Круг светлости

Advertisements

Аутопортрет

Од кад знам за себе мењала сам темперамент, начин размишљања, мењали су се људи око мене, променила сам неколико школа, мало њих стварно упознала. Неке особе ћу целог живота памтити, неке које сам јако волела, а више се ни не чујемо.

Нерадо се присећам живота у Ловћенцу. Тамо сам у другом разреду живела код деде са мамом и сестром. То су били дани испуњени нервозом и породичним проблемима. Зато смо се преселили у Суботицу.

Тамо је мама имала дечка и он је мени и мојој сестри био као други тата. Тамо сам се уписала у трећу школу. Играли смо фудбал сви заједно,  са дечацима, чак су нам говорили да нисмо  ни тако лоше.

На екскурзији у четвртом разреду били смо у истом хотелу са ђацима из школе у коју сада идем. Много је смешно кад се сетим да су Олга и Ивона биле заљубљене у Бориса, а Корина у Андрића и Дравара. Тамо сам постигла свој сјајни гол главом. Победили смо Доситеј, а ја сам имала малу главобољу.

Прву разгледницу сам послала Давиду, дечку наше маме.После смо се преселиле на Прозивку, а након кратког времена, смо прешле да живимо код тате.

Најдраже успомене су ми са Сашком и Тањом. Игре жмурке, „клупица“, „ауто пут“ и Дубровачка. Најлепша и најсмешнија од свих је „ пасош“. Биле смо јако мале, можда четири године. Наши су причали о путовањима. И о томе да  ми још увек немамо пасош. Нама је та реч звуала страшно и мислиле смо да је нека врста штита. Нисмо смеле да изађемо из дневне собе  цео дан. Играле смо се „љути се човече“  тако смо то тада звале. После су нам једва објаснили да то није никакав штит  и да нам се неће ништа десити.  Нисмо им у почетку веровале, милиле смо да само желе да нас раздвоје.

Од тог чврстог пријатељства остало је само познанство. Мењале смо се, налазиле друго друштво, на крају и посвађале. Пре два дана смо се и помириле, али то више није то.

Ја сада имам друге циљеве, на пример – да добијем две петице из српског пре почетка распуста  да бих ишла у Бездан да упишем жељену школу. То више нису само жеље да изјурим на клупицу.

Све што ми се дешавало је на неки начин било лепо, то је моје одрастање, али можда ће  ово што долази бити још лепше.

Јелена Сердаревић

VIII/4

Uspomena

Jedne subote moji drugari iz razreda su došli kod mene da se igramo žmurke. Moja mama je napravila žužu, a tata je kupio sok.

Kada je pao mrak igra je počela. Žmurili smo od najmlađeg do najstarijeg. Oliver je bio prvi. Poveo sam svoje drugare na jedno mesto gde nas neće moći naći – u pušnicu. Marko je kao hteo da mi ukrade kulen. Kada je Aleksa žmurio Marko i ja smo se sakrili na tavan. I tamo je morao da procunja. Našao je neke moje stare sveske. Na kraju, kad nas ni on nije mogao pronaći, sišli smo. Ali Aleksa je bio brži.  Imao sam i jedno posebno mesto u garaži, u jednoj pukotini. Bacali smo i kamenčiće da nas čuje, ali nije nas ni čuo ni video. Bilo je mnogo smešno.

Kasno uveče moj tata ih je odvezao kućama.

Sledeće nedelje Marko je opet došao i opet smo se igrali žmurke. Sakrio sam se u zadnje dvorište.   Pošao je Marko za mnom, ali  napao ga je moj petao.  Toliko je vrištao da je tata došao da vidi šta se dešava. Marko  se  bori s petlom,  a ja se savijam od smeha.  Čak se i tata morao nasmejati tako da i danas prepričavamo ovu smešnu scenu u našem dvorištu.

 

Milan Gradinac

VIII/4

Моје место из успомена

               Постоји једно чаробно место које је настало за време  шумског пожара. На једном малом брду од дрвета је остао пањ на коме може лепо да се седи. Одатле видим два града –  Скрадин и Шибеник.  Осетим мирис лаванде и борова. Чујем песму птица и цврчака. У даљини се море  пресијава на сунцу.

           Седим између два дрвета које сам посадила после пожара. Тако су порасла да ми сада праве хлад.

           Најлепше је увече када трепере звезде и светла из неких далеких кућа.

           

                                                                         Милица Бакула

                                                                                                   VI/1