Будим се из зимског сна

Субота, дванаест-пола један. Брат ми улази у собу, мама га је послала да ме пробуди. Излежавао сам се сигурно двадесетак минута. Јутарње излежавање ми је сигурно омиљена ствар. Свако јутро, наравно, кад имам времена.
Замолио сам тату да ми донесе доручак у дневну собу да бих могао да гледам телевизију. Кад сам завршио све основне јутарње рутине, отишао сам да се спремим јер морам да одем код баке. Мама ми је рекла да се обучем лагано, и да је напољу јако топло. То ми је улепшало цео дан. Напољу је било баш вруће.
Сунце ме греје, али не као што ме греје радијатор зими, већ ме греје изнутра. Греје моју унутрашњу ауру која се током зиме охладила. Баба ми је направила лимунаду и дочекала ме на тераси. То ме је толико опустило да бих могао да живим тај тренутак заувек. Баба и ја смо се баш лепо испричали и још је имала мој омиљени колач, питу са јабукама коју само она зна тако да направи. Спаковала ми је пите да понесем кући и неко цвеће да однесем мами. Док сам се враћао, скинуо сам дукс, било ми је јако топло. Дувао је лагани фини топли пролећни поветарац. Уживао сам.
Код куће ме је дочекао ручак који је први пут, ове године био напољу у нашем дворишту. Био је то лагани пролећни гулаш. Цвеће је почело да цвета, а вишње да пупе.

Након ручка, моја сестра и ја идемо први пут у овој години да возимо ролере. Заједно возимо ролере још од малена. Сваке године се возамо по Сомбору и врло често одемо на сладолед или у кафић. Данас смо ишли да се провозамо поред канала, а после да предахнемо у кафићу. Доста дуго се нисмо видели, тако да ми је баш драго што смо се овако испричали. Вожњаје била лагана и опуштајућа. Сели смо у кафић и гледали диван залазак сунца који се разлио по нашем дивном каналу. Било је магично. Толико магично да сам се запитао да ли сам у бајци или у правом животу. Вече је, а још увек је топло и пријатно.

У ствари, тек сам у том тренутнку схватио да је дошло, њено величанство буђења и живота, пролеће!

Алекса Паштровић

Весна , богиња пролећа у словенској митологији

Летим

Полећемо. Јутро је ведро и сунчано. Птице певају и полећу са мном. Кренули смо као једно велико јато. Након неког времена се растајемо, оне обрћу круг око Сомбора, града пуног чаролије. Настављам свој пут по шароликој равници Војводине. Златни плодови на њивама мирују, нема ни
поветарца. Испод себе гледам ауте како пролазе и размишљам колику слободу имам, а они не. Прво место које прелећем је Нови Сад. Град се тек полако буди, људи излазе из кућа, иду на посао, радње и кафићи се полако отварају, пси и мачке луталице још увек спавају поред клупе у парку. Поглед на Петроварадин је прелеп. Сунце га обасјава, изгледа као да је од злата. Настављам даље свој пут. Прелећем предивну Србију, синоним за лепоту. .
Београд, огроман град. То је прва мисао кад га видиш из висине.
Београд је већ био будан. Можда су остале још неке ролетне спуштене, где неко покушава да ухвати задње минуте сна. Београд жури, сви негде журе, нико не застаје да поприча са неким или се само јаве једно другом или ни толико. То је тужно што људи више не воде рачуна о повезивању са другима , већ само срљају у крај и пропаст. Огледам се у Сави и гледам људе како пецају. Колико год град био урбанизован, увек ће бити пецароша. Гледам последње призоре Београда и настављам даље. Ово је био задњи град у који стајем до свог одредишта. Летим, ено тамо једна рода са својим малдунцима . Свуда пролећу лептири, бубице, природа је будна.
Стижем на своју дестинацију, Истанбул. Прво сам одлетео да поздравим море, које је било мирно и непомично, као стакло. Мирис, ах диван мирис мора, прочишћава . Била је бистра као да није море већ чаша најбистрије воде са потока. Када је пролазио брод, вода се узбуркала. Летео сам поред брода, вода ме је освежавајуће прскала по рукама и лицу.
Окренуо сам се према копну. Прво што сам видео из висине је величанствена Аја Софија, па сам се запутио тамо. Купола је била тако висока да сам морао да полетим још више.
Затим сам се опрезно спустио и прелетао улицама. Велика гужва у саобраћају, ми није сметала Отишао сам до Долмабахче палате. То је било прелепо. Толико злата нисам у животу видео. Султан је стварно живео као бог. Двориште, дивне фонтане и још лепше цвеће. Има капије које директно излазе на море. Фантастично! Истанбул је пун зеленила. Свуда има дрвећа и цвећа. Стварно никада не бих очекивао да у толиком граду има толико биљака на улици.
Пала је ноћ, Истанбул светли као Париз. Мостови, улице, плаже, све сија и све куле које красе овај град. Летим.

Алекса Паштровић

Записи из мог дневника

Први децембар.

Данас коначно можемо да почнемо да китимо кућу за празнике. Тата и ја смо хтели још пре недељу дана, али нас је мама спречавала у томе. Говорила је да онда празници изгубе своје чари и радости ако имамо предуго декорацију. То ме је мало збунило, и бацило у размишљање да ли је то истина. Много смо срећни јер смо се преселили у кућу и можемо много више да је китимо за овај диван период године, у време даривања и празника.
2.12.2021.
Данас се такође наставља кићење куће, а мислим да ће трајати још доста дуго јер ми имамо једну дивну традицију за коју мислим да нас стварно издваја од дргих, а то је да сваке године купујемо и китимо праву живу јелку са кореном. Тако су моји тата и мама китили још кад су били деца и тако раде и дан-данас. И мислим да ћу тако и ја јер пластика не може да замени мирис и изглед праве јелке.
3.12.2021.
Ова недеља ми је била баш заморна имао сам много да учим тако да сам јако уморан и најгоре је то што и за викед имам много да учим, тако да нема одмора за мене . Вечерас сам био на тренингу који ми је дошао као одмор, што је веома чудно и нелогично, ко иде на тренинг да се одмори? Када радим оно што волим, ја се одмарам.
4.12.2021.

Ех, једном и ја да одморим. Спавао сам до један поподне, а легао сам око дванаест. Ништа се занимљиво није десило. Увече сам са породицом гледао божићни филм. У овом периоду године баш често гледамо такав тип филмова јер дају неку додатну топлину дому.Иако они немају неку опширну причу, иако знам да ће се на
крају заљубити, волим да гледам те прекићене куће и да стварам лепе успомеена са својом породицом.
5.12.2021.
Данас сам устао раније него јуче, већ око десет. Мама ми је направила хлеб у јајима са печеном сланином. Током преподнева сам био у кући, играо се са својим псом. Касније смо ишли код бабе на ручак. Правила је лички купус који је био предиван.
6.12.2021.
Данашњи најупечатљивији утисак је празник „Микулаш“ или ти Свети Никола у католичкој вери. Само јутро је било чаробно, а тек поклони!
8.12.2021.
Један хладан дан. Био сам у школи, онако прилично просечан дан. Али, хтео сам само једну ствар да ти кажем. Ова ситуација се често дешава. Мој пас има свој кревет у којем буде за време ручка, а
поподне му кревет ставимо испред врата од дневне собе, у двориште, а ми одемо горе. Касније чим неко сиђе, гребе шапом по вратима (од стакла су) и цвили, јер му је хладно и жели да
уђе . То ми је толико слатко да ти не могу описати.
11.12.2021.
Викенд! Мој брат је ноћас отпутовао у Будимпешту. Тако да смо тата, мама и ја сами. Преподне смо мама и ја смо чистили приземље док тата није дошао. Тата и ја смо правили јелку, да, јелку од дрвета и то два метра увис. Имали смо много посла око тога, али је на крају испало фантастично. Ставили смо је испред куће и украсили лампицама и куглама. Увече смо мама и ја правили крофнице и погледали још један божићни филм.
12.12.2021.
Данас је још један празник, Материце. Вероватно си помислио: „Па ви сваки викенд имате празник!“ Викенд након Материца, 19.12. су Очеви и онда 24.12. Бадње вече и 25.12. Божић. Данас смо због овог празника ишли код друге бабе на ручак. Када је Марко увече дошао у тајности ми је показао чајеве које је купио мами и тати за Божић као поклон од нас двојице.
16.12.2021.
Кратки пресек стања. Мој пас је тотално раскомадао лампице на
јелци испред куће, мама зна да су покварене, али не зна да је он то
урадио. А ја? Ја сам написао писмени из српског.

Алекса Паштровић

Ručkovečera za bake

Bake vole svoje unuke najviše na svetu, a unuci žele da zadive bake na razne načine – crtaju im, prave čestitke, poklone. E ja i moj brat smo uvek bili malo krativniji.

Kada smo bili manji pravili smo pekaru od cigala i dasaka, a prodavali smo krofne od blata koje su se pekle na suncu. Sada smo malo stariji i ozbiljniji pa smo hteli da se oprobamo u pravom kuvanju. Zamolili smo baku da nas čeka za trpzarijskim stolom u šest sati popodne.

Počeli smo u pet. Pošto baka voli jaja za večeru, odlučili smo se za jaja na oko. Ja, koja nikada nisam ni razbila jaje i moj brat koji još nije ni blizu kuvara. Ipak, jaje je stiglo u tiganj, ali trebalo ga je i okrenuti. Brat mi je gurnuo u ruku neku alatku i nagovarao me da ja to uradim. I okrenula sam ga, ne jednom, nego nekoliko puta tako da je i samom jajetu bilo muka. Da bi stvar popravio neko ko ipak želi da bude kuvar, brat je preuzeo tiganj i onako trzuo laktom da bi jaje okrenuo kao palačinku, da on meni pokaže. Tako profesionalno okrenuto jaje je letelo pravo u krompir pire.

Izvadili smo ostatke jaja oblepljene pireom i znam da smo isto mislili – ovo je grozno, ali istog trena nam je i sinula ista ideja – Začini! Tako rade pravi kuvari! Ovo je jedno novo jelo. E, sad se moj brat razmahao – vegeta, paprika, ko zna šta sve ne… jednom rečju pravi bućkuriš!

Baka se smeši, dok prinosi ustima prvi zalogaj … i dalje se smeši dok guta taj prvi zalogaj… “ Pa ovo je divno“, loše laže naša baka, vidim to po izrazu lica koje se malo skupilo oko usta i očiju.

Na kraju smo se ipak svi smejali i dobro zabavljali, glumatali i imitirali gozbu – pravu ručkovečeru. Malo smo ipak napredovali od prvih pekarskih veština, a naučićemo mi i još mnogo toga.

Mia Radenković

Didina demokratija II deo

Pored svih onih ludih kazni i pravila mom didi je najdraže da nam poklanja razne stvari: od kuhinjskih pomagla za mog brata koji će postati kuvar, do kravate za njegovog psa Muju. Kada poklanja, on bira srcem, a ne pameću.

Sećam se jednog Božića kada mi je njegov poklon bio najdraži. Sastojao se od tri stvari – prva je bila jedna narodna haljina sa keceljom, druga – baletanke, a uz sve to jedan crno-beli album sa fotografijama cele moje porodice i svi crteži koje sam mu crtala kad sam bila mala. Među niima je i ona na kojoj je dida u vojnoj uniformi i koja mi je iz nekog nepoznatog razloga omiljena.

Moj brat je dobio kecelju i par knjiga sa receptima za najbolji burek jer je to didi omiljena hrana. Želja mi je da mu ga neko pravi ako se razboli. Da umem, ja bih mu ih sve napravila, razne vrste, ali nisma baš spretna u kuhinji.

Moja sestra od tetke, pošto nikada ne dolazi kod njega, dobila je zadatak da prebroji sve klipove kukuruza u čardaku ako želi da zasluži poklon. Toliko didinim idejama (?!) I da ne poveruješ, ona je stvarno to i uradila, a dida joj je poklonio papirić sa jednom jedinom rečenicom: „Uživaj!“

Nije samo dida u našoj porodici tako dosetljiv. Umem i ja da smislim lep poklon. Ove godine sam mu poklonila jastuk sa slikama njegove pokojne žene koji sam sama napravila, knjigu recepata za jela koja moj brat ume da pravi i napisala sam mu pohvalu koju sam i nazvala Pohvala ludom didi. Sve mu se svidelo, a dok sam mu čitala pohvalu se rasplakao. Bilo mi je žao što ga vidim takvog jer mi je bila namera da ga razveselim i nasmejem, ali uverio me je da su to suze radosnice, a ne od tuge.

Čudno je što sam se tada ja rastužila, nekako mi se jasno javila misao da je dida još malo sa nama. U istom trenu u srcu sam znala da će on zauvek biti sa mnom, da ću mu pomagati i biti uz njega do samog kraja i da ću nastaviti da pišem o njegovim neobičnim i zanimljivim interesovanjima koja su bogatstvo mog detinjstva.

Mia Radenković

На часовима лектире

Поводом новеле Антона Павловича Чехова “ Чиновникова смрт“

Pismo koje Ivan Dimitrič Červjakov šalje generalu Brižalovu, pronađeno u džepu pokojnikovog mundira, a u kom piše o mukama koje ga ne ispuštaju iz šake od onog trenutka kada je, slučajno, u trenutku kada je kinuo, poprskao ovog odvažnog generala, moleći ga za oprost koji ga jedini može spasiti od smrti:

         

– Poštovani generale!

U proteklih nekoliko dana sam više puta pokušao da razgovaram sa Vama, ali jednostavno nije išlo, kao da niste hteli ni da me vidite ni da me čujete. Pa i niste! Ne osuđujem, vaše prevashodstvo, ipak Vi ste taj koji osuđuje i to Vam, iskreno da Vam kažem, ne ide najbolje – prvo prihvatate moja izvinjenja, a posle me izbacujete iz svoje kancelarije i odbijate razgovor sa mnom. Osećao sam se toliko bedno i jadno teturajući ulicom. Trebalo je da bude suprotno, trebalo je da s osmehom na licu dođem kući i ponosno viknem : „Gotovo je! Mojoj muci je došao kraj! General je razumeo moju brigu, prihvatio moje izvinjenje, slobodan sam! “ Ukoliko me se ne možete odmah setiti, a teško je zaboraviti ovako upornog čoveka kao što sam ja, upoznali smo se, pa… ne na baš najlepši način – poprskao sam Vas  kada sam kinuo. Sada ne možete reći da me se ne sećate! Da, one prelepe večeri u teatru sam, odjednom, nakon što mi se lice namrštilo, oči upola zaklopile, a disanje zaustavilo, kinuo… Osvrćući se oko sebe da vidim da nisam kome zasmetao ili koga uznemirio u gledanju ,,Korneviljskih zvona“, nisam ni slutio šta sam učinio! Poprskao sam generala Brižalova koji služi u Ministarstvu saobraćaja. I da sam običnog pekara poprskao bilo bi mi neprijatno, ali jednog generala.?! Užas, stid i sram su me izjedali tokom ostatka predstave, a posle, naravno, strah! Neopisivi strah, poštovani moj generale! Vi to niste tada razumeli, vi i ne poznajete takvu vrstu straha. Mislio sam da ću se smiriti nakon što Vam, po završetku predstave priđem i izvinim se, ali, miran nisam ni sad, a neću ni biti sve dok iskreno ne prihvatite moje izvinjenje i razumete moj strah i nemoć. Poštovani gospodine, samo nekoliko prijateljskih reči , strpljivih, umirujućih reči! A videli ste moj strah i brigu! Kijaju svi, i bogati, i siromašni, i pametni, i glupi, pa tako i uvaženi generali, i ministri. Nemojte se uvrediti, ne mislim ja da ćete vi nekoga isprskati, samo želim da dam do znanja da svi kijamo, samo izgleda moj organizam ne bira ni mesto ni vreme za to. Jedna stvar mi samo nije jasna – vama verovatno nije zasmetalo to što sam vas poprskao onoliko koliko Vam je počelo smetati moje uporno izvinjavanje? Mislite da Vas uhodim? Ne, ni slučajno! Samo sam vaspitan čovek. Možda previše vaspitan? Da li je to moguće? Ja znam da sam za Vas niko i ništa i da ćete moje pismo pisano iz dna duše možda zgužvati i baciti, ali pre no što to učinite znajte jedno: Mene ovo progoni! Teret koji nosim na srcu je ogroman, a strah još veći, sprečava me da živim kao pre. Zato vam iskazujem svoje iskreno izvinjenje po ko zna koji put znajući da, ukoliko učinite još nešto što će mi dati do znanja da se ne razumemo i da mi nećete optostiti, teret će postati teži, a ja ću umreti.

                                        S poštovanjem

Ivan Dimitrič Červjakov“

Ovo pismo nikada nije poslato Brižalovu, teret na srcu je postao pretežak.

Dokument pronašla i sačuvala od nestanka iz istrorijske arhive jednog vremena

Milica Šešić

На часовима лектире

Белешке о Ани Франк

Када чујем име Ана Франк….прво што помислим јесте једна храбра и паметна девојчица , тинејџерка . А пре свега на једну личност која се налазила у страшној ситуацији , а опет се борила и на неки начин прихватила ту ситуацију таква каква је. Приметила сам да Ана свој дневник пише сасвим отворено, тако како стварно мисли. Ана много чита, пише и барата речима као одрасла. Преокрет у животу, а она се снашла и прилагодила. Морам овде да додам један Михаелин коментар – како Ана мора сва своја осећања и мисли да скупи у четири зида…да стави цео свој живот у једну торбу и понесе га у скровиште. То је оно што прво помислим када чујем за личност Ана Франк !

Василија Вукша

Док сам читао Дневник Ане Франк у многим ситуацијама сам се осећао као да сам ја тај који је писао дневник , приметио сам да смо веома слични. Најзанимљивији догађаји су се дешавали у „Тајном анексу“. Веома су ми се свидели Анини закључци и њен однос према другима у тренуцима свађе или расправе, пример је њен однос према мајци. .Недостајао јој је живот , друштво, школа.. Смиреност у писању ме је одушевила. Њена судбина је трагична и неправедна и то нико не може порећи.

Урош Гајић

Прва ствар на коју помислим када чујем Ана Франк, јесте туга и неправда. Због тога што је била Јеврејка, морала је свој живот да затвори у четири зида, спакује га у једну торбу и оде у скровиште.

Дивим јој се, пошто је такву незамисливо страшну судбину поднела донекле смирено. Могла је да седи, плаче и буде очајна и престрављена цео дан. Ипак, она је то прихватила и наставила како је морала. Радила је оно што воли – писала и читала.

То ју је држало у животу. Она није заслужила да се њен живот заврши тако трагично.

Михаела Грмуша

Ана Франк је једна Јеврејка која је живела сасвим нормалан живот, све док се нису морали сакрити да их Немци не би одвели у логор. Она је, без обзира на све, наставила да живи да би преживела. Чак је успевала и да се смеје и друге засмејава. Ана свој дневник пише потпуно искрено и показује да нико није савршен као ни њена породица, да се често свађају и да их излуђује то што морају стално да буду заједно у своја четири зида. Она би сигурно волела да може да се дружи са другарима и проводи време напољу, али она то не показује и покушава да поправи и улепша свој живот иако у том тренутку није ни мало леп. Једино што је Ана желела је да се рат заврши како би се вратила својој кући и школи.

Лана Гајић

Када чујем име Ана Франк у тренутку ми кроз главу пролећу многе слике пре свега њене, њене породице а потом и тога како ја замишљам Тајно скровиште из ког се чује смех, иза код се крије плач праћен неизмерном тугом и усамљеношћу једне тринаестогодишње девојчице која је, у пуној кући, са својим најближима ипак била сама, без икога ко би је заправо могао разумети и утешити.

Милица Шешић

Када чујем име Ане Франк, у исто време помислим на бол кроз који је прошла и на њену зачуђујућу радозналост. Без обзира на стални страх од краја, на смрт, она је остала прибрана и била је у потпуности искрена према својим емоцијама. Њена радозналост је била неизмерна и очаравајућа без обзира на њен трагичан крај.

Емилија Ерменц

Кишобран

Моја другарица Соња воли да иде напоље са мном да се играмо. Иако је она увек за све спремна – у својој торбици носи свакојаке потребне ситнице, од марамица до рукавица, једина ствар која јој  недостаје је кишобран, а баш нам је тог дана био потребан. Нисмо биле близу улаза па смо тркнуле испод крова гараже.  Киша пљушти, а ми – ни да макнемо. У нашем заклону нам и није баш било најбоље, чизме су вириле, а у њима све више и више воде.  Наш следећи план је био да мењамо место јер нам је било и хладно док смо тако очајно стајале и чекале да се све заврши.

А онда смо се лупиле по мокром челу,  идеја је синула! Кишобран од јакни! Вредело је покушати! После смо трчале и за јакнама јер је и ветар био против нас.

Десило се још једно чудо тога дана. Одједном смо угледале зрак сунца, први у том дану, а облаци су још брже неким новим чудом нестали.

Од тада Соња у својој торбици обавезно носи и кишобран јер облаци и сунце играју неку своју игру.

Миа Раденковић

После кише

Ниси сам:

Поред тебе расту травке и савијају се.

Три шиљата листа нешто чудно шуме.

Скакавац је скочио са бусена на цвет.

Откинут реп гуштера је нови становник:

Нико сем тебе не зна да се умножио свет.

Ниси сам.

Газиш труло лишће босим ногама.

Под петом си преломио прут:

Једна птица прхну преко твога рамена.

Прислонио си ухо доле:

Ти би сад да чујеш песму камена.

Ниси сам.

Коме ли се твоје очи смешкају?

Можда мислиш да те оставио ум?

Опет гледаш црну земљу што се пуши.

Нешто се дешава сад у твојој души.

Можда ти већ чујеш златни житни шум?

Стеван Раичковић

Колачи

Могу рећи да имати кућног љубимца није ни мали лако, а поготово у оној њиховој првој години живота када се несташлуци нижу као перле. Мој пас Мића је врло разигран и несташан, а његове авантуре заиста треба видети.

            Једног поподнева смо га оставили самог код куће јер смо ушли у посету баки и диди.

Бака је мајстор за колаче и увек нам нешто спакује да понесемо. Обрадовала сам се иако ми је још јуче донела обланде које смо ставили у чинију,  на трпезаријски сто.

Пошто је Мића мали, нисмо  мислили да ће их дирати. На наше запрепашћење, кад смо дошли, имали смо шта и видети – цела кухиња је била од колача, а Мића је нестао. Наравно, одмах смо почели да га тражимо и нађемо га испод кревета, а око њега на све стране  добро измрвљени колачи. Ја и мама га никако нисмо могле извући. Што је више времена пролазило, колача је било све мање. Напокон,  једног момента је сам провирио и опрезно отишао на своје место.

            Најгори део је било спремање јер чим почистиш, учини ти се да их има још. Мићи је мама опростила, али мој стомак није.

            Тако нам је показао да нам је веома веран, а и сналажљив је. Јесте да колачи нису добри за псе, али ако је њему било забавно и сласно после свих тих колача, не би ни другим псима сметала једна коцкица чоколаде.

Миа Раденковић

Моја другарица Луња

Луња је једна мирна и тиха девојчица у мом одељењу. Не познајем је баш најбоље, јер се не дружимо често. Причамо само кад радимо неки групни пројекат за школу.

             Од када је Јованче скочио кроз прозор више га нисмо видели у школи. Све више дечака није долазило у школу. Приметила сам, само они дечаци које је  учитељ истукао.

             Луњу исто као и мене је занимало где се окупљају и шта раде цео дан. Једног дана сам дошла испред Стричеве куће рано ујутру и чекала да крене на место где се окупљају.

             Сакрила сам се иза једног дрвета и чекала. Када је Стриц изашао, кренула сам за њим. 

             Луња је имала исти план као и ја. Пре него што смо ушле у шуму, среле смо се и договориле се да га заједно пратимо. Док смо пратиле Стрица, Луња ми је причала о свим путевима и пречицама које је нашла у шуми.

             Никада нисам помислила да би тако мирна и тиха девојчица као што је Луња могла сама да лута шумом. Дивила сам јој се на толикој храбрости. Убрзо смо стигле и откриле  да се они сваки дан крију у  логору Тепсија.

             Јованче нам  је рекао  да не можемо да се придружимо њиховој хајдучкој дружини зато што нас учитељ Паприка није истукао.

              Следећег дана, на моје изненађење, Луња је изашла пред учитеља и тражила да је истуче. Учитељ се на то почео смејати и није хтео да је истуче. Она је онда бацила дневник на под и направила хаос у учионици.   

              Пошто учитељ и даље није хтео да је истуче, скочила је кроз прозор, баш као Јованче пре неки дан. Када је учитељ дошао свести од свог тог смејања, почео је да бије сву децу у одељењу..

               За Луњом сам и ја скочила кроз прозор, али нисам могла да је стигнем.

              Упала је у неку пећину. Покушала сам да јој помогнем, али упала сам и ја.

              Било је мрачно у пећини, али Луња није изгледала уплашено.

              Чуле смо неке гласове. Мирно је извадила шналу и рекла: „Ако нам неко приђе, овим ћу га убости!“

              То су, у ствари, били Јованче и Лазар. Дозволили су нам да  постанемо део њихове хајдучке дружине.

              Од тог дана смо Луња и ја постале нераздвојне.

                                                                                              Сара Рељ