Ко сам ја?

Једна девојчица која би волела да се врати у своје село из којег сам се преселила у Сомбор или нека друга особа која живи овде у граду и јасно види разлику.
Волим тај мир код бабе, не журим нигде, ништа не морам, довољно ми је само да отворим очи ујутру и да ме обузме спокој.Тамо ја осећам нешто другачије.
Тамо јесам другачија. Волим животиње, то знам од малена, могла бих цео дан да их мазим и пазим.
Не треба ми нико тада, могу и да будем сама у бакином дворишту, на сеоском језеру и да будем задовољна.
Природа ме опуста. Волим те широке улице које ме чине спокојном и осмехе мештана који ми говоре колико сам културна, комуникативна и добра девојчица.
Волим све људе овог света, растужи ме туђа мука. Волим да будем сама у стану, тад легнем и учим, слушам музику и размишљам шта ћу после да радим. Овде се људи мало смеју, сви журе, много раде. Дође ми да им кажем: ,,Станите, живот је леп, није све у послу!“ Нема боја које ме чине сретном.

Волим своје другарице и наша дружења јер су пуна смеха, радости. Али, увек морам да пазим да неког случајно не повредим. Бојим се одрастања, неуспеха и сталног кретања ка нечем новом. Пријемни ме подсећа на то. Да могу само још мало да не мислим на то. Да загрлим маму и да је не пуштам као кад сам била мала. Да ме мази док не заспим.

А, одједном ја перем суђе, простирем веш, и усисавам, све да не мора мама, јер је и она уморна. Похвали ме да сам порасла и постајем зрела.
Пуно причамо и изненади се колико сам ствари схватила и колико се мењам.
Каже:,,Ниси више девојчица, постајеш девојка, једна озбиљна особа!“
Ја то не желим, ја бих да будем дете, да не видим и не осећам хладноћу међу људима, да не схватам када ме неко попреко погледа.
Сада знам ко сам ја, ја сам још увек дете и желела бих да тако и остане.

Милица Гњатовић