Advertisements

Морам – хоћу

Увек у животу постоје ствари које човек хоће и оне које мора да ради. Нешто што хоћемо, често се не може остварити, а ствари које морамо не можемо да избегнемо.

Ја не морам да радим пуно ствари, осим да идем у школу, да учим и да идем у продавницу, али мени се чини да је то нешто најтеже на свету.

Учење ми никад није ишло. Једноставно не могу да учим  ако ми се не учи. И то је то!  Деси се да учим  и по два сата, а мама уђе да  провери шта радим и тврди да није прошло ни петнаест минута.  Ја лепо не знам шта да кажем на то, па шта могу, наставим да учим, али овог пута немам снаге, само гледам у књигу.

Морам да идем у школу, а  и да не морам ишао бих. У школи сам упознао и стекао много другова. Једини проблем је што морам рано да устанем. Не могу да с е разбудим, па то ти  је! Наместим аларм, не чујем га. Легнем раније и опет се не пробудим на време. Ето, да није тога и претходно наваденог  проблема са учењем ја бих се у школи осећао као  риба у води.

Не желим много ствари у животу. Желим само да лежим и одмарам се по цео дан, али то је немогуће. Какав би то свет био кад би се сви одмарали и лежали по цео дан? Не бисмо били људи. Желим и да се цео дан играм напољу, али ни то не могу.

Једва дочекам да изађем из куће да се играм са друговима, али тата ме сачека на вратима и пита: „ Да ли си учио  данас?  Сутра идеш ујутру у школу!“  Сав изнервиран вратим се у собу и наставим да  „учим“, а под  тим подразумевам –  лежати, гледати у плафон и не радити ништа до краја дана.

Сутрадан у школи  сви ми говоре да је штета што нисам био, да су се  много забављали, играли фудбал, да су сви, баш сви  били напољу. Мени дође да плачем од муке!

Хоћу да имам свој мир чешће!  Хоћу да не морам толико да учим!

Алекса Зорић

VII/4

 

Ко ми не да мира

Мени не да мира моја мама.  Завучем се у своју собу, играм игрице на комјутеру или само лежим, она увек   уђе кад не треба. Ево баш јуче!   Слушам ја  музику и наравно, мама улази. „ Јеси учио? Имаш тренинг вечерас!“  Онда се изнервирам и закључам се. На миру могу да радим шта год хоћу.

Мама се уморила на послу па одспава мало поподне. Али, чим се пробуди, почне да запиткује.  „ Јеси ли гладан?  Хоћеш ли да једеш нешто?“

Вече је.  Ја се загледао у неку  серију, а мама прави нешто за  вечеру. Кад, одједном, улази у собу изненеда и каже: „ Иди ми купи један квасац и млеко!“ „Зашто увек морам ја да  идем до радње?“ А она каже: „ Па `ајде, Борисе, ти си брз!“ Вратио се ја, а  мама заборавила уље.  Помислим,  па да ли је могуће!  Kао да ме  зеза.

Нисам ни петнаест минута имао мира, поново  чујем из кухиње: „  Борисе, идеш ти на тренинг?“ У то се и тата вратио с посла и већ с врата пита: „ Како је било у школи?“   Сви досађују са свих страна. Већ у десет сати одлазим да спавам. Милина! Хвала богу да се завршио овај дан!  А сутра?  Опет све исто, испочетка.

Борис Тривуновић

VII/4

 

 

Mesto na kome volim da budem

Možda će nekome  zvučati smešno, ali mesto na kome volim da budem je ljuljaška.

Severoistočno od nje se nalazi drvo jabuke, a jugozapadno drvo suve šljive, barem mislim da je šljiva.  Nekoliko metara dalje u istom pravcu je A – držač. Između A – držača i jabuke je šipka. Držač i šipka su od metala. Šipka leži na jabuci, šljivi i A – držaču. Na šipku je obešena moja ljuljaška, preko snažna dva lanca, koja se rastavljaju na dva dela i povezuju gumenu ljuljšku sa šipkom.

Tu ulazim u svoj svet. Tako  se zamaštam, da ni ne primećujem  kako pomeram ruke i noge dok se ljuljam 100 – na sat.

To je moje mesto snova i mira. Ali, bukvalno mesto snova! Par puta sam čak sanjao da  se ljuljam  i  samo usred noći shvatim da sam na ljuljašci,  a noću baš i ne izgleda  tako lepo i mirno.

Nemanja Majski

VI/1