S jeseni, kada počnu vetrovi

S jeseni, kada počnu vetrovi, lišće divljeg kestena pada strmoglavce, s peteljkom naniže. Onda se čuje zvuk: kao da je ptica udarila kljunom o zemlju. A divlji kesten pada bez i najmanjeg vetra, sam od sebe, kao što padaju zvezde – vrtoglavo. Onda udari o tle s tupim krikom. Ne rađa se kao ptica iz jajeta, postepeno, nego se odjednom rasprsne dlakava ljuštura, iznutra beličastoplava, a iz nje iskaču vragolasti, tamni melezi, zacakljenih obraza, kao jagodice nasmejanog crnca. U nekoj se mahuni nalaze blizanci; ipak bi ih ljudi mogli razlikovati: jedan ima na čelu belegu, kao konj. Majka će, dakle, uvek moći da ga prepozna – po zvezdi na čelu.“

Priča koja se crveni

Noć na otvorenom moru u blizini koralnih sprudova. Proveravam svoj pištolj ispod jastuka. Da, sve je u redu. Ukoliko doñe do pobune mornara ili ukoliko se pojave na brodu ljudi Džoa Mamuta. Treba samo otvoriti malo više prozor na kabini: noć je tropska, zaparna. Čuje se kreštanje galebova. Treba da se naspavam. Sutra me čeka naporan dan. „Hej, Sam, kako si izradio svoj zadatak?“ „Ne znam. Valjda će biti dobro.“ „O čemu tu može da se piše? To je blesavo. O čemu si ti pisao?“ „O tome kako moja majka odlazi u Bakšu, ja je čekam kraj reke, dok mi creva zavijaju kao u gladnog kurjaka. Onda ona dolazi. To je sve. Opisao sam osmeh hleba u njenoj korpi.“ „Sam, ti uvek nešto fantaziraš. Kakav je sad to osmeh hleba? Šta ti to znači?“ „Tako. Valjda miris hleba. A o čemu si ti pisao?“

Čovek koji je dolazio izdaleka

Tri dana i tri noći su prolazili vojnici ispred naše kuće. Možete li da zamislite koliko je to vojnika kada tri dana i tri noći prolaze ispred vaše kuće bez prestanka! Išli su peške i na kolima, na konjima i kamionima. Tri dana i tri noći. A ja sam celo to vreme stajao u zaklonu od jorgovana. Trećeg dana posle podne prošao je i poslednji vojnik. Bio je zaostao daleko iza svih. Glava mu je bila zavijena, a na ramenu je nosio papagaja. Tek kada je prošao, izvukao sam se iz jorgovana i izašao na ulicu. Ne biste mogli ni po čemu primetiti da su kroz selo tri dana prolazili vojnici. Osim, možda, po tišini.

Eolska harfa

U svojoj devetoj godini imao sam harfu. Ona se sastojala od električne drvene bandere i šest pari žica vezanih za porcelanske izolatore nalik na rasparen komplet za čaj. (Jedan sam izolator okrnjio praćkom, pre nego što sam otkrio, u okviru mog eolskog instrumenta, muzičku funkciju tog kompleta od kineskog porcelana.) Kako je ovim opisan sistem za štimovanje, mogu preći na ostale delove. Da bi se, dakle, dobila eolska harfa, potrebno je još (pored pomenutih porcelanskih dugmadi za štimovanje žica) imati najmanje dve električne bandere od običnog nakatranisanog jelovog stabla. Idealna razdaljina između stabala iznosi pedeset metara. Bandera treba da bude dugo izložena (od 5 do 10 godina najmanje) naizmeničnom uticaju kiša, mraza i sunčane žege, tako da se, pod naglim promenama temperature (između + 36°C i – 22°C) drvo raspukne, uzduž. A raspuknuće se, kao žalosno srce, kad shvati da je konačno i neopozivo prestalo biti stablo, drvo, zelen-bor, i da je, konačno i neopozivo, postalo električna bandera. Tada, kad ranjeno, napuklo stablo shvati da je zauvek tu ukopano do kolena i iznad kolena, i da mu, dakle, nema bekstva, tada mu ne ostaje ništa drugo nego da gleda u daljinu, ka šumama koje mu mašu glavom.

– odlomci iz pripovedaka Danila Kiša –

zbirka  „Rani jadi“

Чаробне моћи су у књигама

Сећам се да сам од малена била окружена књигама које су, чини ми се  расле са мном. Сваке их је године бивало све више као што су расли центиметри моје висине на дечјем зидном „висиномеру“. Не зна се ко је од кога  у мојој породици већи љубитељ књига, те сам тако и ја задојена том љубављу. Прво су ме привукле фотографије и цртежи на њима и у њима, а моја радозналост је расла. Нећу заборавити мајчино и своје одушевљење првом прочитаном речи из маминог, једног од безброј, “Политикиног забавника“. Сама сам, уз помоћ буквара и сликовница као предшколац, научила слова, па отпевала прву прочитану реч. Био је то почетак нове авантуре. Сваким даном бивала сам све срећнија што сам сазнала нешто ново сама, уз помоћ писане речи и цртежа. Гутала сам мале и велике „Забавнике“, сликовнице, приче за децу, епске народне приче и песме… Било је то сјајно искуство.
И сада, ако би ме неко питао шта је по мом мишљењу моћ рекла бих – знање и образовање! А оно се налази у књигама (и електронским издањима чији нисам љубитељ). За мене је читање књиге предивно дружење, посвећеност, прави ритуал, путовање у неки други свет – ново време, нова места, други људи. А прочитах да и мозгу прија, да се читањем штива развија интелигенција. Не бих могла замислити себе, а ни свет,  човечанство, без писаног трага нечијег постојања, живота, маште, надања, сазнања, снова, истина и заблуда.
Књиге су путокази, сведоци, судије, албуми, хронике неког времена, епохе. Оне су на неки начин смернице живота, употпуњују наша сазнања и искуства, ширимо погледе на свет и изнад њега. Јер, живели су  људи и пре нас, осећали, мислили.
Прочитајмо шта нам поручују преци, каква нам дела остављају уметници, чему нас покушавају научити праочеви. Где смо, куда идемо, шта се десило, а и шта ће се десити? Васељена, свемир, те дивне српске речи. Оставише нам у аманет људи пре нас. Трагове својих постојања, мисли, стремљења, надања, маштања. Толико увиђавно од њих, а себи су обезбедили место у незабораву.
А ми и ако нешто заборавимо, нисмо сигурни или не знамо, ту је КЊИГА- верни друг да нас подсети, а не суди, не оцењује. Чека свог читаоца. Чекају многе у библиотекама. Ти чаробни ћилими који те понесу на бесплатна путовања, брзином мисли отргну од садашњице и бистре ум, а пријају малим сивим ћелијама мозга.

Даница Маравић,  5/2

Rezultat slika za динго  пас

Аустралијски дивљи пас – динго, води директно порекло од праисторијског домаћег пса, стога је јасно да је и његов предак, као и предак домаћег пса – вук. Толико је успешно живео у дивљини да је тек недавно установљено како је првобитно био домаћи пас кога су домороци Абориџини донели у Аустралију пре најмање 4 000 година, али вероватније је да у дивљини живи и не мења се последњих 8 000 година. Изузев тамо где је парен с европским псима он је вероватно једини на свету преостали чистокрвни потомак праисторијских домаћих паса, због чега би требало да буде чуван као део јединственог животињског царства Аустралије. Међутим динго је на корак од угрожене врсте.

Писмо Дингу из приче Дечак и пас Данила Киша

Драги Анди,                                                                                   Сомбор 14.9.2019.

 

Онога дана када сам читала твоје писмо упућено господину Беркију и све лепе речи које је пас Динго рекао о теби, схватила сам, или можда само наслутила, колико може бити јака љубав између човека и пса. Немам љубимца, али бих јако волела да га имам  и волела бих га као што си ти волео Динга!

Била бих пресрећна када би мој пас могао да ми каже да ми припада душом и телом, као што је Динго рекао за тебе. Покушавам да разумем такву љубав, која није између два људска бића. Динго је рекао да су вас спојили усамљеност и туга, да сте један од другог много научили, да сте се поштовали и били нераздвојни другари.

Верујем да си ти добар дечак чим си заслужио Дингову љубав. Управо због твог доброг и нежног срца тешко ти је пао ваш растанак. Плакао си, а увидела сам да само добри људи узимају у обзир туђа осећања, чак и осећања и потребе животиње. Сигурно је тешко када знаш да некога више никада нећеш видети, некога са ким си провео много времена, радовао се и играо.

Пријатељство је драгоцен дар, ти си то осетио, а мени је драго то што сам, читајући писмо, на тренутак могла замислити да сам на твом месту и да мазим Динга. Жао ми је што га више нема, буди храбар и увек се сећај лепих дана које сте проводили заједно.

Пријатељски поздрав

Даница

Минут до краја часа

            Никад нећу заборавити те последње моменте на часу историје.                          Наставница је на самом почетку брзо уписала час и одсутне и већ следеће што сам чуо је било: „Сада ће нама Јадранка рећи нешто о Првом српском устанку“,  и том реченицом   заледила цело одељење. Знали само да је отворен час одговарања. Тај је био један од најстрашнијих. Имена су се брзо смењивала јер скоро нико није учио. Имао сам нешто мало среће јер је почело од краја дневника, а ја сам ближе почетку. Сваки секунд неко би шапнуо: “ Кад звони?“       У учионици тишина. Чује се само како неко крши прсте у шаци, неко у паници удахне  дубоко, неко гризе оловку, нокте, а неки се примирили, сакрили иза друга, чекају звоно да растера овај сан.   Такав сам био и ја. У једном трену сам се тргао, када је Давид рекао да звони за три минута, а у истом трену сам  и видео да одговара Никола. После њега следим ја. То је то! Немам куд! Дочекало ме! Могао сам само још да  одбројавам секунде.

                Трећи пут већ бројим до шездесет, а оно ништа. Питам погледом Давида шта се дешава, он ми показује –  још два. Како?! Истовремено чујем познати шум – окреће се лист у дневнику и као негде из даљине познати глас: „Следећи, Драган Јапунџић! “  Таман да ми постави питање, деси се нешто неочекивано, нешто по чему памтим овај догађај. Неко је шкрипнуо столицом, неко је звао наставницу да га пусти у ве-це, неки су се паковали па је то наставницу изнервирало. Викнула је да престану, да се смире и … ЗВРРРР! Спасили ме!

                Следећи час сам одговарао и добио пет.                                                                                                                                                                    Драган Јапунџић                                                                                                                                       VII/1

 

Rezultat slika za in the finish of race illustrations

 

Минут до краја часа

                 За први писмени задатак написао сам причу “ Највише волим да програмирам“ То је прва прича коју сам успео да напишем за четрдесет пет минута.  Ово су биле моје мисли док сам писао:  почињем у Мајнкрафту командама. Још се свега сећам, сваког “ изврши“. Потом прелазим на Паскал , време је за такмичење. Кад сам већ поменуо време, рећи ћу и да га морам и сад искористити да не бих опет написао први писмени задатак.                                                       На пример,  управо док сам исписивао прошлу реченицу, размишљао сам како сам на општинском такмичењу гледао на сат, за време првог писменог мислио да сам изгубио тридесет минута, а и сад гледам на сат – 12.30 – сат сигурно не показује тачно време. Остало ми је још целих тридесет минута.                                                                                                                                                                 Сада треба да гледам на два сата.                                                                                           Како сам имао 100% бодова прошао сам даље . Док се рађа преко 10000 беба, ја радим задатке на окружном такмичењеу.  Пишем једну реченицу, једну линију  када и дванаест пута удахнем.  Реченицу напишем за минут, а ви  сте је прочитали за десет до петнаест секунди. Док ви ово читате на милионе звезда нестаје, а ја тада, пре две године,  размишљам хоћу ли проћи на републичко.  Сада имам директан пролаз, али не и тад. За те две године прешли смо милионе километара.                                                                                             Секунд је пуно, минут такође, сат, дан, месец  – нема праве речи. А година, а деценија? Пре десет година сам упознао свог најбољег друга. Иако је прошло пуно времена, сећам се као да је било јуче. И краља римског, палиндорома, и нумеризације. То су задаци. У фебруару сам сазнао да су стр-алати илегална библиотека. Срећа што је нисам написао.                                                             Сада, у последњем минуту да напишем зашто се још увек бавим прогармирањем. Док се двеста беба родило, сто људи умрло, птица хиљаду пута замахнула крилима, милион звезда нестало, светлост прешла три милиона метара, шездесет пута срце откуцало, секунадара обишла сат, ја сам завршио … педесет девет, шездесет… и овај писмени задатак.     

                                                                                                       Немања Мајски

                                                                                                                                VII/1