Jedan dan u mojoj porodici

“ Dunja! Dunja! Ustani! “ viče mama. “ Dunja, ustani! Više te neću buditi pa ćeš zakasniti u školu. Tromo ustajem, skidam mider i idem na doručak. Uglavnom volim plazmu i mleko koje mi mama prethodno ugreje. „Neću te više buditi pa ćeš svaki dan kasniti u školu“, uvek to kaže, ali sledeće jutro me opet budi. Jutra u našoj kući su kao “ Dani mrmota“.

Pakujem munjevitom brzinom torbu. Tata je već na vratima jer on nikad ne kasni.   Dvadeset minuta do osam – krećem spremna za nove radne pobede!

Kada dođem iz škole, tata je već kod kuće pa njemu pričam o utiscima dana i pohvalim se uspesima. Tako napravim dobru atmosferu pred ručak. Naravno, čekamo mamu. Za vreme ručka tata dobije reč. Uglavnom priča o tome šta se izdešavalo na poslu. Ponekad se naljutim na njega jer ne mogu da dođem do reči.

Učim svaki dan , po rasporedu za sledeći dan. Ali, u retkim prilikama kada nemam ništa za domaći i kada je i tata slobodan, idemo da se vozimo biciklima ili odemo na pecanje.

Tako prođe vreme do pola sedam kada imam trening. Posle se sve odvija po istom redosledu, sve dok ne legnem u krevet, a tad me mama pita: “ Šta ti se danas najlepše  desilo?“ Volim tako da završim dan – tonem u san, a još uvek razmišljam o nečemu što je bilo lepo!

Dunja Curnović

VII/3

 

O природи с поштовањем

Написаћу две приче.  Прва се зове:

Орах и трешња

Када сам била мала, мама и тата су ме учили да никада не кидам гране дрвећу јер су она жива бића, као и ми. Иза моје зграде су дуго расла два дрвета, један орах и једна трешња. Мама ми је причала да је трешња нарасла до нашег прозора таман када сам се ја родила. Како су из године у годину расла, стигла су и до крова зграде.

Пре три године све се променило. Иако су та два велика стабла правила леп хлад, чувала наше станове од велике летње врућине, а седело се лепо на терасма и уживало, комшијама је орах засметао. Удариле им гране у прозор! Питали они да одрежу гране и остали се сложили. Али, нису они били задовољни. Толико су били упорни и наговарали све да су на крају успели у својој бесмисленој намери и посекли до краја и орах и трешњу.

После тога је све било горе. Предвече се више није седело на терасама, хладили су се у својим становима затворени са климама. Е, на зиму  су схватили колико су погрешили јер им је без заштите великих крошњи на терасу падало превише снега. Сад им је и снега било превише. На крају су се и одселили. И ето, и дан- данас када  иза зграде прођем поред пањева, увек се растужим, посечено је једно лепо место, место где сам се играла кад сам била мала.

 

Стари канал

Код наших пријатеља у Бачком Моноштору, иза њихове викендице тече канал. Жао ми је што се нико не брине о њему. Целим током плови лишће, отпаци, кесе… Што је још тужније плове и патке и лепо се види како им је тешко. Док је вода била чиста, могли смо се купати, сунчати. Направили су и степенице  и скакаоницу – све је то уништено.

Кад год одем тамо, одморим се у тишини и мирисима природе која је ипак лепа, али баш зато се питам да ли ће неко једном очистити и канал који је део те лепоте.

Адријана Динов

VII/1

 

Čari i ćudi prirode u mom kraju - Pismeni zadaci

Tipičan dan u mojoj porodici

Budim se posle napornog dana. Subota je. Prvo  što opažam je radostan cvrkut  ptica. Čujem ih kroz poluotvoren prozor, jedan snop sunčeve svetlosti pada pravo na moje lice. Odmah posle toga, čim sam otvorio jedno  oko, a još mnogo pre je osetio da sam se probudio, uskače u  krevet moj pas Cezar i pokazuje da sam mu nedostajao tokom duge noći. Toliku radost,  kada me konačno ugleda posle samo par sati mog odsustva, veoma je teško opisati. Skače, cvili, laje! Mali pas, tvrdoglave naravi, srčan i spreman da me odbrani svakog trenutka.

Pošto sam uspešno razbuđen, naravno, protiv svoje volje, ulazim u toalet i spremam se za početak dana. Ovom delu neću posvetiti prostor jer svi dobro znaju šta se dešava u toaletu.

Ulazim u kuhinju, spreman da pojedem nešto, a ono sto već pun razne hrane  – mama je već sve pripremila. Mnogo volim svoju mamu. Ona je mlada, lepa i pametna. Vrlo je vredna i već od ranog jutra je na nogama, sprema nam ručak. Nas je troje u porodici – mama, tata i ja, naravno i Cezar.

Mama je zadužena da me odmah natera da učim. Razume se, kao i svako dete, ne volim baš da učim, ali ipak podležem njenim naredbama.

Za to vreme i tata se već probudio. I njega mnogo volim. Obožava duže da spava vikendom jer cele nedelje vredno radi .

I dok ja tako „učim“ ulazi mama, sva nasmejana i zadovoljna – ručak  je gotov!  Mogu slobodno da kažem da ovaj deo dana najviše volim – mama kuva bolje od bilo kojeg kuvara svetskog glasa! Posle ručka obavezno desert i odmaranje. Moji roditelji u svojoj sobi na spratu, a ja u svojoj u prizemlju. Tada je svako u svom miru. Njačešće  igram video- igre sa svojim društvom.

Večernja šetnja je obavezna! Svi zajedno šetamo Cezara. Kupimo kokice i šetamo pored kanala  sve dok se dobro ne umorimo.

Uz večeru popričamo, gledamo neki film, čitamo … tonemo u carstvo snova lako i bezbrižno!

Dario Kosanović

VII/3

 

 

Muzika mog srca

Čini mi se da su mnogi slepi za umetnost, svaki doživljaj uzbudljivog i zanosnog sad se pronalazi na mobilnim telefonima. To ide do tih granica da mnogi moji vršnjaci ne mogu da zamisle jedan dan bez te spravice.

Ja nisam takav  i voleo bih da mogu da kažem da nikad nisam bio takav. I ja do prošle godine nisam mogao da živim bez telefona – sve dok se nije – pokvario! Tada sam na to gledao kao na prokletstvo. Ali, sada sam svestan da je to bilo čudo otkrovenja.

Prosto, morao sam nekako da ispunim vreme. Rešenje je bilo tu, na dohvat ruke – muzika. Još u prvom razredu krenuo sam u muzičku školu. Tada sam  sve to doživljavao kao igru bez previše smisla, ali prošle godine sam otkrio nešto što je potpuna istina – pravu lepotu. Zavoleo sam , ne školu kao školu, nego instrument  – klavir.

Sve više i više sam uživao u zvuku tog savršenog instrumenta. Čuo sam prelamanje boja zvuka, svaka nijansa je bila posebna, svaki ton drugačiji. Počeo sam i da komponujem.

Ove godine sam se više posvetio i školi, što više saznajem, više i cenim muziku, jer muzika je trenutak mira, ulazak u jedan poseban prostor potpune slobode, vreme čiste sreće i užitka.

Promene u meni su primetili i moji roditelji.  I oni, na početku pomenuti, slepi za umetnost i lepotu, mogu da se okrenu, zastanu bar na trenutak i oslušnu neke nove i druge tonove, ozare svoja čula. Slušaju neko smeće od muzike, ali ni ne znaju da to nije  muzika u kojoj bi maldi ljudi stvarno uživali kada bi samo znali.

Aleksandar Gubica

VII/3

 

 

Моја породица

Моја породица има пет чланова. Неко ко највише утиче на мене је моја мама Марија. Ниска, кратка смеђа коса, живахне смеђе очи, темепераментна и највећи префекциониста којег знам. Ради сваки дан напорно да би мени и брату обезбедила све што нам је потребно.Често ми говори да сам ја њено највеће благо и понос. У слободно време воли да попије кафу са другарицама. Посебно воли да се са мном провоза бициклом до канала. Тада ми прича о утисцима дана.

Уз маму чврсто стоји мој тата Жељко. Чврста рука наше породице. Он је  стварно ауторитет и увек  га сви  слушамо. Због болести од 2014. године не сме да ради тажак физички посао, па је због тога незапослен, али помаже мами најбоље што може. Слободно време проводи уз телевизију, сок, јер се алкохол не конзумира у нашој кући, и чинију кокица. Занимљиво је да сви заједно волимо да гледамо фудбал. Тата је велики навијач Црвене звезде, а то је пренео и на мене и на брата.

Десет година пре мене на свет је дошао мој брат Борис. Ишао је у исту основну школу као и ја, завршио је за конобара. Тренутно се ничим не бави осим комјутерским игрицама. Некада је био одличан фудбалер, као и тата, али  је због лењости престао да тренира. Веома је висок  и леп младић. Има зелене очи и плавосмеђу косу. Срце му је узела једна Александра са којом се забавља мало више од две године. Кажу да је љубав између брата и сестре нераскидива и ја то осећам.

Најстарији члан моје породице је моја бака Ана. Откад дека више није на овом свету, живи са нама. Сваки дан мога живота она је провела са мном . Учила ме да ходам, да говорим, да се понашам. Она је биће љубави, пажње и нежности.

Бојана Јурков

VII/3

Највише  волим да…

Највише волим да идем у Нови Сад код баке и деде. Они имају велико двориште са пуно разноврсних биљака, па имамо пуно простора за игру.

Моја бака прича најлепше приче, О принчвима и принцезама, стварним и измишљеним. Једна од мени омиљених прича је о томе како су се упознали бакини родитељи.

Породица мога прадеде је дошла из Херцеговине 1946. године, после Другог светског рата.

Настанили су се у једном селу у околини Зрењанина. Пре колониста у том селу су живели Мађари и Немци. Победом партизана Немци су протерани из својих кућа. Њихове куће и имања дата су породицама из Херцеговине и Далмације. Партизани Мађаре нису дирали тако да је остало још пар мађарских породица.

Мој прадеда је био партизан, официр, мајор. Једног пролећног дана 1947. године дошао је да посети своје родитеље, браћу и сестре. Рат је завршен и прадеда је чекао радно место, где ће га запослити. У селу су се суботом одржавале игранке, где се омалдина окупљала и дружила. Моја прабаба је била Мађарица. Њена породица је живела на овим просторима стотинама година уназад. Била је висока, плаве косе и плавих очију. Права лепотица!  Бака каже да је прабаба причала како су јој разни момци прилазили на игранкама, али сви су били нижи од ње и нису јој се свиђали. Све док се није појавио мој прадеда. Био је висок, леп, у официрској униформи. Све девојке су гледале у њега, а он је гледао само у моју прабабу, Марију Гал, Мађарицу која је тек учила српски језик.

Врло брзо су се венчали, а после годину дана добили моју баку Наду. Њихове породице, Вилић и Гал, биле су два потпуно различита света. Каквих тек ту има прича и догодовштина. Временом су две породице успеле да нађу заједнички језик. Дружили су се, поштовали једни друге и узајамно помагали.

Љубав прабабе и прадеде трајала је четрдесет година, све до смрти. Остала је анегдота да се прабаба никад не би удала да у село нису дошли колонисти.

Желела бих да се захвалим својој баки на многим занимљивим и поучним причама. Све сам их пажљиво слушала и уживала.

 

Софија Перуничић

VII/1

 

 

Не, није свеједно!

Постоји пуно врста људи. ( Под „врста“ подразумевамо особине ) Неки људи су хумани и воли да помажу ( мада, тешко је пронаћи такве јер већина воли само новац) Неке је баш брига, такви ће, на пример само проћи поред човека који мучи животињу и неће ни обратити пажњу, а постоје и такви који не воле животиње и свој бес и тугу искаљују на малим створењима. Такве људе не могу да разумем јер, као што каже моја изрека: Ко не воли животиње, не воли ни људе, а самим тим ни себе.

У свом досадашњем животу упознала сам само једну особу која воли животиње као ја и помаже им. Та особа је због те наше заједнчке љубави постала моја најбоља пријатељица и заједно само се почеле борити против насиља  над животињама. То је, разуме се Јадранка.

Прво смо спасиле голуба Масератија. Спасиле смо га од деце која су га везала за врат и шетала на конопцу. Наравно, они су мали, шта они знају, али њихови родитељи су криви. Требало је да их науче да су животиње бића, а не играчке. Успеле смо да га узмемо од деце, али нажалост, имао је ране од конопца на врату и бежао је, био је улашен. Али, ми нисмо одустале, и после, отприлике недељу дана неге и љубави, био је спреман да се врати своме јату. Као и сваки пут опраштање је најболније.

Наш други намучени другар је био Шапица. О њему пишем у сбаком писменом задатку јер смо њега највише волеле. Код нас је био годину дана. Шапица је био смеђе – жути пас  са белим шапама, зато смо га тако и назвале. Он је био избачен испред једне зграде.  Био је јако уплашен и неухрањен, живи скелет. Уз нашу љубав и пажљиву негу брзо се опоравио. Али, све што је лепо има крај.  На мој рођендан он је одведен у шинтерај. Покушале смо да га пронађемо, ишле смо у то прихватилиште и у неко ван Сомбора, али од нашег љубимца ни трага ни гласа.

Поред те тужне приче, која ми увек покрене сузе, има и доста наших другара који су пронашли дом пун љубави. Међу њима је и  Мића. Он је био мало црно  штене којег смо пронашле у канти за смеће. На срећу Мића није имао повреда, само је био гладан, уплашен и прљав. После неколико дана, опустио се и поново стекао поверење у људе. Једног дана смо га шетале и једној жени је био јако симпатичан тако да је одлучила да га удоми. Повремено посетимо Мићу јер нам је и даље важно да се уверимо да му је лепо.

Ово су само неки примери. Некад се све срећно заврши, а некад смо просто немоћне . Знам само да би свет био много боље место за живот, кад би људи поштовали сва бића и природу.

Миљана Шћепановић

VII/1