam  fasciniran – ovo je pismo koje ne pripada nijednoj poznatoj civilizaciji. Stavio je dlan na korice, a ipred nas se u jednom osvetljenom kvadru pojavio tekst predveden na moj maternji jezik.                           “ Znam! Još mnogo stranica, još čitanja, ali ako želiš da ostaneš ovde, moraš je proučiti. Razgledaj, upoznaj ovo mesto, čitaj i otkrivaj tačke spajanja. Ne smeš ništa da dodiruješ niti pomeraš! Ja idem u selo po hranu.                                                                            Povez i ukrasni detalji su ličili na mnoge koje sam viđao na dragocenim retkim  knjigama raznih perioda.  Kožni,  sa zlatnim ornamentima, a listovi  ojačani srebrnim okvirom.                                                                                                                                       Tek kada sam podigao pogled, osetio sam neki čudan dosad nedoživljen zanos. Stanje u kom ne mogu da pomerim telo, ali istovremeno čulno iskustvo postaje sve jače, kao da nervi prenose impuls ne samo do uma nego i do nečega što zovemo duša. Oko mene prostirala se ogromna sferična dvorana sa visokim  stubovima u nedogled. U svakom je u jednom udubljenju tinjala sveća sa ljubičastim plamenom.    Podigao sam pogled.  Treća dimenzija je izgledala poznato – plavo nebo sa belim oblacima.                                                                                                                                      Taj pogled uvis mi je nekako sasvim jednostavno usparvio i telo. Načinio sam prvi korak, a za njim i sledeći. Posle nekog vremena i osećaja čvrstog tla pod nogama upustio sam se u istraživanje. Na jednom mestu primeto sam šest stubova u kružnoj liniji koji su bili neobično isklesani, sa šupljinama iznutra. U dva stuba je u tom unutrašnjem prostoru lebdelo kamenje nepravilnog oblika koje je isijavalo boju svoje energije – zelenu i plavu.                                                                                                                 „Možda je ovde izlaz, nova kapija za povratak“, pomislio sam. Ipak nastavio sam da tragam za nečim što bi mi bio sigurniji putokaz. I baš tada, potpuno neočkivano naišao sam na zid ili bar na nešto što je čvrsto, što sam koračajuću dodirivao. Nastavio sam polako opipavajući u širokim zamasima tu hrapavu površinu. Ako je ovo zid, negde sigurno postoje i vrata.                                                                          Za svaki slučaj, pretpostavljajući razvoj događaja iz jedne naučnofantastične priče koju sam nedavno pročitao,  ostavio sam knjigu na jednom mestu. Šta ako hodam u krug? Koliko vremena je proteklo nisam mogao da znam, ali vratio sam se do knjige. „To je sad već  poslednji znak“, pomirio sam se sa ovom činjenicom i setio se saveta plavog čoveka: “ Čitaj i uči!“                                                                     Saznao sam ko je Ron, kako funkcioniše svet u kome se nalazim i naučio da levitiram. Uvek me je to stanje tela i uma oduševljavalo. Pronalazio sam detaljne opise, tehnike, energetska stanja, razne magijske postupke i još mnogo toga u odlomcima u raznim izvorima, kod mnogih drevnih naroda i nekih savremenih plemenskih zajednica, ali nigde ni jedan detalj nije ličio na ovaj ritual i osećaj. Klizio sam kroz prostor čas sporo, skoro samo lebdeo u jednom mestu, a već sledećeg trena sam munjevito kružio po prostoru, neverovatnom brzinom za čovekovo telesno iskustvo. Ono što je bilo čarobno i  što me je kao talas sreće osvojilo je to što sam ipak mogao da vidim,  dodirnem svaku česticu, čujem svaku promenu zvuka u božanskoj melodiji koja je vijugala za mnom.                                                                                                            Zaustavio me je tresak! Plavi je bacio na stenu divljeg vepra. Sa nekim glupim i zbunjenim smeškom na licu i kratkim mahanjem sam mu se javio.

                                                                                                          Marko Hilko