Јутро свиће, петлови су већ увелико будни и кукуричу. Он се буди, облачи своје трегерице и обува чизме. У кухињи се осети мирис пржених јаја и сланине, то му је доручак. Тада се чује и весео дечији смех који је све ближи, док коначно не освоји кухињу. У трку узвикују: „Добро јутро мама, добро јутро тата!“ Доручак је топао и мирише предивно. Он га убрзо и заврши, стави свој шешир и упути се ка штали. Одмах иза њега трчкара и његов пас кога је већ одавно пробудила јутарња свежина. Потруди се да остави све животиње са довољно хране и воде јер га неће бити до касно увече. У том моменту деца излазе из куће и воде краве на једну велику, простану и зелену ливаду. За њима излази и његова жена са две корпе у рукама, једна за јаја, а друга за поврће из баште. Он пали трактор и заједно са својим псом креће на њиву. Путем се смењују мириси свеже покошене траве и различитог цвећа које краси скоро сваку кућу у комшилуку. Види магични излазак сунца са раскошним бојама неба. Тај призор је попут уметничког дела – наранџаста полако, прелази у жуту, виде се и неке нијансе љубичасте, а облаци су попут мекане шећерне вуне. Посао му је напоран и на њиви је до касно, али када дође кући, деца му трче у загрљај. Тај леп породични моменат би га дочекао сваки пут када би се вратио са посла. Вечера би већ била на столу. Мирише домаћи кајмак намазан на кришку хлеба, а мирис, чини се, испуњава цео простор неком милином.
Ако до сада нисте приметили, ово је прича о једном сасвим обичном господину сељаку и његовом обичним дану пуном звукова, мириса, боја, лепоте и љубави.
Миа Раденковић
Mi pišemo 